Реформе које убијају

Основно искуство свих хроничара досадашњих транзиционих процеса у земљама Источне Европе је да је реформа најзлоупотребљаванија реч, иза које се крије читав дириговани инструментаријум преваре, рушења и пљачке тих друштава. Искуство упозорава да су у тим земљама најопаснији људи управо они који непрестано говоре и прете реформама. „Чувајте се људи који говоре о реформама и носе италијанска одела“, поручују хроничари. [1] Иако свесна тих искустава јер донекле касни, Србија није одолела „реформама“ и створен је „мит реформи“, који је уствари инструмент рушења свега онога што је у Србији преостало од претходних „реформи“. Србија живи под терором реформи.

Све је под терором реформатора, од привреде и политичког система, па до основних друштвених институција. Ништа не може да избегне наводне реформе као да пре актуелне власти у Србији ништа није функционисало, готово да није ни постојало, а, ако и јесте, онда је то накарадно и зло, и реформе су постале универзални изговор за охолост и безобзирност сваке власти. Требало би, посебно данас, подсетити да се и Слободан Милошевић представљао као реформатор, и свој политички успон је и почео причама о реформама.

А да ли данас заиста постоје реформе и шта је оно што се тумачи као реформски процес. Тешко је видети чак и добронамерном хроничару шта су то у ствари реформе у Србији, да ли оне стварно постоје, или су само прича за медије и јавност, или за удовољавање жељама западних спонзора и њихових диломатских представника у Београду. Сам председник владе Александар Вучић приметио је да амбасадори Немачке и Америке „више воле ову земљу (Србију) него (народни) посланици јер те дипломате позитивно говоре о мерама владе него многи у земљи“. Удовољавање жељама оних који су бомбардовали Србију и који још увек преко условљавања отимају Косово и Метохију заиста не могу бити реформе, него само уништавање државе и земље Србије.

КО ЈЕ ЗАДОВОЉАН РЕФОРМАМА?

Премијер Вучић је изоставио још једног амбасадора Мајкла Давенпорта, који представља ЕУ а који је у ствари најупорнији у реформским похвалама владе. Он чак присусуствује и седницама владе. Да ли то има игде на свету? Ништа мање не заостају ни плаћени страни саветници, којима је то и посао, за то су плаћени, као и пословни људи, углавном Италијани. Директор осигуравајуће компаније Ђенерали у Србији Андреа Симончели чак каже да су (ваљда Италијани) „задивљени реформама Вучићеве владе“. Те италијанске похвале већ излазе из домена доброг укуса јер то су људи који у Србији раде са парама грађана Србије, влада им од народне сиротиње даје стотине и стотине хиљада евра, сада већ и милиона, да би они радили, а они ту своју робу извозе и Србија од тога нема ништа. Србија чак плаћа и раднике неколико италијанских компанија који су у Хрватској и Словенији.

Такве пословне аранжмане не би могао да прихвати ни један озбиљан пословни човек, али они прихватају и добијају паре, па зашто не би хвалили реформску владу Србије. Ту владу хвали и бивши британски премијер Тони Блер, човек који је предводио бомбардовање Србије и један од оних који су највише у историји понизили и увредили српски народ. Он је већ два пута био у Београду гост премијера Вучића. Други пут пре неколико дана мада о томе није било вести у новинама. Док се тако јавност бомбардује похвалама владиним мерама које нико јасно не може да дефинише као целовит економско-политички програм, него само назире кроз прихватање свега онога што траже Међународни монетарни фонд и Европска унија, истовремено привреда пропада и друштво се растаче. Велике речи не могу променити реалност.

О том тужном стању политичке и економске Србије има, нажалост, много сведочанстава, али у последњих неколико дана се издвајају два случаја који су симбол те реформске преваре. У политичком смислу то је „одлука“ Уставног суда Србије да не разматра уставност Бриселског споразума, а у економском објава да Ер Србија има губитак од 158 милиона евра.

УСТАВНИ СУД И КРАХ ПРАВНОГ СИСТЕМА

Уставни суд Србије је после вишемесчног отезања одбацио захтев за оцену уставности Бриселског споразума, којим се влада практично одрекла Косова и Метохије и признала легитимитет владе Албанаца у Приштини, и већином гласова оценио да је реч о политичком, а не о правном питању.

То је једна од највећих увреда Србије. Бриселски споразум јесте политичка одлука, али са правним последицама, она је кршење Устава земље. И Уставни суд сматра да није надлежан. Истовремено, Суд оваквим ставом сугерише да влада може да ради шта год хоће, јер све су њене одлуке, по дефиницији, политичке, па, према томе, за владу ни закон ни Устав не важе. У свему томе је још горе то што је Суд практично поновио оно што је средином ове године рекао министар правде Никола Селаковић да Уставни суд треба да се прогласи ненадлежним за утврђивање уставности Бриселског споразума јер је реч о политичком акту. И, наравно, Суд је прихватио мишљење политичара а не Устава и закона.

О утицају власти сведочи и још нешто. Уставни суд је такву одлуку донео 10. децембра а јавност је обавештена тек 15. децембра, и то уочи Кинеског регионалног самита у Београду и пуштања новог моста на Дунаву. Све личи на већ познату технологију убијања лоше вести и спречавања било какве реакције јавности која је агресивно засута важнијим догађајем, Кинеским самитом и новим мостом. Да ли је то реформа правосуђа, да ли су то те „тешке реформске одлуке“, којима се, како тврди премијер Србије, „сви диве“. После оваквог става Уставног суда намеће се питање да ли у Србији уопште постоји правни систем, да ли постоји било каква правна сигурност. Тешко да је одговор охрабрујући. И како онда било који озбиљан инвеститор, страни или домаћи, може да инвестира било шта, и један евро, кад је јасно да не постоји правни систем и да све зависи од тога на коју је ногу тог јутра устао лидер владајуће партије и од гатања шта је он у тајности коме обећао. Тешко би се то могло назвати реформом.

Најомиљенија тема актуелне владе су реформе у економији, а њих, тврди се, подржавају сви, и ЕУ и Америка, и амбасадори, и Међународни монетарни фонд, тај лиценцирани гробар националних економија, и те реформе ће, како кажу, донети Србији бољитак након деценија мрака и пропасти. Али које су то реформе? Да ли су реформе ударци по најслабијима, по пензионерима, учитељима, лекарима и запосленима у државним предузећима. До сада су те болне реформе само њих захватиле.

А о каквим је стварним „реформама“ реч, један од најбољих тужних примера је Ер Србија. Влада сада тражи да се из буџета плати 158 милиона евра за губитке Ер Србије. Како сада нема пара за пензије и градски превоз пензионера, а има за губитке поноса реформи актуелне владе Ер Србију? Идемо редом. Прво, како је у реформском друштву могуће да градоначелник Београда и члан најужег „владајућег кухињског кабинета“ Синиша Мали буде и председник Надзорног одбора Ер Србије? Не постоји пристојна земља на свету где градоначелник главног града, што је изузетно важна функција, буде и председник управе једне компаније у већинском државном власништву. Изузев ако владајућа екипа мисли да је држава њихово приватно власништво или ако жели да све држи под контролом како би од јавности прикрила неке важне ствари. Синиша Мали је први реаговао да то нису губици Ер Србије него претходног ЈАТа, а то је касније рекао и премијер Вучић.

ИНСТИТУЦИЈЕ КАО ЖРТВА САД И ЕУ

Изгледа, међутим, да је ту реч, што би Енглези рекли, о „сувише великој слободи према истини“. Ер Србија као компанија, треба подсетити, нема никакве финансијек везе са ЈАТ. Она је стартовала као потпуно нова компанија, почела је са нулом. Држава је преузела дуг ЈАТ од скоро 200 милиона евра и Ер Србија са тиме нема ништа. Биће зато да је Ер Србија од 1. септембра прошле до краја ове године направила губитак од 158 милиона евра. До сада је познато да је највећи дуг – 37 милиона евра– према Аеродрому Београд. Само за четири месеца прошле године губици су били 70 милиона евра, а за ову годину је на самом почетку године био планиран губитак од 56 милиона евра. [2]

Испало је да је све много горе. Уствари, Ер Србија се веома бахато понашала и готово да никоме ништа није плаћала. Истовремено, поставља се питање колики је стварни губитак јер, ако је држава Србија власник 51 одсто капитала, онда је логично да сразмерно део дуга сноси и други власник, заливска компанија Етихад, али се та обавеза нидге не помиње.

Које су, у ствари, обавезе Етихада? То нико не зна, сем неких, и зато је ваљда уговор Србије са Етихадом једна од највећих тајни у Србији. Оно што је недавно јавности представљено као уговор са Етихадом није стварни уговор, него још једна обмана. Зашто је то тајна? Можда би се могло објаснити и када би се открио један њен део, на пример, зашто између државе Србије, или Ер Србије, и арапаског партнера постоји и посредник. То је једна приватна компанија, преко које иду сви послови, али за њу у јавности Србије нико не зна.

Ер Србија слови као компанија миљеник премијера Вучића, и он сам је склон да ту компанију представља као неку врсту свог чеда. А колико је до сада нас коштало то чедо. Ако се узме преузимање старог дуга ЈСТ од скоро 200 милиона евра, па онда кредит од Уједињених Арапских Емирата од такође 200 милиона евра, од којих ни један евро није стигао у Србију, него се од њега плаћају веома скупо изнајмљени авиони у власништву Етихада, а држава Србија дугује тај новац, па сада ови губици, којима би требало додати и трошкове око 600 отпуштених радника ЈАТ који су махом добили отпремнине и касније пријављени као незапослени са редовном месечном државном надокнадом, онда је то један изузетно скуп пројекат. И онда, када влада Србије, рецимо идуће године, не буде имала одакле да покрије губитке Ер Србије, Етихад ће да оде и Србија ће изгубити своју националну компанију. То су значи реформе у Србији.

Србији су, наравно, ту нема дилеме, неопходне реформе. Али какве? Прво, било каква реформа мора бити усмерена на изградњу институција, институције су основа сваког организованог друштва и елементарни услов било каквог економском опоравка. Друго, основни услов успеха било какве реформе су правни систем и правна сигурност. Оно што се, међутим, сада у Србији настоји представити као реформа је супротно од тога. Да би се испунили увредљиви захтеви ЕУ и Америке, власт уништава институције државе, а тиме и правни поредак, елементарну правну сигурност. То су „реформе“ за уништење Србије. И то је трагична чињеница коју не може нико да негира, без обзира на идеолошко или геополитичко опредељење. То је суштински проблем савремене Србије, а не дилеме коме ће она припадати.

И о свему томе уопште нема јавне дискусије, све пролази као као да се ништа не дешава. Да ли је могуће да је јавност Србије толико уморна, толико срушена да више не постоји ништа довољно важно да би се одупрла терору и уништавању сопствене државе?

____________________________

Напомене:

[1] Погледати капитално дело Питера Редевеја и Дмитрија Глинског Тржишни бољешевизам против демократије (Peter Reddaway & Dmitri Glinski: Market Bolshevism Against Democracy,Washington 2001).

[2] Према приватним изворима аутора у Ер Србији и Министарству привреде.

Извор: Нови Стандард