Шешељ и великосрпска политика у канџама глобалиста

Овај текст представља својеврсно „сецирање“ политичког лика и дела др Војислава Шешеља. Циљ је указати како његова „великосрпска политика“ представља тек пуко средство у канџама глобалиста.

Према већ устаљеној пракси читаоца лагано уводим у метерију коју анализирам. Тако и овом приликом желим извести одређено поређење Војислава Шешеља и његовог највећег политичког непријатеља – Јосипа Броза Тита. Шешељ преко три деценије јавно изражава анимозитет према Брозу и, занимљиво, интензитет антагонизма не сплашњава иако се тако нешто могло временом очекивати. Но, погледајмо шта то повезује или раздваја Шешеља и Броза.

По мени, занимљиво је да је порекло и Шешеља и Броза предодређивало за дијаметрално супротне идеологије од оних по каквима су касније постали препознатљиви. Броз потиче из окружења какво би у најближем могли подвести под феудално и његово порекло тешко да га предодређује као комунисту, југословена, идеолога уопште. Стога проанализирајмо у каквим околностима Јосип Броз постаје све оно по чему га историја памти. Конкретно, Броза као аустроугарског каплара заробљавају на руском фронту. Као заробљеник дочекује октобарски револуционарни преврат. То што се декларисао као комуниста доноси му не само преко потребну слободу, него и прилику да се у новонасталим околностима даље развија као припадник владајуће елите/класе. Морамо се запитати колико је за Јосипа Броза прихватање комунистичке идеологије представљaло чин личног опредељења/уверења, а колико тек пуку прилику за квалитативне животне промене?

На другој страни др Војислав Шешељ потиче из тог југославенског и комунистичког бекграунда, а из ког је касније „еволуирао“ у екстремног десничара, антикомунисту, великосрпског националисту и противника југословенства. Ту, као и у Брозовом случају, налазимо одређене околности, односно прилику за позиционирање у новонасталим друштвеним околностима. Шешељ од комунистичког дисидента и робијаша, дакле особе каква се у претходном друштву није могла надати елитистичком позиционирању, буквално преко ноћи постаје четнички војвода. Таквo идеолошко конвертовање доводи га у сам врх српске политичке и сваке друге елите.

Не желим овде посебно цепидлачити, али морам истаћи како се Шешељ и Броз битно не разликују чак ни у идеолошким матрицама, у одабиру/коришћењу метода и средстава политичког деловања итд. Но, поентираћу на једној другачијој тврдњи – на овом нашем западнобалканском простору идеологију уопште треба перципирати са озбиљном резервом. Овде ретко можемо говорити како је идеологија ствар личног одабира појединца или колективитета, како идеологија није питање слободе мишљења и убеђења, него тек питање наметнутих околности или тренутне прилике.

ВЕЛИКОСРПСКА ПОЛИТИКА КАО ИНСТРУМЕНТ ГЛОБАЛИЗМА

У даљем тексту покушаћемо нешто детаљније проанализирати прилике унутар каквих је др Војислав Шешељ политички еволуирао, ако се то може тако назвати обзиром да говоримо ad hoc променама прилично револуционарног карактера. Ту, већ на првом кораку, морамо јасно истаћи како Шешељова „великосрпска политика“ датира од једног специфичног геополитичког тренутка наметања глобалне хегемоније од стране једне светске силе – Сједињених Држава. При том морам нагласити како англоамеричку администрацију посматрам тек као важан инструмент у процесу глобализације, односно у рукама западних центара моћи као генератора глобализације.

Конкретно, овде апострофирам један тежак злочин против међународног права и човечанства уопште. Говорим о разбијању Југославије (СФРЈ). Идејни креатори глобализације (глобалисти), а предвођени администрацијом Сједињених Држава, противправно, насилно и циљно уништили су једну суверену државу, чланицу УН. Насилно разбијање Југославије можемо тумачити кроз отпор који је ова земља пружила глобализацији и Новом светском поретку, али и кроз призму „дисциплиновања“ других држава. Данас недвосмислено можемо рећи како је већина посткомунистичких друштава након суочавања са „југославенским примером“ просто пристала на својеврсно самоколонизовање и самопоробљавање у односу на Сједињене Државе као хегемона.

Дакле, Шешељово политичко конвертовање и уопште та „великосрпска политика“ нераскидиво је везано за процес разбијања Југославије, односно за уско повезан процес наметања глобалне хегемоније. Почесто, истина не пречесто, можемо чути тумачења да је највећи дио тих великосрпских политичких опција са почетка 90-их створено/инструментализовано од стране америчке дипломатије и западних центара моћи. Делим таква размишљања и чак сам спреман да појаву генерализујем у односу на већину њених тадашњих актера: Вука Драшковића, Војислава Шешеља, Мирка Јовића, Жељка Ражњатовића Аркана, Драгана Васиљковића и осталих. Код свих постоји идентичан образац деловања: стварање политичких покрета и партија, формирање паравојних јединица, националистичка великосрпска реторика, антијугослoвенско деловање, криминал, злочинаштво…

Од самих зачетака политичког деловања Војислава Шешеља и његових кумова и „сабораца“ уочавамо како су циљеви и правци деловања идентични глобалистичким. И једнима и другима циљ је рушење до тада владајуће (комунистичке) идеологије, разбијање Југославије, стварање нових држава на простору међународно признате државе и друго. Но, и методолошки глобалисти и великосрпски националисти ничим се не разликују, односно делују противправно, насилно, под манипулативним идеолошким матрицама, производе/користе хаос и општу дезорјентацију, безобзирно прогоне, пљачкају, уништавају…

Овде се, сасвим логично, намеће питање: какав је интерес западних центара моћи да у српско политичко биће инструментализују „великосрпске националисте“? Постепеном анализом доћи ћемо до овог одговора. Уколико то посматрамо са аспекта разбијања Југославије, као једног од најважнијих циљева глобалиста, морамо схватити како је циљ био створити манипулативну перцепцију према којој се Срби ничим не разликују од других сепаратистички настројених јужнославенских народа. Управо Војислав Шешељ, Вук Драшковић и други послужили су за стварање мантре према којој су Срби чак гори шовинисти од осталих народа, како су радикалније настројени, те како политички једнако настоје разорити властиту државу (као што су то чинили националисти из реда других етничких заједница). Међутим, најтеже манипулације чињене су око циљева борбе појединих народа. Уместо да се говори о злочину против суверене државе од стране сепаратиста и глобалиста, манипулативно је наметнута матрица према којој су Срби настојали створити „Велику Србију“. И управо српски националисти су понајвише коришћени за реализацију такве манипулације свешћу.

Када говоримо о разбијању српског етничког бића од стране креатора глобализације поново долазимо до специфичне улоге ултранационалиста. У самим зачецима постсоцијалистичке транзиције улога националиста била је у стварању идеолошких подела и сукоба. Снажна унутарсрпска подела на комунисте и монархисте датира још са почетка прошлог века, а током и након Другог светског рата посебно се тешко одразила на штету нашег народа. При том интересантно је нагласити како Британци деценијама одржавају контролу над обе идеолошке групе и континуирано дубе раздоре и анимозитете, док Американци то само прилагођавају околностима времана и сопственим циљевима. Српски националисти почетком 90-их година циљно су производили колективну дезорјентацију властитог народа, тешко манипулисали историјом и чињеницама, хомогенизовали популацију око цивилизацијски декадентних или прилично сумњивих циљева, те укупно производили поделе и сукобе унутар сопственог народа. Тиме нису штитили општенародне циљеве, него интересе глобалиста и непријатеља!

Елем, Шешељ и слични нису се задовољили само политичким деловањем, него улазе у једну нову „авантуру“ каквом посебно штете сопственом народу, а погодују глобалистима и хегемонима. Говорим о оснивању паравојних структура. Објективно посматрано српском народу као ни „треће око“ нису биле потребне те паравојне јединице. Са друге стране комплетна оружана инфраструктура сепаратиста била је заснована на паравојном, нелегалном и противзаконитом организовању. Центри моћи Запада стварали су паравојне снаге сепаратиста, наоружавали их и опремали, финансирали, медијски подржавали и уопште инструментализовали за разбијање сопствене државе (категорије заштићене међународним правом). За хегемоне Запада било је важно да и унутарсрпског корпуса постоје сличне појаве или понашања, а посебно због стварања мантри како су на Балкану „сви исти“. Објективно нисмо сви исти, али како се борити против генерализација и стереотипизација када вас бројне појаве константно демантују, а Шешељ, Драшковић, Ражњатовић, Јовић, Васиљковић и слични својски су се трудили да „хране“ непријатељске лажи и обмане.

Истини за вољу треба апострофирати како је Вук Драшковић први организовао српску паравојну јединицу и упутио је у зараћену зону. Но, једнако тако први је и престао са сличним активностима. Конкретно, Драшковић је створио један modus operandi, навео друге на слично аутоштетно деловање, те се извукао из такве приче. Данас Драшковића нико и не помиње у контексту злочина или прогона, а понајмање ту тему отварају његови амерички ментори. Једноставно, Вук Драшковић је реализовао задатак добијен од Американаца. Са друге стране његов кум Шешељ и дан данас представља марионету у канџама глобалиста. Оног тренутка када је по Србији оснивао четничке јединице и са кумом Вуком такмичио се у томе Шешељ је, као један доктор правних наука, могао/требао претпоставити да ће једног дана сести на оптуженичку клупу. Жалосно је да ни након деценијског тамновања не схвата како и данас игра улогу кловна у лоше изрежираној представи!

ХАШКО ПРАВОСУДНО ПОЗОРИШТЕ

Да би схватили матрицу по каквој делује Међународни трибунал у Хагу потребно је знати да примарно правно извориште овог квазисуда чини Нирнбершки процес против немачких нациста. Када говоримо о Нирнбершком процесу кондиционал је на томе да је у питању једна од највећих подвала човечанству у његовој целокупној историји. Овај процес можемо посматрати као својеврсну позоришно-правосудну представу за лаковерну јавност. Режија се побринула да човечанству предочи снимке и фотографије стравичних злочина нациста, да јавност шокира до мере у каквој је даље било беспредметно расправљати о узроцима и карактеру рата, о суштинској кривици, о свим актерима рата (укључујући и идејне креаторе, подстрекаче или финансијере).

Нирнбершки процес створио је манипулативну матрицу према којој се феномен нацизма посматра само кроз призму Адолфа Хитлера и његових декларисаних следбеника. Актери процеса побринули су се да човечанство не поставља питања ко је створио и инструментализовао Хитлера, ко су финансијери стварања претпоставки за ратовање тог обима и остало. Бићу конкретан до краја: феномен нацизма идејно створен је од стране британске и америчке дипломатије, а Немачкој и остатку човечанства подметнут је као средство остваривања хегемонистичких циљева. Немачки нацизам одавно је побеђен, но, онај изворишни британско-амерички остао је недирнут и то до дан данас производи злочине каквима сведочимо широм планете. Нирнбершка правосудна представа послужила је да човечанство упре прстом у „дежурне кривце“ уместо оних стварних. И таква пракса наставља се у десетинама оружаних сукоба какве је иста британско-америчка нацистичка хунта покренула после светског рата. Увек је човечанство уверавано како су за рат криве нападнуте државе и народи, како се све то догађа у име неких виших циљева уместо зарад уских интереса злочинаца.

Осим наведеног, треба знати и како је Нирнберши процес успоставио једну крајње накарадну и манипулативну матрицу. Конкретно, ради се о визури да ратове треба тумачити са аспекта ратних злочина, односно ПОСЛЕДИЦА РАТА, а никако са аспекта УЗРОКА. Ратни злочини су увек присутна последица ратовања и ако тумачења заснивамо само на тој димензији тешко да ћемо доћи до објективне истине. Због тога проучавање и тумачење узрока рата представља приоритет, док се последице рата (укључујући и ратне злочине) подређују и уобзирују.

Ово је требало истаћи да би схватили како је и у процесу разбијања Југославије коришћена већ толико пута испробана матрица сваљивања кривице на жртве злочина. Због тога је Хашки трибунал на пиједестал свога деловања поставио ратне злочине, док се узроцима рата изричито одбијао бавити. Може ли се замислити тежи облик злоупотребе права? Па сетимо се поступка против Слободана Милошевића, који је одлично схватио подвалу каква му је припремљена и упорно настојао као предмет расправе позиционирати узроке рата. Сетимо се како је у томе безобзирно спречаван и како је комплетан правосудно-глумачки апарат причу сужавао само на ратне злочине.

Мој став јесте да су креатори пројекта разбијања Југославије и крвавог рата већ почетком 90-их припремали инструменте сваљивања кривице на унапред одређеног кривца – српски народ. Конкретно, требало је, као и у нирнбершком процесу, обезбедити пресумпцију невиности за стварне кривце и злочинце из категорије глобалиста/хегемона. Због тога је унутар српског етничког бића било потребно инструментализовати ултрадесничарске политичке опције, паравојне структуре, накарадне идеологије и мноштво тога на бази чега смо касније „осуђени“. Само због указивања на тешке манипулације у овом тренутку се и бавим Војиславом Шешељем.

На крају, мишљења сам да је Војислав Шешељ, посебно обзиром на интелигенцију и образовање, морао схватити сопствену улогу процесу какав је вођен против њега. То посебно због дужине поступка. Уместо тога прихватио је улогу марионете у једној представи за јавност каквој је сврха да човечанство обмане, превари или дезавуише по питању истине. Одлично сам свестан Шешељове стратегије да обесмисли и суд и поступак каквом је изложен, па чак и да је у својим намерама успео. Но, питање истине у овом случају је много важније, а истина је крајње једноставна. Примарни/полазишни злочин од ког је овај квазисуд морао поћи јесте ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА. Сви остали злочини су тек последице овог основног кримена и произашли су из истог. Свако одступање од овог принципа доводи нас у позицију марионете у рукама креатора рата и стварних злочинаца.

Дакле, администрација Сједињених Држава и истој блиски центри моћи Запада циљно и плански произвели су рат у ком су сепаратистичке снаге противправно и насилно разбијале суверену државу чланицу УН. У току деветогодишњег рата идејни /ино(!) креатори рата више пута су узимали директно учешће у истом. Значи, глобалисти су циљно и плански починили ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА, а потом су кроз директне или индиректне радње вишеструко учествовали и у вршењу монструозних РАТНИХ ЗЛОЧИНА. Затим су исти монструми организовали правосудни циркус са функцијом тешког манипулисања истином. Војислав Шешељ до данас очигледно није схватио бит циркуса у каквом учествује, тако да је очекивано само одиграо кловновску улогу каква му је додељена и ништа више. Током 12 година поступка био је у прилици да промовише објективну истину о спорним догађајима и без обзира на наметнута му ограничења, али он то напросто није учинио.

Убеђења сам да су га властита сујета и несклоност ка самокритичности понајвише ометали у реалном схватању спорних догађаја и накарадног кривичног поступка. Једноставно, требао се суочити са властитим заблудама и грешкама, па тек онда (бистре главе) са својим кадијама. Да је схватио како је 90-их био тек марионета у канџама хегемона, не би касније постао звезда њиховог циркуса!

Осим на ЦЕОПОМ-Истини радове аутора можете читати на његовом блогу чији је линк – http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: Блог Борислава Радовановића

Коментари

8 Коментара на Шешељ и великосрпска политика у канџама глобалиста