Црна Гора и Русија или од савезништва до НАТО издаје

Исто тако да Бог да и ономе,
кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао
и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао
да помисли отступити од покровитељства
и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију,
да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило!

 Тестамент Светог Петра Цетињског

НЕКАД И САД

Пишући о односима Русије и Црне Горе, Јелена Гускова сведочи да су „ове државе удаљене  једна од друге хиљадама километара. При томе, једна је по територији веома мала, док се друга прострла преко два континента, а успоставиле су тако блиске односе, да се о њима проносе легенде и пишу песме.“(1,34).

Тако је било некад. А данас?

После кловнократских санкција уведених Русији, следи чланство Црне Горе у НАТО пакту, о чему неће бити референдумског изјашњавања. Мило Ђукановић је у Вашингтону отворено изјавио да Црна Гора иде у Северноатлантски пакт, и да је то већ рекао Владимиру Путину, заложивши се да САД помогне Балкану да остане на НАТО путу (2). Руско Министарство спољних послова изразило је своје дубоко жаљење због  напуштања вековних историјских опредељења Црне Горе, што је Ђукановићев режим покушао да ублажи, али и даље тврдећи да Црна Гора остаје на ЕУ – НАТО путу (3). У оваквим ситуацијама, вреди се сетити историје.

ДОБА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА ПЕТРОВИЋА

Године 1710, Русија је решила да објави рат Турској, и позвала је хришћанско становништво Балкана да јој се придружи. Митрополит Данило, етнарх црногорски, одмах је почео да сабира војску.  Борбе су се водиле до 1712. Турци су, да би угушили устанак, харали и пљачкали по Црној Гори до 1714, када је владика Данило отишао у Русију да објасни тешко стање и затражи помоћ. Стигавши, упутио је Колегијуму иностраних дела меморандум, тражећи да његова земља буде руски протекторат. Од двора је добио велику новчану помоћ за обнову спаљеног цетињског манастира, као и средства за пострадале од турске најезде.

ДОБА ВЛАДИКА САВЕ И ВАСИЛИЈА

Почетком октобра 1742, владика Сава, наследник Данилов, са пратњом стиже у Русију, молећи царицу Јелисавету да обнови помоћ цетињском манастиру и његовој пастви. Добија тражено.

Владика Василије, Савин рођак, стигао је у Санкт Петербург  1752, настојећи да двор и високе кругове  придобије за Црну Гору, тако што ће је царица Јелисавета ставити под своју заштиту, и унети је, као од Турака независни принципат, у своју титулу. Да би објаснио ко тражи пријем у руско поданство, владика је написао  кратку „Историју Црне Горе“. И он је молио помоћ у  књигама и за отварање једне школе, чији би полазници могли да наставе учење у Русији. Царица је, у складу са околностима, пристала на молбу владике Василија да у своје поданство прими Црногорце спремне за руску војну службу.

Владика Василије је крајем 1765. опет отишао у Русију, настојећи да царицу Катарину придобије за  ослободилачке планове. Тамо се разболео и умро 21. марта 1766, па је, по наређењу царице, са почастима сахрањен у Благовештенској цркви у Санкт Петербургу. Царица је послала помоћ Цетињском манастиру и грамату у којој тражи од Срба из Црне Горе да се и даље уздају у покровитељство Русије и чувају мир са суседима.

ШЋЕПАН МАЛИ

Колики је значај Русије у свести Црногораца био у то доба, види се по томе што је, након смрти владике Василија,  народ прихватио самозванца званог Шћепан Мали као руског цара Петра Трећег, који је „избегао“ убиство и дошао међу њих да их води у борбу против Турака. Чак и кад је Катарина Велика покушала да га уклони, народ је био уз њега. Пошто је 1769. царица заратила с Турцима и позвала балканске православце да јој се устанком придруже, њен изасланик, кнез Долгоруков, стигао је у Црну Гору и, схвативши да утицај Шћепана Малог може бити позитиван, признао га за руског официра и поверио му да води народ у рату. Због утицаја Русије на Црну Гору, скадарски паша потплаћује Шћепановог слугу, који га убије.

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Иако се његова посета Руској империји, 1785, завршила, по наређењу кнеза Потемкина, протеривањем владике, после чега се он зарекао да својом ногом никад неће крочити на руско тле, митрополит Петар Први Петровић је био најоданији руски савезник  на Балкану.  После победе над Махмуд – пашом Бушатлијом 1796. године на Крусима, када је турски зулумћар убијен, Свети Петар Цетињски шаље пашину сабљу на дар руском цару Павлу Првом и тражи покровитељство.

Руси и Црногорци војују против Наполеонових Француза на територији Дубровника, Цавтата, Брена и Локрума и освајају Корчулу и Брач. Црногорски владика 1807. предлаже стварање Славјаносербског царства у чији састав би ушле Црна Гора, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, при чему би руски монарх био и цар сјаваносербски. И после Тилзитског мира, када се Наполеону признаје право на заузимање Бококоторског залива, Свети Петар одбија француско покровитељство над Црном Гором. Велико разочарење у Русију наступа после њеног неуспеха  да спречи Аустрију да окупира Боку Которску 1814. Ипак, сарадња са царским двором наставља, и Свети Петар на самрти проклиње сваког ко би одступио од једноверне и једноплемене Русије.

Њ Е Г О Ш

Синовац  Петров, песник и владика Његош,  хиротонисан је у присуству цара Николаја Првог, а редовно је примао руску помоћ за своју државу и народ. О  кључним потезима своје политике обавештавао је руског конзула у Дубровнику, Јеремију Гагића. Иако се понекад жалио да је „прави роб петроградских ћуди“, он је схватао значај Трећег Рима у настојању да своју земљу учини међународно признатом. Руска књижевност (религиозно песништво Державина, култ слободе А.С.Пушкина, итд.) извршила је, како стилски (велики број русизама), тако и смисаоно, битан утицај на Његошеву поезију.

КЊАЗ ДАНИЛО

Када је, после смрти Његошеве, власт покушао да преузме његов брат Перо, Русија је стала на страну легитимног наследника, Данила, који је, од стране руског двора, ослобођен дужности да се монаши и прима хиротонију, постајући тако световни кнез Црне Горе, што је наишло на велико противљење Стамбола и Беча, који су у томе видели јачање  утицаја Санкт Петербурга. Пораз Црне Горе у сукобу с Турском, чију је војску 1853. предводио Омер – паша Латас, спречен је заједничком дипломатском акцијом Аустро – Угарске и Русије. Русија и Француска помогле су Црној Гори око разграничења с Турском у периоду 1858 – 1860.

КНЕЗ И КРАЉ НИКОЛА

Кнез Никола Петровић посетио је Русију 1868. године. Након посете, уз руску помоћ, основана је Цетињска богословија, као и Институт царице Марије Фјодоровне, у коме су се школовале будуће учитељице. Слата је и помоћ у житу, а Црна Гора је, као субвенцију за опстанак буџета, добијала понекад и два милиона рубаља годишње. Цар Александар Трећи наздрављао је књазу Николи као једином оданом савезнику Руске империје. Николине кћери, Милица и Анастасија, удале су се за стричеве цара Николаја Другог, велике кнежеве Петра и Николаја. Године 1895, цар Николај послао је Црној Гори велику помоћ у оружју: 30 хиљада пушака, 15 милиона фишека, 12 митраљеза, динамит, шаторе за 30 хиљада војника. Русија је помагала прављење касарни у Црној Гори и оснивање војних училишта.

Године 1910, кнез Никола постао је краљ, а Црна Гора краљевина. Том приликом, потомак светородних Петровића добио је од цара Николаја чин фелдмаршала руске војске, а захвалио је Богу и Русији за све. Октобра те године, потписан је тајни војни уговор између Русије и Црне Горе, а ускоро су на Цетиње стигли и руски војни инструктори.

Све до слома Руске царевине, Црна Гора је била под њеном заштитом.

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Веза Црногораца са Русијом остала је снажна и касније. За време Другог светског рата, Црногорци – партизани су, уместо у руског цара, веровали  у Стаљина, због чега су, за време сукоба Стаљин – Тито 1948, многи стали на страну Москве, па су сурово прогањани, нарочито у концлогору на Голом отоку.

Али, све ово је  прошлост.

Данашња власт у Црној Гори настоји да укине сваки траг предањског црногорског идентитета, заснованог на Косовском завету борбе за Крст часни и Слободу златну. Земља Светог Петра бива гурана у НАТО, и тражи се да раскине везе са Москвом. Због тога је њена корумпирана  власт, веома слична „евромајдановској“ власти украјинских шовиниста, и увела санкције Русији, угледајући се на Албанију и сличне сателите Вашингтерне. Спровевши својеврсну „истрагу предака“ (Иван Негришорац), која се, између осталог,  огледа и у србофобији, измишљању „црногорског језика“ и увођењу латинице уместо ћирилице (личи на „евромајданску“ културну политику, зар не?), власт у Црној Гори иде ка беспућу конвертитства, које више никад неће смети да погледа у очи прецима, од Обилића до краља Николе.

А то је заиста страшно.

__________________________________________

УПУТНИЦЕ:

1. Јелена Гускова: Балкански путеви и сумануто беспуће / Мишљење руског историчара, Катена Мунди, Београд, 2013.

2.http://www.vijesti.me/vijesti/da-li-je-dukanovic-raskrstio-sa-rusijom-clanak-194648

3.http://www.vijesti.me/vijesti/proizvoljne-ocjene-moskve-dukanovic-nije-pricao-protiv-rusije-clanak-195716

4.Дејан Микавица, Горан Весин, Ненад Нинковић: Историја Срба у ЦРној Гори, Прометееј / Ин4С Портал, Нови Сад, 2013.

5. Милорад П. Радусиновић: Црна Гора и Русија у вријеме Анексионе кризе 1908 – 1909, Свет књиге, Београд, 2008.

Извор: Фонд Стратешке Културе