Прање црних кошуља у Хрватској

Отворено писмо јеврејске активисткиње Наташи Јовичић, директорки Спомен подручја Јасеновац после најаве њеног именовања за саветницу за Холокауст председнице Хрватске

Након свега што знам о вашем професионалном деловању током више од последње деценије, згрозила ме је, Наташо Јовичић (на слици испод), виест да председница Републике Хрватске најављује Ваше постављење за своју саветницу за питања Холокауста. Апелујем: с поштовањем одбијте понуђену дужност!

Пронађите у себи снаге и људског поштења за то, јер Ви добро знате да имате далеко премало знања о Холокаусту и о геноциду који се догодио на подручју бивше Независне Државе Хрватске. Премало не само да бисте саветовали председницу него и да бисте с имало успеха исказали било какву сложенију историјски утемељену мисао везану уз ту проблематику, како се до сада без дилеме показало. Ви најбоље знате колико недостатно знате о теми о којој бисте требали саветовати председницу и колико би то саветовање само било даљи развитак замагљивања историјске стварности, какво већ, упркос свим критикама, скоро деценију гледамо у Вашем музеју. Ширење таквог замагљивања изван музејске зграде може, међутим, покренути проблеме који ће за Хрватску сигурно бити шири и дубљи од проблема које до сада сâм јасеновачки музеј изазива прикривањем истине о Холокаусту (и геноциду) почињеном на подручју НДХ.

Стога ће ово Отворено писмо истовремено бити, осим хрватским, израелским и међународним медијима, као и највећем могућем броју заинтересованих особа у земљи и иностранству, достављено и (на знање) у Канцеларију председнице РХ. Ово стога што искрено верујем да председница није још свесна ни мањег дела проблема уз који се у свету још живих преживјелих жртава и потомака смртно страдалих Јевреја повезује Ваше име, као својеврсног експонента политике замагљивања историјске истине у Хрватској. Ради њеног бољег информисања, приложићу председници и текст Независна Држава Хрватска: осврт из данашњице (штанпан у публикацији Холокауст, људска права и образовање: прилог за увођење наставе о Холокаусту у програме основних и средњих школа, Јеврејска општина Загреб, 2006), како би се укратко и из мериторног извора могла (односно њени помоћници) барем укратко упутити у основне историјске чињенице; у томе ће јој помоћи и моја анализа проблема у јасеновачком музеју, коме сте Ви на челу, а коју ћу јој истовремено, такође, доставити на знање.

Уосталом, уверена сам да Председница заправо не тражи саветника/саветницу за питања Холокауста. Она је у сваком питању које се као напомена може наћи у општој енциклопедији толико заносно самоуверена да је њена визија хрватске историјске стварности веројатно већ чврсто обликована, те јој саветовање сигурно није потребно – довољно савета добива од својих саветника с марширајуће хрватске крајње политичке деснице. Потребна јој је, држим, за та „питања“ заправо гласноговорница, форма за исказивање њезиних ставова. Ви бисте јој требали послужити онако како сам ја требала послужити Вама, када сте ме 2005. позвали да се прикључим Управном вијећу ЈУСП (Јавне установе Спомен подручје; прим. прир.), као – како сте тада сами рекли – признати стручњак (и уз то потомкиња жртава – осећали сте да немате потребну емпатију према жртвама). Од Вас се сада очекује слично: да климате и промовишете оно што је уосталом већ у Вашем музеју чврсто зацртано, а то је: умивање, изокретање и замагљивање историјске истине, прање црних кошуља. Ја вама нисам желела послужити као таква марионета, сада на вас апелујем: немојте ни Ви то бити. Довољно сте научног и културног зла починили својом политичком аутоцензуром у време настанка Вашег музеја. Немојте и сада.

Познајем Вас нешто више од десет година, од времена када сте се као „млада интелектуална снага“ запослили у Министарству (чини ми се) просвете. Тада сте се јавно представљали као магистар наука, историчарка уметности која се управо вратила са студија у Сједињеним Америчким Државама. Титулу магистра наука сте ускоро напустили у своме потпису, што је донекле збуњујуће и можда говори да је титула била непостојећа и вероватно раскринкана као таква. За остало (диплома историје уметности) не знам, нисам проверавала – уколико сте дипломирали у иностранству, надам сте да сте диплому нострификовали, како закон тражи, а, ако сте дипломирали у Хрватској, Ваша је диплома и лако проверива, па кога занима нека проверава. Ја, независно о било каквој Вашој могућој дипломи, немам илузија о Вашим стручним способностима. Могу рећи тек да се чудим ниском степену и оскудности Вашег рада на тему Холокауста и геноцида, којом би се требао бавити Ваш музеј као научна установа, јер музеји би управо то требали бити.

Треба се стога упитати, макар реторички, што ли Вас то још квалификује за тај председничин позив? Ах, да, па Ви се већ годинама јавно приказујете као некаква мученица за историјску истину, јер Вам анонимни самозвани бранитељи усташтва, малобројни али анонимно жестоки (којима чак ни Ваша ревизионистичка музејска поставка није довољно ревизионистичка) шаљу метке и називају Вас четникушом. Тврдим: Ви то нипошто нисте, а нипошто нисте ни усташникуша.

Упознала сам Вас предобро и изблиза током Ваших игара с мојим чланством у Управном већу ЈУСП, када ни једна моја реч није могла ући у записнике састанака, уз захтев да на следећем састанку своје речи видим у записнику. А нисам тражила ништа него да се у музеју види ко је био организатор и починилац злочина у Јасеновцу и НДХ, а ко су биле жртве, по групама и с разлозима због који су ти, големом већином законским одредбама „расно непожељни“ цивили, постали жртве. Ништа од тога није ушло чак не само у музеј него (за сваки случај) ни у записник, па ни када сам своје примедбе слала препорученом поштом?!

Дакле, гледано из близине, кажем, нисте Ви ништа ни четничко ни усташко; обична сте првоборка свих режима. Године 2005. се та првоборка „везом и познанством“ (познајем особе које су то учиниле, не слутећи готово трагичне последице) нашла на погодном месту, које Вас сада лансира даље, у истом тону. То је место директора ЈУСП Јасеновца уосталом сместа постало и местом тешког сукоба интереса, где сте ангажовали низ својих пријатеља (који ни струком ни дотадашњим делом нису били квалификовани за то, као ни Ви) да у тешкој аутоцензури за велики новац направе маглу на самоме месту извршења јасеновачког усташког злочина. Јер тај Ваш музеј је пун магле у којој се понешто назире, али ништа ни приближно јасно, а Ви ту концепцију упорно браните с чврсте барикаде државне управне моћи.

Ту је, препознајем, председничин мотив за Ваш избор. Ни три претходна председника РХ нису се желела суочити с историјском истином и срамотним ревизионизмом у Вашем музеју, иначе средишњем месту за образовање младих управо о Холокаусту и геноциду почињеном у НДХ?! Оба последња председника игнорисала су тај проблем (премда лично упућени) у жељи за сакупљањем бодова и слева и здесна. Јер у Хрватској нема политичке воље ни политичког разума за јавно суочавање са истином, на начин на који се, примерице, катарзично и на своју најбољу корист, суочила немачка нација. Најдаље се у Хрватској дошло до флоскуле недавно у Сабору изречене у службеном обележавању Међународног дана Холокауста, да „и Хрватска има тамну страну прошлости“ – ономе ко већ не зна чињенице, ово свакако ништа и не говори. А то се очито и жели… Председница сада, сместа након устоличења, креће корак даље и удесно: јавно ће, путем Вас као „стручњакиње“, а заправо портпарола, замагљивање и еуфемизирање око жртава злочина које је починила НДХ прогласити државном историјском догмом. У завршници, на штету управо хрватског народа, који тиме остаје у котлу прекувавања тема из Другога светског рата. Европа иде даље, а камо на тај начин иду млади Хрвати и Хрватице (ја лично радије кажем „хрватски грађани“, док би председница ваљда рекла грађани, малограђани и сељаци, јер не оперише политичким појмом „грађанина“ – у томе је још за(о)стала у својим идиличним школским данима).

Наташо Јовичић, нађите снаге да одбијете ласкави комплимент сумњиве користи за Вас и за друштво, који Вам својим позивом упућује Председница. Ако то прихватите, останите барем „фикус“, те апелујем на Вас да нипошто изван простора ЈУСП Јасеновац не говорите јавно у председничино или своје име о Холокаусту.

Имали бисте за то председничин мандат, али не и мандат за то у име жртава за којима и данас тугујемо, и туговаћемо док живимо ми и док живе наша деца и њихова деца, и деца њихове деце. Нећемо заборавити, а у њихово име не можемо ни опростити. Опроста конкретним починиоцима за учињено нема. Стога се пре свега треба суочити са историјском истином. Јер, ако нема опроста и не може га бити, могло би бити помирења, али оно може настати тек на темељу друштвеног суочавања са истином, не њезиним замагљивањем.

Председница свакако има овлашћења да Вас именује, и може Вас овластити да јавно говорите у њезино име, а јеврејски организатори комеморације се томе, претпостављам, нажалост, неће супротставити из протоколарних разлога… Греше… тешко ће погрешити ако се не супротставе Вама као говорници на таквим догађањима, јер никакав протокол не може мењати историјску истину. Срамотно је ако буду стајали над гробовима својих најближих и слушали управо Вас, знајући све о Вашем раду у јасеновачком музеју, који грчевито браните и одржавате непромењеним током толико година, чак и након самих Ваших вишекратних признања да он у најмању руку не приказује потпуну историјску истину. Ваше јавно говорење у тој функцији икада, а особито на било којој комеморацији директно за страдале Јевреје, сматраћу јавним ругањем председнице Јеврејима-жртвама етничког чишћења у Независној Држави Хрватској и њиховим потомцима. Стога би то било и много теже и директније ругање него је то сâма срамотно ревизионистичка поставка Вашег музеја. Да, председница уз Вашу сарадњу то може учинити, можете се јавно и у службеним комеморацијама наругати жртвама и њиховим потомцима и њиховој немоћи.

И нико Вас неће моћи спречити уколико то на време не учини Ваша савест. Научног и стручног знања немате, како је из целог Вашег деценијског деловања одвећ видљиво, а и сами сте тога врло свесни. Нажалост ни емпатије за жртве немате, како је одвећ видљиво у самом вашем Музеју, јер сама емпатија би – да је имате – спречила нечасност професионалног деловања.

Али ипак дубоко се надам да имате довољно људске савести, и чак да Вас она гризе свих ових година. Употребите сада ту савест и започните часнији последњи професионални део свога живота од досадашњег: немојте примитисумњиву част која Вам се нуди. Или, молим Вас, унапред будите свесни последица у међународној јавности, које ћу – премда тек немоћна појединка – настојати покренути у обрани поштовања успомене на жртве убилачког усташког режима.

Загреб, 12. април 2015.

Mr. sc. Јулија Кош

Јулија Кош је аутор, уредник и предавач на теме из јеврејске културе и историје, посебно на тему Холокауста. Дугогодишњи је водитељ специјалних јеврејских библиотека. Дипломирала је студиј историје уметности, археологије и библиотекарства и магистрирала информационе кеуке (све на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу). Спољњи је сарадник из Хрватске израелске државне установе Јад Вашем, и током 20 година лично је припремила материјале за проглашење више од 55 хрватских „праведника“ (нејевреја који су током Холокауста спасавали Јевреје, ризикујући сопствени живот.

Језичка обрада: ЦЕОПОМ-Истина

Извор: Нови Стандард