Идеја о „Великој Албанији“ јуче и данас

У развоју ситуације на Балканском полуострву и у вези с њим све активнију улогу игра албански фактор, чији саставни део чини идеја формирања „Велике Албаније“ у том региону, државе која би ујединила све територије са албанским становништвом. Према резултатима анкете Gallup Balkan Monitor најмање 75%  анкетираних на Косову и 70% у Албанији изјављује да подржава идеју о „Великој Албанији“, мада је још 2006. само 2,5% косовских Албанаца сматрало да је уједињење са Албанијом најбољи начин решавања проблема Косова[1].

Међународне институције и утицајне светске државе  игноришу претњу која постоји  у вези са активирањем албанског фактора на Балкану и у Европи уопште. Они покушавају да деловање  косовских сепаратиста представе као побуну Албанаца Македоније против македонске владе, екстремизам Албанаца јужносрпске Прешевске долине  или илегални рад албанских националиста у Црној Гори  и Грчкој као појединачне појаве које су условљене изоловано сагледаним социјално-економским или културно –националним разлозима.

Албанска елита више воли да се не користе речи „Велика Албанија“ и „паналбанизам“. Уместо тога се користи  „албанско национално питање“ које се објашњава као „покрет за ослобођење албанских земаља од стране окупације и њихово удруживање у посебну албанску државу[2].  Како сведочи познати албански интелектуалац Фатос Љубоња, „албански сан да ће се једном ујединити представља део њихове колективне свести“, а није политички програм само зато што су „Албанци увек били врло слаби“[3].

На картама „Велике Албаније“ које су врло распрострањене у Албанији, на Косову и у другим деловима Балкана, Албанија је представљена као „територијално-државна творевина са „престоницом“ у садашњем македонском главном граду Скопју, и означена је као „етничка Албанија“. У њој су садашња Албанија, Косово, јужносрпске општине Прешево, Медвеђа и Бујановац  у којима живи мешовито српско-албанско становништво, велики део  Македоније, Црна Гора заједно са Подгорицом и грчка област Епир.

Идеја о формирању „Велике Албаније“  је први пут формулисана  у Призрену 1878.године, на заседању делегата Албанске лиге. Тада је донет програм  у коме су по тачкама биле наведене, нпр. „борба до последње капи крви против било какве анексије албанских територија“ и „удруживање у једну провинцију свих територија које насељавају Албанци“[4]. Један од идеолога албанског покрета, Пашко Васа Шкодрани (католик који је у Отоманској империји заузимао дужност гувернера Либана) још у 19.веку је изјавио да „религију Албанаца представља албанизам“.

На једном заседању Призренске лиге које је одржано у јулу 1879. године тадашњи вођа радикалног крила албанског националног покрета Абдул Фрашери је објавио програмски документ о формирању привремене владе аутономне Албаније, која ће обухватити Албанију, Косово, македонске области Дебар и Скопје, као и грчку Јанину.  „Да сви будемо Албанци и да створимо Албанију“ – тако је у свом говору рекао Абдула Фрашери.[5]

Пошто су отоманске власти 1881.године растуриле Призренску лигу,  борба за „Велику Албанију“ се за извесно време претворила у културно-националну пропаганду. Међутим, на граници 19. у 20.век  дошло је до новог јачања албанског покрета. Његове вође су сматрале да њихову базу представљају сви вилајети Отоманске империје где су год живели Албанци. У јуну 1911.године у Подгорици су чланови локалног Албанског комитета припремили меморандум под називом „Црвена књига“, која је предвиђала да се на Балкану формира албанска аутономија у  коју ће ући сви   делови Балкана на којима живе Албанци. Тада је један од албанских вођа – Исмаил Кемали – отворено позвао Албанце  да оружјем истерају  „словене-хришћане“. Затим, када је већ постао вођа привремене албанске владе, која је проглашена 1912.године, он је од великих држава затражио да очисте „албанске земље“ од Словена и Грка.[6]

Руски дипломатски представници на Балкану су потврђивали да утицај албанског фактора расте и упозоравали на претњу коју он носи. Како је 1912.године саопштио руски  конзул у Влери А.М.Петрјајев, „албански народ који никада није играо политичку улогу, под турском влашћу стиче такву снагу да излази из своје области, шири своје границе, гута другу народност иза које стоји славна историјска прошлост.[7]

Акт о проглашењу независности Албаније, донет 28.новембра 1912. на свеалбанском Националном скупу у Влери, припреман је заједно са представницима низа великих земаља. Исмаил  Кемали је прво посетио Беч где је о својим плановима разговарао са лидерима Аустроугарске и означио границе Албаније која је ту добила, осим територије Албаније, и македонски Битољ и Скопље, грчку Јанину, косовске Приштину и  Призрен. Када је у децембру  исте године у Лондону   одржано  Саветовање амбасадора великих држава оно није признало акт о државној независности Албаније и одлучило је да многе територије на које су претендовали лидери албанског покрета дају суседним балканским земљама.   Међутим, активисти великоалбанског покрета су тада стекли разлог да захтевају реализацију „воље свих Албанаца“.  Бесно напуштајући  Лондонско саветовање после одбијања његових учесника да се и Косово придружи Албанији, један од вођа албанског националног покрета, Иса Болетини, је обећао: „Кад почне пролеће ми ћемо нађубрити равницу Косова телима Срба од којих смо превише патили да бисмо то заборавили“.

После завршетка Првог светског рата велике државе су у потпуности очувале неизмењене принципе разграничења Албаније са њеним балканским суседима, што је албанским националистима омогућило да од тада тврде да је „скоро половина оних“  чији је идентитет могао да буде одређен као „албански“ остао изван граница албанске државе.

Идеја „Велике Албаније“ је доживела ренесансу у време Другог светскoг рата, када су Немачка и Италија припојиле Албанији, коју су Италијани окупирали 1939.године, велике територије суседних балканских земаља. Албанска фашистичка партија на власти званично је у мају 1941.године објавила да су скоро све албанске земље у којима живе Албанци „од сада“ припојене Албанији[8]. Делимично  искључење  је представљала само грчка област Епир (на албанском „Чамерија“). Тамо су италијанске окупационе власти  поставиле  за Врховног комесара Албанца Џемила Дина, али сама област је остала под контролом италијанске војне команде, смештене у Атини. Таква ситуација је остала све док набројане територије нису ослобођене прво од италијанске, а затим и од немачке окупације. Државе антихитлеровске окупације су у оквиру послератног регулисања донеле одлуку да Албанију врате у њене дотадашње границе које су у потпуности остале исте као у одлуци Лондонског саветовања амбасадора великих земаља из 1912. – 1913.године.

Пошто је завршен 2. светски рат великоалбанске идеје су извесно време биле померене у други план, између осталог и у приоритетима Албаније која се тада  бавила идејом формирања Балканске федерације.

Идеју Балканске федерације су у принципу прихватале све три главне државе заинтересованих земаља – Албаније, Југославије и Бугарске. Један од сценарија је предвиђао наддржавно уједињење Албаније, не само са Југославијом (наравно – са Косовом) и Бугарском, већ и са Румунијом, па чак и Грчком (без обзира на сву сложеност албанско-грчких односа). Тај  широкоформатни пројекат је подржао најпре комунистички вођа Бугарске Георги Димитров. За разлику од њега југословенски лидер Јосип Броз  Тито се залагао за формирање Јужнословенског савеза (Савеза Јужнословенских Народних Република), као друге етапе удруживања. Прву етапу је требало да представља удруживање Албаније и Југославије. У Београду су били сигурни, и у вези с тим су наилазили на разумевање од стране Тиране, да би албанско-југословенско удруживање постало не само срж Балканске федерације, већ и најбоље могуће решење косовског проблема преко укључивања Косова директно у „албанску федералну јединицу“.[9]

Како се сећа Титов саборац, Милован Ђилас, Београд и Тирана су већ последњих месеци Другог светског рата  „у принципу стајали на истом становишту  –  да, како би се албанско питање у Југославији решило Албанија треба да се уједини са Југославијом,  јер би  то „омогућило да се значајна и компактна албанска мањина придружи Албанији као посебној републици у југословенско-албанској федерацији“[10]. Совјетски посланик у Албанији Д.С.Чувахин је 3.јула 1946.године, коментаришући у свом дневнику разговор који је водио са Енвером Хоџом пошто је овај посетио Београд,   написао да југословенски вођа, по Хоџином мишљењу, „сматра да је неопходно да се предузму све мере на зближавању становништва Косова и Метохије и Албаније.[11]

Совјетско-југословенски конфликт из 1948.године је сахранио идеју Балканске федерације, али није утицао на развој идеје „Велике Албаније“. Доцније  је, док је још на власти био Е.Хоџа, међу становништвом Косова активно ширено великоалбанско расположење, у значајној мери  преко издавачког и пропагандног деловања, између осталог и захваљујући Приштинском универзитету. Када је 1976.године у Тирани организована Национална конференција етнографских наука њени учесници су вишезначно констатовали да  „око пет милиона Албанаца“  и даље живи изван граница матичне земље,  Албаније.[12] А када се 1981.године на Косову заоштрила ситуација због антивладиних демонстација локалних Албанаца, руководство Албаније је разрадило план увођења јединица албанске армије на територију српске покрајине.

Крвави распад Југославије који су режирали светски центри моћи је   идеолозима и практичарима  „Велике Албаније“ отворио нове могућности.   Најбитнија улога у реализацији наведеног плана прешла је у руке војно-политичких структура, највише у „Армији за ослобођење Косова“  и њене  „афилиране структуре“ у граничним деловима Балкана. Прво  питање о формирању албанских оружаних формација на Kосову   бројности 40.000 људи је подигнуто 1992.године у Немачкој, уз активно учествовање власти Албаније. У преговорима који су одржани 1992 – 1993. учествовали су, конкретно, тадашњи министар одбране Албаније Сафет Хуљали  и његов косовски колега Хајзер Хајзерај.[13] Затим је две године то питање било „замрзнуто“ због растурања илегалних милитаризованих албанских структура на Косову. Међутим, већ 1996.године појавили су се докази да је влада Албаније преко своје амбасаде у Београду приступила финансирању илегалних оружаних групација „са центром у једној од европских земаља“.[14] Прве оружане операције ОВК на Косову су констатоване крајем 1997.године,  а већ 1998. „Међународна кризна група“  је открила да у северним и северо-источним деловима Албаније постоје логори за припрему милитаризованих формација ОВК под контролом представника тајних служби чланица НАТО-а.

ОВК је од самог почетка себи поставила два битна задатка: да се домогне независности Косова (између осталог и преко тероризма) и да покрајину претвори у војно-политички центар „окупљања“ албанских земаља, у складу са програмским ставовима Призренске лиге из 1878 – 1881.г.  У ту сврху је на Балкану, на граници 1990 – 2000г.  формирана разграната структура војно-политичких организација Албанаца које су тесно координисале своје оружане акције, као и повлачиле новац од албанске дијаспоре из читавог света,  међународних институција, па и оних евро-атлантског усмерења.

У вези са тим је карактеристична биографија садашњег вође „Демократског савеза за интеграцију“ македонских Албанаца Алија Ахметија. Он  је постао активиста албанског сепаратистичког покрета одмах после завршетка Приштинског универзитета, 1983.године. 1986. је изабран за члана Главног савета „Националног покрета за ослобођење Косова“ у коме је био задужен за координацију са европским земљама. 1988. је ушао у најуже руководство тог покрета, а 1993. је постао руководилац његовог војног дела. 1996. Али Ахмети је био један од оснивача ОВК и када су се у покрајини  прошириле жестоке борбе албанских јединица против снага југословенске армије  и српске полиције, он је већ био  у Главној команди ОВК.

1998.године западни кругови су направили свој коначан избор: одлучили су да пруже подршку албанским етничким екстремистима, као својим главним војно-политичким савезницима у балканском региону.  Тако је фактички дезавуисана неколико месеци пре тога јавно проглашена изјава тадашњег специјалног представника председника САД  на Балкану Роберта Гелбарда, о томе да је „ОВК терористичка организација“. Како је у мају 1999. говорио један од најбољих америчких   стручњака, албански сепаратисти су „били терористи 1998.г, али су сада, због политичких ставова, постали борци за слободу“ без обзира на то што „ОВК своју борбу финансира  новцем добијеним од продаје хероина“.[15]

После завршетка кампање са бомбардовањем Југославије од стране НАТО-а 1999. и увођења на територију Косова међународних контигената, Али Ахмети је пребачен на арену борбе за „Велику Албанију“ са звањем једног од вођа антивладине побуне Албанаца Македоније, коју су подржале одговарајуће косовске структуре. Тако је Али Ахмети 2001. изабран за главног команданта „Национално-ослободилачке армије“ македонских Албанаца. Јуна 2001. Без обзира што је привремено био укључен у амерички „црни списак“ лица која су  имала везе са терористичком активношћу, и што му је био  забрањен улазак у Швајцарску и низ других европских земаља,  то му није засметало да у име македонских Албанаца потпише Охридски мировни  споразум који су разрадили и за који су лобирали  и НАТО и Европска унија.

Данас вође македонских Албанаца, позивајући се на дух и реч тог документа и оптужујући власти Скопља да га не извршавају, већ захтевају од власти Македоније да се сложи са претварањем македонске  државе у македонско-албанску конфедерацију под називом „Република Македонија- Илирида“, претећи да уколико то не буде учињено милом они ће то урадити  насилним путем.

Када је 2000 – 2001.године у три јужносрпске општине – Прешеву, Медвеђи и Бујановцу дошло до оружане побуне Албанаца, по истом сценарију као у Македонији, њу су угушиле снаге југословенске армије и полиције. Међутим, сада се на том простору успешно реализује сценарио „пузеће“ албанизације региона  како би Албанци  преузели контролу над локалним државним структурама. „Поступци албанских екстремиста на Косову, у Македонији, Јужној Србији и Црној Гори се координишу из истог центра“ – доказују српски експерти за националну и  регионалну безбедност. Конкретно, бивши руководилац  Координационог центра при влади Србије Ненад Поповић  наводи да су „поступци албанских екстремиста и терориста у различитим деловима Балкана  добро организовани и координисани“.[16]

Реализација  великоалбанске идеје има два битна финансијска извора. Први  су „добровољно-принудни“ прилози  албанске дијаспоре. Како сведочи „Међународна кризна  група“  „многобројна дијаспора косовских Албанаца која живи у САД, Немачкој и  Швајцарској је играла и наставиће да игра битну улогу у садашњем и будућем  економском, социјалном и политичком развоју Косова, као и да диктира развој војне ситуације у локалу. Она лако може да отвори и нове фронтове, само уколико пожели, како би одржавала притисак у многобројним нерешеним питањима који се односе на Албанце“.[17]

Други важан извор прихода за реализовање идеје „Велике Албаније“ чине приходи од трговине дрогом и других   врста трансграничног криминалног бизниса који Албанци контролишу. Приход албанских група од контроле токова дроге из земаља Блиског и Средњег Истока и Предње Азије (највише из Авганистана) у Европу се процењују на минимално 30 – 50 милијарди долара годишње.

Осим војно политичког деловања и  финансијских прихода који се мере у много милијарди, идеја „Велике Албаније“ се ослања на одговарајуће историјско-етнографске теорије.  Циљ тих теорија је да докажу аутохтоност Албанаца на Балкану као директних потомака старих Илира (за разлику од „дошљака“ – Словена) и да заснују независност великоалбанске државе историографијом  која је „доказана применљиво према античности и свим доцнијим периодима“[18]. Говорећи сликовитим речима српског научника Спасоја Џаковића, албанска иредента  је „са заглушујућом буком  и огромном упорношћу  направила историјску прошлост, порекло и „аутентичну културу и од ње створила  непрекидну идејно-политичку пропаганду“.[19]

При том су чак и сами албански експерти принуђени да признају чињеницу да све до почетка 20.века код албанског етноса није постојао цео низ најбитнијих карактеристика које по традицији припадају јединственом народу. Конкретно, прва влада „независне“ Албаније која је формирана у Влери 1912.године  била  је принуђена да прави декларацију о независности на турском језику и да своје наредбе пише турским словима јер ни један члан кабинета Исмаила Кемалија није познавао албанску латиницу која је рађена само неколико година пре тога.

Постојећи историјски и филолошки подаци пре сведоче о томе да су албански преци живели много источније од територије садашње Албаније и Косова. Конкретно, блискост раног албанског и фракијског  језика омогућује да се претпостави да за прапостојбину Албанаца који су се бавили сточарством, селећи се са једног места на друго, треба сматрати Карпате, одакле су они заједно са Словенима прешли Дунав и преко Македоније изашли  на запад Балканског полуострва. Ова територија добро објашљава лексичку блискост албанског и румунског језика, као и чињеницу  да се у писаним изворима Албанци први пут помињу тек у 11.веку као становници области „Арбанон“ у савременој Централној Албанији.

Други важни елементи формирања и огромног ширења албанског етноса на Балкану су постала насилна избацивања других народа и њихова исламизација која је активно вршена у време отоманског ропства од 14. до 19.века. Према подацима српских извора само у 18. и 19. веку са Косова и  Метохије је у  Краљевину Србију укупно пресељено близу пола милиона Срба. Највеће сеобе су биле у периоду после српских устанака 1804 – 1813. и српско-турских ратова 1876 – 1878.године.

Преостали Срби су подвргнути насилној исламизацији  због чега је значајан део косовских Албанаца, како доказује српски научник Јован  Цвијић, имао српско порекло.  О томе су говорили и руски научници и дипломате, па и конзул у Влери и делегат у Међународној контролној комисији у Албанији А.М.Петрјајев. Он је подвлачио да Албанце са Косова и Метохије „у огромној већини треба посматрати као потурчене и албанизоване Словене“.[20]

Покушај да се на Балкану формира албанска држава  у њеним највећим етничким границама већ је предузиман на општеевропском нивоу крајем 1879.година. Т оје био  Сан-Стефански прелиминарни  мировни  споразум  који је 1878. године потписан између Русије и Отоманске империје, који је требало да одреди територијално-државно уређење Бугарске. Идеја која је тада изнета није остварена због антируске позиције других великих држава и бојазни која је постојала у самом руском руководству због могућности појаве „регионалног  тешкаша“ и доцније ланчане реакције других балканских народа. Међутим, „Велика Албанија“,  како то изгледа почетком 21. века,  представља много  опаснији и, што је још важније, реалнији пројекат, него хипотетична „Велика Бугарска“  краја 19.века.  Чињеница да код албанских националиста постоји јединствен војно-политички центар и командно-штапске структуре, као и тесне везе које су установљене са руководећим круговима САД, НАТО-а и Европске уније, као и значајни финансијски извори  омогућују да се закључи да су перспективе да се на карти Балкана појави албанска држава са становништвом кога неће бити мање од 10 милиона људи,  изгледају потпуно реалне.

____________________________________

[1] UNDP: Early Warning Report. 2007, March. P.16.

[2] Platform for the Solution of the National Albanian Question, Albanian Academy of Sciences. Tirana, 1998. Р.5.

[3] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana-Brussels, 2004. P.2.

[4] Reuter J. Die Albaner in Jugoslawien. München, 1982. S.18.

[5] Краткая история Албании. М., 1992. С.194 (Кратка историја Албаније)

[6] Ekrem Bey Vlora, Lebenserinnerungen. Band I, (1885-1912). München, 1968. S.275.

[7] Архив внешней политики Российской империи. Фонд Политархив. Опись 482. Дело 5296. Лист 52. (Архив спољне политие Руске империје. Фонд политичког архива.)

[8] Zolo D. Invoking Humanity: War, Law, and Global Order. London, 2002. P. 24.

[9] Vickers M. The Albanians. A Modern History. London – New York, 1995. P.165.

[10] Джилас М. Лицо тоталитаризма. М., 1992. С.96. (М.Ђилас: Лице тоталитаризма)

[11] Восточная Европа в документах российских архивов 1944-1953 гг. Т.1. М., 1998. С.477. (Источна Европа у документима руских архива 1944 – 1953, т. 1)

[12] Castellan G. L’Albanie. Paris, 1980. P.19.

[13] Lopušina M. OVK protiv Jugoslavije, kako smo izgubili Kosovo i Metohiju. Čačak, 1999. S.343.

[14] Смирнова Н. Конфликт в Косово как часть «албанского вопроса» // Косово: международные аспекты кризиса. М., 1999. С.108-109.(Смирнова Н.: Конфликт на Косову као део „албанског питања“//Косово: међународни аспекти кризе)

[15] The Washington Times, 03.05.1999

[16] Время новостей, 13.11.2007.

[17] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana/Brussels. P.31.

[18] Jakupi A. Two Albanian States and National Unification. Prishtina, 2004. P.47.

[19] Ђаковић С. Сукоби на Косову. Београд, 1986. С.13.

[20] Албанский фактор в развитии кризиса на территории бывшей Югославии. Документы. Том первый (1878-1997 гг.). М., 2006. C.57. (Албански фактор у развоју кризе  на територији Бивше Југославије. Документација. Том први)

Извор: Фонд Стратешке Културе