По завршетку нетом спроведених општих избора у БиХ, постизборна сцена изгледа истовремено прилично компликована али и једноставна.

Очито је да ће у Републици Српској власт бити лако и брзо успостављена. Испред лидера СНСД, Милорада Додика, налази се овал а у његовим рукама је есцајг. Може да бира с којим партијама ће правити владајућу коалицију у Српској, односно да ли да коалиционе партнере не мења или да постојећу, двадесетогодишњу коалицију са ДНС и СПРС ојача посланицима из СДС, након неминовне смене Вукоте Говедарице, или да, пак, власт конституише са СПРС и деловима СДС и ДНС, партијама у којима политички ври до тачке кључања.

За коју год варијанту да се одлучи већина у Народној скупштини биће стабилна и снажнија него у претходном сазиву парламента. То је неопходно ради конституисања власти на нивоу заједничких органа БиХ.

Ипак, агенти хаоса се још нису предали, на бањалучким улицама су и даље присутни спорадични протести.

У посматрању постизборне сцене занимљив је и одлазак Младена Иванића, пораженог у трци за члана Председништва БиХ из Републике Српске, у Београд.

Иванић се о изборима најпре огласио интервјуом у недељнику НИН у којем је признао пораз и честитао Милораду Додику, да би по повратку у Бања Луку наставио по старом, подржао „проглашење“ Вукоте Говедарице за председника Српске на Тргу Крајине.

Чудно је да један искусан, едукован и опрезан политичар дозволи себи да се упусти у оно чему се годинама декларативно противи и да занемари да су Милораду Додику на победи честитали Лавров, Либерман, Орбан, Вучић, Дачић па све до Бјелице и Петровића.

Да ли је Иванић у Београду био на брифингу у амбасади коју му често спочитавају политички противници, или га је једноставно занимало чиме то располаже Вучић, којим подацима и документима, а за шта је председник Србије најавио да ће му показати након избора?

Највећи губитник на изборима у Српској је СДС, странка која политички тоне и коју је прокламована пробосанска политика довела до цепања, а што би само смена Говедарице могла спречити.

Чиме се руководио Говедарица када се поданички одазвао на позив Давора од Трга Крајине који га је „крунисао“ и наложио му да „од сутра“ обавља своје председничке дужности?

Да ли је пресудна била повређена сујета, ауторитативни налог политичких ментора, или тек пуко очајање и немоћ да се прихвати реалност?

Како год, ангажовани специјалисти за уличне револуције, немире и парализу власти, раде по своме, а нову методологију најавио је Давор Драгичевић на митингу одржаном 15. октобра. Тај скуп је значајан из више разлога.

Лично он је најавио промену тактике окупљања. Одлучио је да „мало протегне ноге“ и са присталицама прошетао до Палате Републике како би испитао реакцију полиције. То је уједно био и тренинг за модераторе, тј. оперативце покрета Правда за Давида који Драгичевића стално следе, а могу се препознати по томе што се увек крећу испред и са стране групе и дешавања снимају мобилним телефонима.

Снимке накнадно постављају на сајтове и друштвене мреже и шаљу извештаје одређеним центрима. Тог, 15. октобра била је приметна и промена састава групе у виду већег броја младих, од којих су многи „набилдани“.

То би могли бити будући извршиоци Даворових претњи сходно његовој најави о новом року за власт и мерама које треба предузети 14. новембра.

Шетња до Палате Републике је добро осмишљена. Давор шета пудлицу и при томе носи фотографију трагично преминулог сина, прилази институцијама Српске ненасилним путем – то би у мејнстрим медијима на Западу требало да му обезбеди поређење са Гандијем. То је оквир за имиџ који би требало да изгради до 14. новембра.

Ако полиција интервенише ради одбране институција и заштити имовину грађана, свијет ће „подивљати“ од писања британске штампе, а сниматељи из Драгичевићевог окружења затрпаће друштвене мреже снимцима сукоба са полицијом.

Промена тактике је и у томе што се сада могу окупљати где желе у случају да Градска управа забрани да то убудуће чине на Тргу Крајине.

Сваки скуп почиње речима да је ненасилан, достојанствен и миран, након чега следе отворене претње привођењем и рушењем власти уз „придеве“ типа „сотоне“, „убице“ и слично. Константно се прети људима из врха полиције, они се поименично прозивају, а Драгичевић најављује да ће лично доћи по њих.

Ствари не треба посматрати у стилу „пусти будалу“, „он је пролупао“, „само прича“ итд. На Тргу Крајине је изречено толико увреда, претњи по нечији живот, најава напада на породице, да су органи тужилаштва и полиције одавно требало да реагују.

Иако се ради о кризној ситуацији обрађеној у уџбеницима, кризом се није управљало, па су кандидати СНСД на изборима доживели неугодно изненађење у Бањaлуци, а и резултати у Бијељини и Добоју могли су по њих бити бољи.

Ни Давор, ни Вукота нису будале, на сцени је план „Б“, односно „друго полувреме“, које Драгичевић најављује уз наговештај „продужетака и пенала“.

Индикативно је да се стране амбасаде не оглашавају поводом изборних резултата, што налаже опрез.

Амбасаде нису реаговале ни поводом доказа о присуству британских обавештајаца који су дати на увид јавности посредством РТРС и АТВ, телевизијских кућа које су урадиле велики део посла у одбрани Републике.

Њима захваљујући, Савез за промене није успео преварити шире слојеве друштва, сем градске квазиинтелектуалне елите.

Тако Додик одлази у Сарајево, али је врло неизвесно конституисање власти у Федерацији, али и на нивоу БиХ. Министри из реда хрватског народа бојкотују заказане седнице Савета министара што значи да ће хрватски одговор на изборну превару у лику Жељка Комшића бити плански и систематски. Временом ће се и у Бриселу поставити питање о нефункционисању власти у БиХ, што ће постати оптерећење администрацији и функционерима ЕУ пред предстојеће изборе.

Промена начина деловања групе окупљене око Давора Драгичевића, која је након шетње до Палате сутрадан извршила и упад у просторије Градске управе, а најавила и нове „посете“ институцијама Српске, налаже опрез, иако су недавни догађаји оголили политички карактер и циљеве овог покрета.

Много тога упућује да се није одустало од стварања „критичне масе“ коју до 14. новембра треба да обезбеди Савез за промене, дефинитивни губитник претходних избора. Опрез налаже и промена састава групе јер је већи број младих, физички припремљених Даворових следбеника, уочен и приликом кретања групе кроз Господску улицу.

Да ли ће Давору ментори обезбедити довољно „војника“ на терену? Наиме, групу је тешко свакодневно одржавати „нашпановану“ и са већим бројем учесника. Зато у данима када их не буде довољно, шетње неће ни изводити. Међутим, Даворова изјава да ће Бања Лука видети како се блокирају град и институције не сме се пренебрегнути.

Шта нас чека 14. новембра?

 

Да би се добио одговор на постављено питање треба сагледати прилике у региону. Наиме, сва дешавања на геополитичком пољу развијају се и повезана су као систем спојених посуда.

Тренутно, западним силама „не иде“  ни у Македонији ни у Србији. Застој је присутан у „решавању“ косовског питања, а планери морају водити рачуна да су Косово и Република Српска осетљиве тачке у региону које могу довести до дестабилизације ЕУ.

Све су прилике да ће се пре питања Косова, Република Српска подривати ниским интезитетом, односно хибридним деловањем у виду сталних субверзија и дестабилизације како би се опозицији омогућили превремени избори, чије би се одржавање тражило заједно са локалним за две године. Као аргумент би се истицале прилике у Федерацији БиХ, које ће вероватно да се одвијају у атмосфери опште опструкције формирања власти.

Блиски исток је наизглед удаљен од Балкана, али је итекако геополитички и геоекономски са Балканом повезан.

Балкан се сматра за „меки стомак“ ЕУ а третира се и као природна веза са туркофонским Подкавказјем. Уједно, и као подручје на којем западне силе желе контролисати проток енергената, односно зауставити полагање цеви за руске гасоводе и трасирање кинеског Новог пута свиле.

Смета им и Иран, око којег се све више „плете мрежа“ која би омогућила његово разбијање кроз побуну сунита на северу земље. Они већ имају подршку Ал Каиде.

Западу није по вољи ни Ел Сиси у Египту јер је у добрим односима са Русима.

Балкан је центар за стратешка планирања и операције на Блиском истоку и Источној Европи. Свим тим плановима препрека су Срби, непокоран и жилав народ који не жели у НАТО интеграције и неће да се одрекне своје суверености и права на избор. Народ који не заборавља своја страдања кроз историју и не одриче се традиционалних савезника. Памти и ко је против њега употребио муницију са осиромашеним уранијумом и плутонијумом, и ко га је хтио прогласити геноцидним.

А док се Срби не покоре, нема контроле над Евроазијом ни похода на Русију. Стога се скоро истовремено воде операције на простору некадашње Југославије и на Блиском истоку.

Не сме се изгубити из вида ни улога Турске. Земље чије руководство зна да је у току распад Блиског истока и да ускоро следи промена политичке карте у том региону. Турска ће активно учествовати у томе, веома јој је важно да заштити Катар, али се не одриче ни позиционирања на Балкану.

Добри односи са Србијом и делом БиХ, као и Албанијом, карте су које турски председник Ердоган неће испуштати из руку. Подела геополитичких карата ипак неће бити могућа без договора Русије и САД.

Сада сви увиђају од коликог је значаја била војна акција Русије у Сирији. Војне базе које је сачувала, а у току су договори и о изградњи база у Либији, указују да је Русија на добром путу да на Блиском истоку и северу Африке поврати утицај који је у том делу света имао СССР.

Србији су политичке и војне везе са Русијом од стратешког значаја. Ако те везе оснаже, значај Хрватске у војном смислу би пао, Србија би сачувала Дунав и своје границе.

С друге стране, понуде везане за улазак Србије у ЕУ су уцењивачке, а треба имати на уму да се ради на томе да хрватски премијер Пленковић замени Могеринијеву. Наравно, уколико постојећи однос снага у Европском парламенту остане непромењен након предстојећих избора за Европски парламент.

Посету Пленковића француском председнику Макрону треба посматрати у том контексту.

Како смо већ констатовали, Западним силама, односно званичном Лондону и незваничном Вашингтону „не иде“ у Македонији, Србији, и БиХ. Западни Балкан као да испуштају из руку.

Одлазак Додика у Сарајево је „кост у грлу“. Политичком капацитету новог члана Председништва БиХ из Републике Српске неће сметати што ће однос снага у Предсједништву бити 2:1. Додик је довољно политички искусан и вешт да ни Комшић ни Џаферовић неће знати ни где је „лопта“ када, спортским речником речено, Додик за Српску буде постизао „тројке“ на домаћем и међународном плану.

Протесте на бањалучким улицама не треба занемарити, већ настојати да се кризом управља до првих јесењих киша, када ће Трг Крајине поново бити враћен Бањалуци.


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на План „Б“ за Републику Српску и геоплитика Балкана

* Обавезна поља