Може ли Додик учинити БиХ могућом државом?

ШТА ЋЕ се десити ако не дође до англо-америчке интервенције у РС, па Додик дође на чело БиХ?

Хоће ли он срушити иначе трошну босанску кућу или ће је, напротив, својом чврстом руком подупрети?

Да ли ће му бити довољно осам месеци или неопходно осам година да је уреди према изворном Дејтонском споразуму?

Значи ли то да ће у муслиманским кантонима Арапе заменити Руси и Кинези?

Једна од кључних промена у поратној историји БиХ, поред Додиковог заустављања ревизије Дејтона, представља заокрет Хрвата од старих савезника Муслимана/Бошњака ка Србима. Нипошто из комшијске љубави, него због реално симетричног интереса у отпору унитаризму илити национализму релативно већинског народа.

Окидач за заокрет постала је промена изборног закона који дозвољава да Бошњаци изаберу хрватског представника у врху БиХ. А припрема  – Додикова подршка Човићу против Бакира, која је лопту пребацила из мањег у ентитета у већи.

У очима бошњачког медијско-политичког естаблишмента „црни Патар“ више није само Додик него и Драган Човић.

У натезању око спорног закона шест месеци уочи избора неће попустити ни Бакир ни Човић јер би тиме оба извршили политичко самоубиство, а међународни протекторат је закаснио да решење потражи „на хладно“. Не нађу ли га пет минута до 12, могло би доћи, као у Мостару, до отказивања избора у ФБиХ, а то значи да би Човић и Изетбеговић јр. до даљег остали у Председништву БиХ у техничком мандату.

Ниједан од њих не би имао ништа против – Бакир зато што би иначе после два мандата по уставу морао да оде наниже, Човић опет зато што би и без неизвесне борбе за промену изборног закона задржао исту функцију.

Ни Додик се не би бунио што не би морао да возари у Сарајево и што би још коју годину остао Председник РС, али ће ипак одржати сепаратне изборе у „мањем ентитету“ да би показао да је то и „бољи ентитет“ јер у њему, за разлику од БиХ и ФБиХ, све функционише.

У том случају, у Председништву би се нашли Бакир, Човић и Додик – лидери све три националне стране, и врх БиХ би почео да ради у пуном капацитету, те напокон, уместо тространих наизменичних блокада, почео да доноси важне заједничке одлуке тројним консензусом. Али, функционална БиХ је оно што је најмање по вољи Американцима, и то су показали већ уочи грађанског рата опструкцијом најпре Лисабонског споразума, а затим и свих каснији европских мировних иницијатива.

Активираће тзв. Нову свету алијансу САД-Ватикан, једни ће притиснути муслимане, други католике, те их поново ујединити против православаца. Нису ли то већ извели и у јесен ратне ’93. када су Вашингтонским споразумом преко ноћи угасили фронт између ХВО и тзв. АБиХ.

Конкретно закулисно решење биће да Бакир не попусти, а да Хрват у Председништву БиХ ипак буде изабраник хрватских, а не бошњачких бирача, па макар то био и Човић.

Проблем остаје што Бакир више законски не може да се кандидује за врх БиХ и што ће се његов фаворит Денис Звиздић наћи наспрам већ уиграног тандема Човић–Додик. Наравно, под условом да Британци до јесени не „открију“ да Додик, исто као и Садам, Гадафи или Асад, „располаже тајним хемијским, биолошким или чак нуклеарним оружјем за масовно уништење“.

Оно са руским бајкерима, набавком хеклера, „српским вуковима“ и „малолетном србадијом која се у Русији тајно обучава за „православни тероризам“ ипак је било сувише комично да оправда озбиљнију реакцију.

Звиздић, међутим, може имати више препрека друге врсте.

Млади архитекта, без муслиманског имена, без ратне прошлости, без дугог стажа у СДА и функције у ИВЗ-у и „Бакијама“, који је тек рутински одслужио мандат на челу Савета министара, могао се као кандидат допасти ино-фактору. Али, Бакиру ће бити тешко да га прогура на Главном одбору СДА поред радикалних ветерана попут Хасана Ченгића.

После киксева који су довели до отказивања послушности кантоналних организација СДА у Тузли и Бихаћу, он претходно мора да осигура своје лидерство у странци. Звиздић би Бакиру требало да буде прелазно решење, као што је Тихић био Алији – лојалан човјек без харизме и амбиција који се неће отети контроли свога бившег директора у Заводу за изградњу града.

Ако постане кандидат, Денис треба и на изборима да победи Фахру Радончића из СББ и ко зна кога још, а тек онда…

Како страхују у Сарајеву, уколико и стигне до Председништва БиХ, „појеше га две аждаје које једва чекају да дохакају Босни и Бошњацима“.

Иако је по злу пао у сену Човића, Додик би, рецимо, као по турнусу први на челу Председништва, могао можда „већ током својих осам месеци председниковања да оде на своју руку у Москву и учлани БиХ у ОДКБ јер, зна се, Српска неће у НАТО, а воли Русе“.

Неутрални посматрач би помислио да Бошњаци такве опасности умишљају само да би распалили западну русофобију против Српске, малих Руса и Путиновог пријатеља, али не ради се само о томе. Они знају да је баш тако, за свог вакта, поступио и Бакиров бабо Алија.

Као први међу једнакимa у Председништву БиХ, он је ’90, и не информишући остале чланове, одлетео у Истанбул на састанак „Светске организације исламске конференције“ да учлани Босну као посматрача. На приговор пок. Николе Кољевића, који је у Председништву био задужен за међународне односе , Алија је одговорио да је мислио: „Срби су добили парламент који води Момчило Крајишник, Хрвати – владу којом управља Јуре Пеливан, а нама Муслиманима и мени припало је Председништво“.

Као да и Миле не уме да се направи невешт.

И не само то! Изетбеговић је ’90. био изабран за председавајућег Председништва БиХ на једну плус, евентуално, још једну годину, а на тој функцији је, антиуставно, остао преко пет једногодишњих мандата. И није му пало на памет да место првог међу једнаким у колективном органу уступи неком од Срба и Хрвата чему се сироти Стјепан Кљујић наивно надао. Напротив, и за свог неформалног заменика у Председништву БиХ именовао је санџачког Југословена муслиманске оријентације Ејупа Ганића.

И сад Бошњаци, схватајући демократију у складу са политичким понашањем „оца нације“, а Бакир у складу са „демократским“ наслеђем свога рођеног тате, страхују да би робусни Додик, који скоро 20 година држи власт у Српској, могао законских осам месеци на челу БиХ да продужи на 18 година. А да Бошњацима објасни: Тражили сте јединствену БиХ, ево је гледајте у мојој режији и по српском сценарију“. Те да, за почетак, у бошњачке кантоне, уместо Саудијаца, Турака, вехабија и миграната, насели браћу Русе и Кинезе.

Но, крају шала, „диктатор“ Додик је ипак склонији демократији него „мерхаметли“ Алија.

Историчар, публициста и еx-уредник Дана, БХТЕЛ-а Вук Баћановић, који је донедавно живио и радио у Сарајеву и гајио илузије о бошњачком грађанизму и мултикултурализму, у фебруару о.г. дословце је написао да „Милорад Додик једини може да спасе БиХ“.

„Ауторитет високог и снажног човека, који галами и када треба лупи шаком о сто, овде сви поштују. И, к томе, извикује неколико парола које су људима прирасле за срце. Још ако то прати добра организација и осећај за тактику, ако се то ради паметно и систематично, са осећајем за тренутак – лидер је рођен. То је председник Босне и Херцеговине. Прохујало је много времена док нисам схватио да ми ни сав Маркс, Енгелс и Макс Вебер нису помогли да то на време схватим. Народ, а при том мислим на комплетан народ земаља БиХ, барем онај гласајући, воли управо то. И то само слеђењем онога што је Додик већ много пута рекао: ‘Дејтон је добар и потребан нам је унутрашњи договор, без странаца који се петљају у наше ствари, односно катастрофичара који још увек продужавају своје бесмислене мандате и функције, ширећи панику од новог рата који неће и не може доћи. Политика трчања по мишљење у амбасаде и којекакве лешинарске невладине организације руши сваки облик договора у БиХ, а тиме и саму могућу (дејтонску) БиХ’. Парадоксално, БиХ која жели бити могућа, то може бити само са Додиком, а Додик који брани српске интересе је таквом може учинити само у Сарајеву. Постизање тог баланса и сасвим нови политички склоп је, заправо, њена једина нада.“

Занимљиво, о Додику су својевремено слично мислили и Бошњаци, и на насловним страницама „Дана“ и „Слободне Босне“ призивали га на чело Савета министара БиХ, хвалећи његов прагматизам, енергију, одлучност и менаџерски дар. Све док нису открили да је он поред тога и Србин и да највише воли ону половину БиХ која се зове Српска, док би Бошњаци да цела буде њихова и чекају да им је Американци такву и направе.

Американци, опет, воле да се мешају, али не према бошњачким него према сопственим интересима и од њих се све може очекивати само не немешање. Због тога се ни Бакир ни Морин (Кормак) не радују Додиковом доласку у Сарајево.

Бакир му прети оружаним дочеком. А какву добродошлицу спремају ЦИА и МИ6, то још не зна ни Тереза Меј и поготово Трамп.

Извор: Све о Српској