Пад поверења у америчке институције

У протеклих неколико деценија, поверење јавности у многе утицајне институције је пало. Од 1964. до 1997. удео Американаца који је веровао у универзитете пао је са 61 на 30 одсто, док је поверење у велике компаније пало са 55 на 21 одсто. Поверење у медицинске институције пало је са 73 на 29 одсто, а у новинарство са 29 на 14 одсто.

Пошто се приближавају избори за Конгрес САД, питања у вези са здрављем америчких политичких институција и будућности глобалног руководства САД све су бројнија, а у некима од њих се мртва тачка између партија наводи као доказ пада Америке. Али да ли је ситуација заиста тако лоша?

Према мишљењу политиколога Саре Биндер, идеолошка подела између две велике политичке партије у Америци није била велика као сада од краја деветнаестог века. Међутим, упркос актуелној мртвој тачки, 111. Конгрес је успео да усвоји велики фискални подстицај, изврши реформу здравственог система, усвоји финансијски пропис, постигне споразум о контроли оружја и ревидира војну политику о хомосексуалности. Амерички политички систем очито не може да се отпише (нарочито ако је мртва тачка међу партијама циклична).

Међутим, данашњи Конгрес измучен је ниским законодавним капацитетима. Иако се идеолошка опредељеност више него удвостручила у последњих двадесет година, са десет на 21 одсто грађана, већина Американаца нема јединствене конзервативне или либералне ставове, те жели да се њихови представници нађу на пола пута. Политичке партије, међутим, од 1970-тих постају све доследније идеолошке.

То није нови проблем за САД, чији је Устав заснован на либералном ставу из 18. века да се власт најбоље контролише фрагментацијом и системом „кочница и равнотеже“, при чему су председник и Конгрес приморани да се такмиче за контролу у доменима као што је спољна политика. Другим речима, Влада САД је осмишљена тако да буде неефикасна да би се обезбедиле гаранције да не може лако да угрози слободу својих грађана.

Та неефикасност је највероватније допринела паду поверења у америчке институције. Данас мање од једне петине јавности верује да федерална влада углавном исправно поступа у односу на три четвртине 1964. Наравно, те цифре су се повремено повећавале током тог периода, као што је био случај након терористичких напада 11. септембра 2001, али свеукупни пад није занемарљив.

Федерална влада није усамљен случај. У протеклих неколико деценија, поверење јавности у многе утицајне институције је пало. Од 1964. до 1997. удео Американаца који је веровао у универзитете пао је са 61 на 30 одсто, док је поверење у велике компаније пало са 55 на 21 одсто. Поверење у медицинске институције пало је са 73 на 29 одсто, а у новинарство са 29 на 14 одсто. Али ове наводно узнемиравајуће цифре могу да буду обмањујуће. Заправо, 82 одсто Американаца још сматра да су Сједињене Државе најбоље место за живот на свету, а 90 одсто се допада њихов демократски систем владе. Американци можда нису потпуно задовољни својим лидерима, али земља сигурно није на ивици револуције у стилу Арапског пролећа.

Након пада поверења у владу нису уследиле значајне промене у понашању грађана. На пример, Унутрашња контрола прихода је међу владиним институцијама које уживају најмање поверења јавности, ипак није дошло до огромног пораста утаје пореза. Када је о контроли корупције реч, САД су још увек на деведесетом проценту. А иако су стопе излазности на председничке изборе пале са 62 на 50 одсто у другој половини двадесетог века, стабилизовале су се 2000. и повећале се на 58 одсто 2012.

Губитак поверења који су Американци изразили може да има корене у дубљој промени ставова људи према индивидуализму, што је довело до смањења поштовања ауторитета. Заправо, слични обрасци су карактеристични за већину постмодерних друштава. Друштвене промене вероватно неће утицати на ефикасност америчких институција онолико колико неко може да мисли с обзиром на децентрализован амерички систем Америке. Заправо, мртву тачку у државном капиталу често прати политичка сарадња и иновација у држави и на општинским нивоима, што доводи до тога да грађани фаворизују државу и локалне владе, као и многе владине агенције, у односу на федералну владу. Тај приступ руковођењу имао је снажан утицај на менталитет америчког народа. У студији из 2002. је назначено да се три четвртине Американаца осећа повезано са својим заједницама и сматра да је његов квалитет живота одличан или добар, при чему су готово половина одраслих чланови цивилних група или учествују у њиховим активностима.

То су добре вести за САД. Али то не значи да амерички лидери могу да наставе да игноришу недостатке политичког система, као што су „сигурна места“ у Представничком дому, која су резултат нефер гласања, и ометајући процеси у Сенату. Да ли се такви извори застоја могу превазићи остаје да се види.

Аутор је професор на Харварду.

Извор: Project Syndicate/Данас