Како је руски народ нестао из посланице Патријарха Иринеја

Ове, 2014, у храмовима Србске православне цркве читана је васкршња посланица патријарха србског Иринеја у којој се, између осталог, каже: “Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку, Босни и Херцеговини и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над Украјином, и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и према руском православном народу“ (1). Речено лепо и тачно.

Али… У електронском издању посланице патријарха Иринеја нема ни помена о „руском православном народу“. Тамо пише: “Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине“ (2).

Нестаде из посланице, незнано куда, „руски православни народ“.

Да ли је у питању је била накнадна цензура („дотеривање“, „поправка“)?

Нешто слично већ се збило током летње посете патријарха Иринеја Русији прошле, 2013. године. У разговору с патријархом Кирилом, који је изјавио своју забринутост због чињенице да власти Србије не воде довољно рачуна о одбрани Косова и Метохије (Бриселски споразум, сећате се?), патријарх Иринеј је рекао да се те власти налазе под утицајем Запада, а да треба да се више ослањају на Русију и Руску православну цркву. Одмах после овога неко је са електронских адреса Патријаршије у Београду и Епархије бачке демантовао изјаву патријарха Иринеја, тврдећи да су је медији погрешно пренели иако је све објављено на званичном сајту Московске патријаршије. Деманти је наводно потицао из кабинета патријарха србског – при чему је тај кабинет био лишен права да издаје саопштења, јер је патријарх био у Москви (видети, на ту тему, текст потписника ових редова (3)). Сада, о Васкрсу 2014, неко је преправио патријархову штампану посланицу и у електронском издању исте избацио помен „руског православног народа“.

Том неком у Србији на ЕУ путу без алтернативе очито сметају вековне везе два православна народа. Или их се боји.

У доба посете патријарха Иринеја Москви патријарх Кирил је нагласио да су Руска и Србска православна црква повезане на нарочит начин: духовност су примиле од Светих Кирила и Методија, а Свети Сава, пострижен у Старом Русику, приредио је Законоправило, које је користила и Руска црква. Богослужење Руске и Србске цркве на словенском језику разумеју и Руси и Срби, па литургијска традиција снажно везује оба народа. Патријарх Кирил је истакао: “Наше Цркве и народи у историји су пролазили и кроз радости и кроз патње. Веома често то су биле заједничке радости и патње. Сећамо се жртве коју је дао руски народ ослобађајући Балкан, и какве је добре последице то имало по србски народ. Сећамо се и како је Русија устала у одбрану братског србског народа уз огроман ризик по себе – као што се зна, трагедија Првог светског рата претворила се у револуцију и потоња искушења за наш народ. Али ми такође памтимо како су србски народ и Србска црква раширених руку примили многобројне руске избеглице које су напустиле земљу после револуције“. (4)

Овој беседи претходиле су године милосрдне бриге Руске цркве о србској сестри у Христу. Тако је било још од доба патријарха Алексеја, који се између осталог ангажовао и око помоћи СПЦ у изградњи храма Светог Саве у Београду (5). У јануару 2012, по благослову патријарха Кирила, отпочело је велико скупљање помоћи за СПЦ на Косову и Метохији. Преко 200 хиљада евра које је те, 2012, Сретењски манастир у Москви сабрао од добротвора, дато је Епархији рашко-призренској за обнову Призренске богословије. На Архијерејском сабору 2013, у фебруару, патријарх Кирил је нагласио да ни за кога није тајна како је тешко Србима на Косову, и позвао све епархије и манастире Руске цркве да се активно укључе у сабирање помоћи Србима на светој земљи (6).

Колика је била помоћ Руске цркве, државе и народа православном србству, види се између осталог и по броју оних који су добили највише одликовање Србске цркве – орден Светог Саве. Међу њима су и патријарх московски и све Русије Алексеј Други (1994), генерал Сергеј Шојгу (2003, за указану помоћ србским избеглицама из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Космета), Александар Солжењицин (2004, за хришћанско сведочење истине и добра), градоначелник Москве Јуриј Лушков (2004), Владимир Јакуњин, председник савета Фонда Светог Андреја Првозваног, за развијање руско-србског пријатељства и помоћ народу Космета (2005), руски амбасадор у Србији Александар Алексејев (2008) за непрестано старање о праведном решавању питања статуса Косова и Метохије. Године 2009. орден Светог Саве добио је тадашњи председник Руске Федерације Димитрије Медведев, а 2010. примили су га глумац Николај Бурљајев и Борис Костенко, генерални директор руске телевизије Спас, да би 2011. био уручен и Владимиру Путину. Године 2012. добио га је руски амбасадор Александра Конузин, опет као борац за Србе на Космету. Међу награђенима је 2001. био и војни академац Владимир Хорошков за јунаштво у одбрани србских манастира на Косову (7).

Све ово патријарх србски одлично зна, и о томе је говорио приликом посете Русији 2013. Тако је у Санкт Петербургу у беседи казао и следеће: “Овде су бивали и живели црногорски митрополити Петар Први и Петар Други. Свети Петар Први Цетињски прослављен је не само у Србској цркви него и у сабору петроградских светих. Архијереј Петар (Други, нап. В. Д.) је хиротонисан за владику у Санкт Петербургу. Одавде, из братске Русије, стизала је помоћ Црној Гори, која јој је помогла да се учврсти као православна држава и да сачува Православље. Касније је у петроградској академији учио патријарх србски Варнава, као и велики богослови преподобни Јустин Ћелијски (Поповић) и светитељ жички Николај (Велимировић) (…) Петроград је град Цара Мученика Николаја Другог. Ми њега не поштујемо само као страстотрпца него и као борца за србски народ… У Београду се налази Ново гробље, на коме су сахрањени руски војници, које је овај цар послао да се боре за Србију, за ослобођење свега народа Србске патријаршије. Ми се молимо за њих као за рођене, као за сопствене оце и дедове, јер су они војници Христови“. Патријарх Иринеј је заблагодарио и оним руским војницима који су пали за ослобађање Београда 1944, као и за помоћ Руске цркве Србима на Косову: „За нас је то врло важно, зато што, осим Руске Цркве, нема на свету друге Цркве која би нас тако отворено и упорно подржавала кад је Косово у питању“.

Одговарајући на беседу патријарха Иринеја, митрополит волоколамски Иларион је између осталог рекао: “Ви сте сада рекли да нема друге Цркве осим Руске која би у тој мери подржавала Цркву србску, између осталог и кад је Косово у питању. Заиста, ми смо у току протеклих година били сведоци највеће трагедије србског народа који живи у косовској покрајини. Поруга над србским светињама и над србским народом који живи на Косову – све се то дешавало по налогу западних држава, док су западна средства масовног информисања настојала да слику прикажу једнострано, покушавајући да убеде јавност да су за све криви само Срби, а да су Албанци пуки страдалници. Многи од нас су посећивали Косовски крај и знамо право стање ствари.Видели смо како тамо живе Срби, између осталог и монаси у Високим Дечанима и Пећкој Патријаршији. И, наравно, и даље ћемо подржавати Србску цркву у њеним напорима да сачува светиње Косова и заштити србско становништво Косова и Метохије“ (8).

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Кад се све ово зна, онда је цензорски гест неког из Патријаршије учињен да би угодио ЕУ гаулајтерима на „путу без алтернативе“, само још један доказ колико су србске елите (чак и црквене) постале страшљиве. Сада је Руској цркви и народу тешко: цариградски патријарх Вартоломеј већ баца око на Кијев, желећи да тамо преузме јурисдикцију (9), а руски народ на истоку Украјине нашао се на удару евромајданских нациста. Србима су под окупацијом Империје везане руке за озбиљну помоћ угроженима, али бар речју и молитвом можемо увек да подржимо једноверне и једноплемене. Ако ни то не смемо, „грош нам цена“ (руска изрека). Надајмо се, међутим, да србство неће кренути путем бранковићевског „реализма“, него да ће се придружити својој у Христу сестринској Русији, која ових дана живи под његошевском девизом: “Нека буде што бити не може“.

________

Упутнице:

(1) Васкршња посланица СПЦ, Издавачка фондација Архиепископије београдско–карловачке,стр.5

(2) http://www.spc.rs/sr/vaskrshnja_poslanica(приступљено 25.4.2014.)

(3) http://borbazaveru.info/content/view/5958/52/

(4) http://www.pravoslavie.ru/news/62862.htm5.

http://www.1tv.ru/news/polit/73727https

(6) http://www.pravoslavie.ru/news/61443.htm

(7) http://ru.wikipedia.org/wiki/Орден_Святого_Саввы_(СПЦ)

(8) http://mospat.ru/ru/2013/07/21/news88807]

(9) http://borbazaveru.info/content/view/6729/1/

Извор: Нови Стандард