Пад берлинског зида и идентитет Европе

Попут многих историјских догађаја и пад Берлинског зида пре три деценије био је пре резултат договора великих сила и осмишљене медијске и политичке инсценације, него што је било речи о некаквој спонтаној побуни – рекао је вечерас Милорад Вукашиновић, новинар и публициста у Културном центру Новог Сада на трибини „Ново лице Европе: три деценије од пада Берлинског зида.“

Историјат пада Берлинског зида по Вукашиновићевом мишљењу, заснованом на доступној литератури и сведочењима, сеже у време 70-их година 20. века када су се десиле фундаменталне промене у међународној политици. То време обележила су два посебно важна догађаја. Први је укључење Кине у тзв. светски привредни систем после посете председника Никсона Пекингу 1971. године, што је погоршало геополитички положај Совјетског Савеза и знатно допринело његовом економском слабљењу.

Други значајан догађај био је избор Јована Павла Другог (Карола Војтиле) за поглавара Католичке цркве 1978. године. Тај избор био је подстакнут и од стране утицајног прокатоличког лобија, пре свега у америчкој администрацији који је предводио чувени Картеров саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински. Избором Војтиле створене су и духовне претпоставке за разбијање источног комунистичког блока.

Крајем 70-их и почетком 80-их година појавиле су се и прве врло озбиљне процене које су предвиђале распад Совјетског Савеза у следећих десетак година. Занимљиво је да је на седници Генералштаба ЈНА у децембру 1979. године генерал Никола Љубичић о томе и могућим последицама на СФРЈ обавестио председника Тита.

Године 1983. председник САД Роналд Реган и Папа Јован Павле Други потписују чувени споразум о рушењу комунизма у источној Европи који ће се показати фаталним, не само за судбину Југославије, него и Европе у целини. Добар део актуелних европских проблема и криза политичког идентитета, по мишљењу Вукашиновића, произилази и из тог договора.

И док крајем 70-их и почетком 80-их сви очекују совјетску реакцију на информацију да ће се СССР распасти у наредних 10 година, тада се појављује Горбачов, провинцијални партијски лидер, који преузима место генералног секретара КП СССР-а и промовише концепцију „перестројке“ на запрепашћење, одушевљење и збуњеност свих, па и Запада јер сви су очекивали да ће Совјети реаговати оружаном силом.

Сам пад Берлинског зида запрепастио је све и настала је пометња у западним елитистичким круговима. Постављало се питање – шта је после пада Берлинског зида нови европски идентитет? У ове три деценије десиле су се велике тектонске геополитичке промене.

– Нико од нас није могао да претпостави да ћемо 2019. године да говоримо о краху једног концепта и новим цивилизацијским перспективама које су последица баш тог некритичког прихватања концепта глобализације која данас поприма све више обележја Истока, а политички Запад данас живи у атмосфери очувања садашњег „статуса кво“ по сваку цену. Понекад се чини да пожар гасе бензином – закључио је Вукашиновић уз напомену да нови цивилизацијски циклус отвара простор за Србију да изнова вреднује своје национално питање и наш модел друштвеног и економског развоја.

ЈЕДНЕ ЗИДОВЕ РУШЕ, ДРУГЕ УСПОСТАВЉАЈУ

– Наравно, пад Берлинског зида је метафора, симболизам који је у историји битан отприлике као и пад Бастиље. Увек имамо неке дворце који падају, неке зидове који се руше, али у исто време и неке нове зидове који се успостављају – оценио је Вукашиновић.

Извор: Вечерње Новости