Уочи Видовдана 2013 или календар обесвећивања

Има нешто пакосно, цинично и перверзно у смишљеним поступцима наших осведочених непријатеља што их мотивише и гони да Србима загорчавају живот баш на њихове најсветије датуме. То су чинили кад год би им се указала повољна прилика, а најрадије на Видовдан. Или на Васкрс као највећи и Божић као најрадоснији хришћански празник по православном календару. За том бизарном и на махове злочиначком праксом српски су противници посезали у оним историјским тренуцима у којима су канили да нам задају најтеже ударце. У којима су систематски и охоло демонстрирали своју тренутну надмоћ. Своје реваншистичке кораке и своју разметљивост.

Наша историографија није ни приближно сачинила својеврсни Календар Обесвећивања, по коме су се редовно управљале империјалистичке снаге, колонизаторски и окупаторски расположене према Србији. Како у рату тако и у миру. Примена тако посувраћеног верског и националног календара имала је за сврху да у конфронтацији са Србима изазове њихову масовну утученост, малодушност, безвољност, повлачење у себе и предају. Да разбокори дефетистички и капитулантски дух у нама. Да значењски обеснажи и у своју моралну супротност преобрази онај преломни моменат из наше прошлости у коме смо се витешки издигли изнад безверне и бесловесне гомиле. У коме су нам наши преци за векове унапред трасирали ону узорну вертикалу на чијем се самом врху налазе Крст Часни и Слобода Златна.

Делатно поступање према том опскурном, антиправославном и антисрпском календару редовно је служило за рушење носећих стубова српског идентитета, који се кроз векове држи и опстаје на Светосављу и Косовском миту.

Зато Календар Обесвећивања служи за потирање нашег колективног памћења.

За убијање духа, националног самопоуздања и промену наше свести.

За преваспитавање и преумљивање.

За темељно слуђивање и беспоговорно потчињавање.

Те, на самом крају – за окретање од Бога и изазивање безнађа, националног клонућа, самопрезира и самомржње.

1.

Практична примена овог крајње тенденциозног календара почела је само три године после поновног стицања државне независности.

На Видовдан 1881.

Ми данас не можемо ни да наслутимо којим се календаром руководио Чедомиљ Мијатовић када је без знања Скупштине и иза леђа осталих министара у ондашњој књажевској влади кришом хитао на туђинску територију да баш на Видовдан 1881. стави свој потпис на један велеиздајнички документ.

Реч је, дакако, о Тајној конвенцији, којом се Србија у миру одрекла свог државног и националног суверенитета. Она се обавезала Бечу, између осталог, да се неће занимати приликама ни милиметар јужно од Косовске Митровице. Да неће бацити ни солидарни поглед на сународнике преко Дрине, већ да ће чак контролисати и сузбијати сваку јавну критику која би са те стране могла да буде уперена против Аустроугарске. Те да јој, коначно, неће пасти ни на крај памети да ради на стварању ни педља заједничке границе са браћом у Црној Горој. [1]

Будући да је већ припадала суседној монархији, територија данашње Војводине, с претежно српским становништвом, није ни помињана у том злогласном документу. Као што није било речи ни о тзв. Новопазарском санџаку, који је био под турском управом и у коме су Хабзбурзи после Берлинског конгреса приграбили право да држе свој војни гарнизон.

Оним чланом Тајне конвенције којим се обавезала да неће преговарати ни потписивати уговоре и споразуме с неком трећом страном без знања и одобрења Аустроугарске, Србија је практично окренула леђа царској Русији, унапред искључујући сваку могућност да у догледно време прими помоћ и подршку од свог традиционалног савезника.

Било је то прво одустајање Србије од државног суверенитета и националне слободе у миру.

Само три године после Берлинског конгреса (1878), она је пала у потпуни вазални положај према моћном западном суседу.

2.

Све је, међутим, почело 5. октобра 1880, када је у Београд стигао ултиматум из Беча, у коме се од Србије захтевало да склопи један протекционистички и крајње неповољан трговински уговор. У противном имала би да се суочи с царинским ратом, како се тада називало увођење економских санкција.

Јован Ристић, оновремени председник српске владе, велики државник и дипломата, одбио је да потпише трговински акт којим би Србија Дунавској монархији гарантовала статус „највећма повлашћене нације, без буди каквих ограничења”. [2]

Притиснут споља и изнутра, Ристић подноси оставку на премијерски положај. Место његових проруских либерала, вољом кнеза Милана Обреновића, заузели су прозападни напредњаци. Они су ad hoc формирани у Скупштини и на владу су дошли без уобичајене провере на слободним изборима. Напредњаци су били вољни да са Бечом склопе и ратификују уговор и шири и неповољнији од оног који је Јован Ристић сматрао штетним по државне и националне интересе Србије. [3]

После потписивања Тајне конвенције, њени главни протагонисти са српске стране кнез Милан и министар иностраних дела Чедомиљ Мијатовић примају стране похвале, примамљива обећања и тајне награде. Први од Беча добија обећање да ће му признати наследни краљевски наслов. Другог тајно одликује цар Фрања Јосиф Орденом гвоздене круне, наследном титулом грофа и пензијом.

Нису изостале ни новчане награде реализоване кроз кредитне послове са тзв. страним инвеститорима.

Србија је, међутим, остала презадужена, без атрибута државности и биле су јој потребне пуне две деценије да поврати свој суверенитет.

Петог октобра 1908, на тридесетогодишњицу Берлинског конгреса, Аустроугарска и Бугарска доносе координиране одлуке. Тог дана, на тридесетогодишњицу аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, најближи сарадници цара Фрање Јосифа приносе му на потпис Царски указ о њеној анексији, који је званично објављен већ сутрадан.

Бугарска своју независност проглашава 5. октобра 1908.

Сто двадесет година после оног првог ултиматума из Беча, 5. октобра 2000, у Београду је изведена тзв. демократска револуција, коју су њени савремени критичари квалификовали и као државни удар.

3.

Стодвадесет година после потписивања Тајне конвенције, тачно на Видовдан 2001, владајућа гарнитура у Београду изручила је бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу.

Био је то први случај да домаће власти предају некадашњег првог човека државе међународном суду.

Свој прави политички успон Милошевић је започео на Видовдан 1989, говором пред милион људи окупљених на Газиместану, на прослави 600 година од Косовског боја.

Истог дана над Београдом је уздигнут велики позлаћени крст, висине дванаест метара и тежине четири тоне. Он је постављен на врху централне куполе Храма Светог Саве на Врачару.

На Видовдан 1989.

Тачно шест векова после Косовске битке (1389) и хришћанско-херојског опредељења Светог великомученика кнеза Лазара за Крст Часни и Слободу Златну у борби против некрста и турског завојевача.

Исте године Немци су прослављали поновно уједињење две Немачке.

Европа је те 1989. помпезно прослављала двестагодишњицу Француске револуције (1789), чији је почетак пао тачно на четиристоту годишњицу Косовског боја.

Док се у Београду подизао крст на највећу православну богомољу у свету, у Паризу је одаван пијетет „највећој експлозији богоборства и гоњења хришћанства од Нерона до 19. века. По броју жртава, близу 700 000, Француска револуција је такође заузимала прво место све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине побијено је више Француза него за хиљаду година ’тираније’ француских краљева, против којих су се револуционари борили.

Револуционарни терор, који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној идеологији 20. века“. [4]

Француска револуција оставила је хришћанске свештенике изван свечаних декларација о правима човека и грађанина. Свештенослужитељи су стављени пред избор: или заклетва Револуцији (новом и другачијем Богу?!) или депортација на далека острва Средње Америке. Већина од 50.000 незаклетих свештеника побијена је пре укрцавања на бродове, или уморена глађу током пловидбе, или је једноставно подављена у мору. Тај чин навео је Ивана Гобрија, великог историчара Француске револуције, да у једној реченици сликовито закључи:

„Читава једна хришћанска нација била је потонула у духовну смрт.“ [5]

На Видовдан следеће, 1990, усвојени су амандмани на Устав Хрватске, по којима се Срби бришу као конститутивни народ.

На Видовдан 2006. Црна Гора је примљена у Уједињене нације, као 192. земља чланица.

4.

Ако не знамо ког се календара држао министар иностраних дела у три и финансија у шест српских влада, потоњи гроф Чедомиљ Мијатовић, добро знамо према ком су се календару управљали Хабзбурзи те утицајни ватикански и германски кругови на бечком двору, када су инсистирали да се мирнодопска капитулација Србије озваничи баш на Видовдан те 1881.

То је антисрпски и антиправославни Календар Обесвећивања, према коме је пожељно да се свако наше свето и црвено слово замути и потамни. Да се претвори у своју наказну супротност.

Да радост претвори у жалост.

Прославу живота у смртно опело.

Оду у елегију.

Празник у комеморацију.

Светковину у масакр…

По том Антихристовом и антиправославном календару обесвећивања, Хитлерови нацисти су на Васкрс, највећи хришћански празник, изручили своје убитачне бомбе на Београд 1941.

Нимало не заостајући за њим, Англоамериканци, наши вајни ратни савезници, Србима у Србији и Црној Гори „честитају” Васкрс 1944. Своје „крваве дарове” с неба издашно деле по густо насељеним градским четвртима, по пијацама, по колективним смештајима за избеглице из Павелићеве НДХ, по студентском дому, па чак и по београдским сиротиштима и продилишту које се тада налазило у Крунској улици.

Жртве њиховог „крвавог Васкрса 1944” ни до данас нису пребројане.

На Васкрс 1944. Англоамериканци су бомбардовали Цетиње, некадашњу црногорску престоницу. Истог дана, на Васкрс, гранатирали су Колашин, Андријевицу, Жабљак и Шавник.

У среду, 26. априла 1944, Радио Лондон известио је да је маршал Тито послао Енглезима и Американцима поруку захвалности за војне акције које су извели на територији Југославије.

Никшић је бомбардован на Цвети 1944, а Подгорица уочи Ђурђевдана исте године.

Из 120 савезничких „либератора” на Подгорицу су 5. маја 1944. изручене бомбе од којих је живот изгубио приближно сваки седми становник. Њих око 2.000. Теже или лакше рањено је 4.000 цивила.

Немачки окупатор, због кога је наводно Подгорица и бомбардована, прецизно је пребројао 15 мртвих. [6]

5.

Ипак, најкрвавије честититање у Другом рату западни савезници су приредили Лесковцу. Збило се то 6. септембра 1944. На рођендан краља Петра ИИ Карађорђевића.

Тог дана Черчилова и Рузвелтова авијација претвориле су некадашњи српски Манчестер у велику гробницу под рушевинама иако су бугарске трупе и Недићеве снаге неколико дана пред инвазију из ваздуха напустиле град.

Од 28.000 становника, колико их је Лесковац тада имао, живот је изгубило нешто више од 5.000. Град је скоро сравњен са земљом. Лесковац је доживео највеће појединачно разарање на Балкану за време Другог светског рата.

„И сами партизани су изгледали потиштени”, забележио је Фицрој Меклејн, Черчилов официр за везу код Јосипа Броза Тита. [7]

Он је лично од Черчила и генерала Вилсона добио налог да са острва Виса оде у Србију и координира будуће операције бомбардовања Србије и Црне Горе. Броз је с њим послао Сретена Жујовића, а јужно од Лесковца придружио им се Коча Поповић.

За бомбардовање Црне Горе Броз је одредио другу двојицу повереника. Пека Дапчевића и Митра Бакића. Сву четворицу наградио је генералским чиновима. Меклејну је после рата у знак захвалности поклонио велелепну вилу на Корчули.

Реприза „крвавог Васкрса” догодила се 1999.

Прави разлог оружане агресије НАТО снага на СРЈ, у којој је и Немачка узела активно учешће, било је насилно и нелегално отимање Косова и Метохије из састава Србије.

Док је прави повод „савезничког бомбардовања” у Другом рату било слабљење и протеривање снага ђенерала Драгољуба Михаиловића, првог герилца у окупираној Европи, из Србије и Црне Горе, у којима је он имао најјаче упориште и најширу народну подршку. [8]

Крајња сврха тог бомбардовања била је деморализација Срба зарад лакшег инсталирања Јосипа Броза Тита, некадашњег аустроугарског каплара, на власт у Југославији.

Мете савезничког бомбардовања из 1944. били су скоро сви већи градови у Србији. Пострадали су Краљево, Смедерево, Крагујевац, Лозница, Ћуприја, периферија Крушевца…

С посебном жестином, међутим, Енглези и Американци су се обрушавали на Ниш, други по величини град у Србији. За нешто дуже од пола века Ниш је доживео два „крвава Васкрса”, а његови житељи су у два маха највећи хришћански празник „прослављали” као жртвена заморчад. Под бомбама чија је употреба била забрањена по Међународном ратном праву.

Наиме, посебан куриозитет представља податак да су савезници у првом гранатирању „Константиновог града“ испробали фосфорне бомбе, које су после пола године бацали на Дрезден у Немачкој. Да би, заједно с Немцима, 1999. испробали и касетне бомбе над градом у коме је рођен цар Константин и у коме се ове године обележава јубилеј 1.700 година од доношења Миланског едикта. Управо тим Константиновим указом хришћани, дотад сурово прогањани у Римској империји, стекли су право на слободу вероисповести. [9]

6.

На Видовдан 28. јуна 1921, Уставотворна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је Устав по коме је унитарна држава дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија.

Први устав у историји југословенске државе одмах је дочекан на нож код водећих хрватских политичара и у борбеним редовима КПЈ. На Александра И Карађорђевића, који се враћао из Народне скупштине после заклетве положене на Видовдански устав, комунисти су извели неуспешни атентат. Њихов припадник Спасоје Стејић бацио је бомбу на Регентово возило. Александар је остао неповређен, али је рањено десет недужних цивила и војника. Тај догађај означио је и почетак терористичке праксе КПЈ у историји југословенске државе.

Уследила је серија терористичких акција које су спроводили чланови КПЈ, углавном револуционарно настројени омладинци и радници. Њихова физичка мета био је творац Обзнане Милорад Драшковић, министар унутрашњих дела и један од оснивача Демократске странке. Њега је најпре покушао да ликвидира из револвера студент Никола Петровић, али тај покушај није успео. У другом покушају већ пензионисаног Драшковића усмртио је млади радник Алија Алијагић. Тај терористички акт ујединио је све грађанске партије у Краљевини, које су прихватиле Закон о заштити државе. Њиме су поништени сви комунистички мандати у Скупштини и у осталим представничким телима, забрањени су сви њихови листови и затворене су им све партијске и синдикалне организације. Закон је изгласан на Светог Илију, 2. августа 1921. [10]

Видовдански устав из 1921. остао је на снази до Бадњег дана, 6. јануара 1929.

Тог дана краљ Александар распустио је Народну скупштину, забранио рад политичких странака и синдиката, увео цензуру и прогласио идеологију тзв. интегралног југословенства. Тако је и званично промењено име државе, која се уместо краљевина „једног, а троплеменог народа” од тада звала Краљевина Југославија. У земљи су почели прогони и ликвидације политичких противника, углавном комуниста.

Непосредни повод за увођење Шестојануарске диктатуре било је убиство у Скупштини двојице посланика Хрватске сељачке странке и рањавање њиховог лидера Стјепана Радића, који је касније преминуо од задобијених рана.

На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11]

А злочин почињен на Бадњи дан у Тарином Лугу сва обележја сатанистичког ритуала.

7.

Ми ни данас не знамо ко је све сугерисао аустроугарском престолонаследнику Францу Фердинанду да баш на Видовдан 1914. забоде прст у око Србима у БиХ. Да посети Сарајево и надгледа тамошње војне маневре. Али нам логика и Календар Обесвећивања недвосмислено говоре зашто је изабран баш Видовдан, и то на локацији на којој је демонстрирана војна сила.

Сећање на успех приликом патентирања „календарске формуле” за Тајну конвенцију гурало је надвојводу да на Видовдан учини још један симболички гест тријумфализма над Србима. Да се осведочи у њихову покорност или да испровоцира њихову пожељну реакцију? Коју су с нестрпљењем ишчекивали у тзв. Војној странци. Како би се коначно докопали повода да прегазе Србију и баце је на колена. [12]

„Србију на колена!” – то је био чувени поклич грофа Франца Конрада фон Хозендорфа, шефа Генералштаба, који се још од 1906. упорно залагао за покретање превентивног рата против Србије. Његов колега у немачком Генералштабу гроф Хелмут фон Молтке делио је исто мишљење. Уосталом, као и клерикална Хришћанско-социјална партија, политичко крило Римокатоличке цркве, на чијем се челу налазио Карл Луегер, антисемитски градоначелник Беча. [13]

У атентату, који је обиловао чудноватим и скоро несхватљивим појединостима, аустријски надвојвода превожен је по Сарајеву као покретна мета. Све док није налетео на последњег од оне седморице за кога се веровало да је вичан таквом подухвату. Осим у Фердинанда, седамнаестогодишњи гимназијалац Гаврило Принцип испалио је хитац и у његову супругу Софију, уместо у гувернера Босне Поћорека. Брачни пар подлегао је ранама на путу за гувернерову резиденцију у Сарајеву.

Беч је одмах оптужио српску владу да стоји иза атентата у Сарајеву. Ова оптужба никада није доказана. Напротив, све чињенице говориле су да српске влада није била умешана у Сарајевски атентат. Све до оне кључне и најлогичније по којој је Србији, претходно исцрпљеној и ослабљеној у два Балканска рата, најмање одговарао нови ратни сукоб. Са много надмоћнијом Аустроугарском. [14]

„Србија мора нестати” – постао је редовни наслов у бечкој и пештанској штампи.

Уследио је потом онај фамозни и крајње понижавајући Ултиматум од десет тачака, који је Србија одбацила, ослањајући се и на обећање руског цара Николаја ИИ Романова да у предстојећем рату неће остати сама.

Аустроугарски империјални, милитантни и клерикални кругови коначно су добили и формални цасус белли. Као изговор да покрену Први светски рат, у коме ће оружаном борбом извршити прерасподелу колонија, освојити нове територије, а с њима и природне ресурсе. [15]

У том рату Србија је на Церу и Колубари извојевала прве савезничке победе. У односу на број становника Срби су у Првом рату положили највише жртава међу савезницима. Изгинуло је 26 одсто мобилисаних или скоро трећина биолошки репродуктивног становништва. Укупан број наших жртава износио је: 1.250.000 мртвих и око 700.000 рањених!

Први светски рат завршен је закључивањем мировног уговора, тзв. Версајског споразума, између победничких сила Антанте и Немачке, којим је Немачка признала да је искључиви кривац за избијање рата.

Версајски споразум потписан је на Видовдан, 28. јуна 1919.

Тај Видовдан Србија као самостална држава није дочекала. Будући да је своју државност, седам месеци пре Версаја, пренела на нову државну творевину, која је за 88. година пет пута мењала име.

Србијом се поново назвала тек 2006. године.

Из рукописа нове књиге мр Радована Калабића „Србија и постхришћанска Европа“

_________

Упутнице:

[1] Опширније у Живан Живановић: „Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века” И-ИВ, Геца Кон, Београд, 1923–1924.

[2]Исто, књига друга, Београд, 1924, стр. 107.

[3] Опширније у Слободан Јовановић: „Влада Милана Обреновића”, књига друга (1878–1889), Геца Кон, Београд, 1927.

[4] Марко С. Марковић: „Истина о Француској револуцији“, Цатена мунди, 2012, стр. 14.

[5] Исто, стр. 26.

[6] Опширније у „Равногорска историја”, приређивач мр Радован Калабић, ИКП ЕВРО, Београд, 1992.

[7] Фитзроy Мацлеан: „Еастерн Аппроацхес”, Лондон, Јонатхан Цапе, 1950, стр. 487.

[8] Опширније у Радоје и Живан Л. Кнежевић: „Слобода или смрт”, пишчево издање, Сијетл, САД, 1981.

[9] Опширније у Радован Калабић: „Под прекорним погледом историје”, Есселоге, Београд, 2010.

[10] Опширније у др Живко Топаловић: „Зачеци социјализма и комунизма у Југославији”, Лондон, 1960, стр. 121–124.

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину”, Евро, Београд, 1999.

[12] Опширније у др Васиљ Поповић: „Европа и српско питање у периоду ослобођења (1804–1918)”, Геца Кон, АД, Београд, 1940.

[13] Опширније у Владимир Дедијер: „Сарајево 1914”, Просвета, Београд, 1966.

[14] У немачкој историјској науци на издвојеном месту стоји име Франца Фишера (1908-1999), професора Хамбуршког универзитета. Он се нарочито истакао објективним и исцрпним истраживањима узрока који су довели до Првог светског рата. Фишер је у својим радовима доказивао пресудну одговорност Немачке за покретање тог ратног сукоба, чиме је изазвао праву буру и пометњу у немачким научним круговима. Код нас је преведено и штампано његово дело „Савез елита“, с поднасловом „О континуитету структура моћи у Немачкој 1871-1945“, у издању београдског Нолита.

[15] Опширније у Андреј Митровић: „Продор на Балкан и Србија 1908–1918: У плановима Аустроугарске и Немачке”, Завод за уџбенике, Београд, 2011.

---

Извор: Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Уочи Видовдана 2013 или календар обесвећивања

1. Повратни пинг: Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом