Поделе у Босни веће него пре рата

Веома важно достигнуће Дејтона јесте то што је довео до завршетка четворогодишњег циклуса ужасног насиља и злочина који су се свакодневно дешавали у целој БиХ – и то треба признати.

Истовремено треба да схватимо да је то био једини важан циљ Запада. Основне разлике, како су их виделе три главне етничке групе, које су, на крају крајева, и довеле до рата, остале су потпуно неразрешене. Штавише, због планских политика бруталних злочина спровођених током рата, те разлике су постале веће после рата него пре његовог почетка.Западњацима је тешко да схвате колико су дубоке ове поделе и зато нам се чини да је тешко замислити истинско помирење у овој генерацији.

Навешћу мали пример: пре рата било је 20 одсто „мешовитих” бракова између појединаца из различитих етничких група. Данас, 20 година касније, тај постотак је готово нула.

Основни проблем дејтонских преговарача јесте у чињеници да у рату није било јасног победника или губитника с којим би преговарали. У већини ратова, било грађанских, било других, постоје победници и губитници (попут нациста) који морају прихватити услове мира које им намећу победници. Будући да то није био случај у БиХ, Дејтонски споразум био је као божићно дрвце на којем висе украси постављени да задовоље све три етничке групе у својим основним убеђењима како не би дошло до опасности да касније било која од три групе буде „присиљена” да прихвата промене које сматрају неприхватљивима. Укратко речено, свака страна добила је све што јој је било потребно за подршку властитим политичким циљевима. Барем тако каже теорија.

Међутим, једини начин како би то стварно могло практично да функционише јесте у вештачкој утопији у главама наивних западњака, да се стране тог бруталног рата – попут Немачке и Француске после Другог светског рата – усагласе да је потребно помирење и сарадња зарад будућих генерација. С намером да ту стратегију додатно оснажи и да стране у БиХ започну с процесом помирења, Запад је између осталог понудио и могућност чланства у ЕУ и НАТО. Та стратегија није довела до успеха.

Други проблем с Дејтонским споразумом јесте присиљавање Бошњака и Хрвата да наставе са својим споразумом из рата којим је био формиран ентитет звани Федерација БиХ. То је велика грешка. Требало је да Хрвати добију властити ентитет. Ако то можда раније нисте приметили, Федерација не функционише, као ни већина кантона који је чине.

Оно што сада имамо јесте „Свето писмо” звано „Дејтон”, који уопште не функционише, нити ће функционисати у изгледној будућности. Али он не може бити ни промењен без сагласности све три етничке групе – а то је нешто што се неће десити. Запад је у неком тренутку, отприлике након десет година од потписивања, схватио своју грешку и променио песму из „Дејтон је свет” у „Дејтон је само привремено решење које никад није ни било планирано да траје након што истински започне процес помирења”. Високи представник је онда, како би помогао тај нови процес, започео с властитим интерпретацијама и реинтерпретацијама и самог текста Дејтонског споразума и оног што је замишљено као „Дух Дејтона”. И управо је тај корак довео до контроверзе око референдума у Републици Српској.

И шта сада? Запад и нема другу могућност него да настави да вози на аутопилоту своју двадесетогодишњу политику подршке мултиетничкој БиХ заснованој на Дејтонском договору унутар тренутних граница. Успут речено, то значи да докле год нема насиља или референдума о статусним променама, Запад неће пуно марити ако БиХ остане другоразредна, заостала и економски неразвијена земља чији најбољи, најпаметнији млади људи беже у иностранство и чији је животни стандард пре ближи афричком него европском.

Бошњачки одговор томе био би да су крвљу платили за своју визију уједињене БиХ са јаком централном влашћу и да су вољни и спремни супротставити се било каквој значајнијој претњи том концепту.

Срби вребају прилику да оду из БиХ и да добију шансу да успоставе властиту државу (од чега већ, практично, имају, барем 80 одсто, кроз Републику Српску).

Хрвати је напуштају, погледа упереног ка Хрватској, док истовремено све више постају мањина са све мањим утицајем у Федерацији.

Укратко речено, Дејтонски споразум је успешно довео до краја рата, али његове бројне мане спречавају помирење и чине БиХ нефункционалном. Таква БиХ уопште није стабилна и има знатне могућности за избијање насиља. У свему томе, губитници су обични грађани.

Једино нисам сигуран кога да прогласим победником. Можда особље Канцеларије високог представника које, и 20 година после завршетка рата, и даље сваког месеца прима позамашне плате а да истовремено буквално не ради ништа.

Аутор је био последњи амерички амбасадор у СР Југославији

Извор: Политика