Косовски бој Вашингтона и Берлина

Афера с Хашимом Тачијем, као могуће оптуженим ратним злочинцем, додатно је искомпликовала ионако тешко размрсив „косовски чвор“ и учинила (већ дуго замрле) преговоре између Београда и Приштине крајње неизвесним. На драстичан и драматичан начин, она је открила колико је „преговарачка стаза“ једно политичко минско поље, спремно на велика изненађења.

Читаоцима Печата познати су детаљи те афере, да их не понављам. Пре свега онај кључни: да је напрасним обелодањивањем формално још непотврђене оптужнице против Тачија, и његове злогласне дружине из ОВК, миниран већ утаначени (звучно најављиван као „историјски“), сусрет Александра Вучића и Хашима Тачија у Белој кући (27. јун). Минирани сусрет припреман је у режији (треба ту чињеницу нагласити, као посебно важну за читаву причу) човека који ужива највећи степен поверења председника САД Доналда Трампа, специјалног емисара за „косовски дијалог“ Ричарда Гренела.

ДАЉИНСКИ УПРАВЉАЧ

Остало је, бар јавно, непознато у чијим рукама се заиста налазио даљински управљач којим је, у очигледно циљно одабраном тренутку, како би њен разорни ефекат био већи, активирана политичка мина главног тужиоца Специјалног косовског суда за ратне злочине (са страним судијама) са седиштем у (фамозном) Хагу. И тиме отворен простор, како то готово неизбежно бива у сличним ситуацијама, за многе спекулације.

И без дефинитивног и поузданог одговора на ово питање, политичка бомба је открила, на готово бруталан начин, судар различитих политичких и државних интереса у расплитању и заплитању косовског чвора међу актерима који имају исти крајњи циљ, да се запечати спорна независност заједничког пројекта и Косово уведе у Уједињене нације. Спорења, све оштрија, настају око пута и начина који би довео до тог циља.

Није, наиме, више никаква тајна, иако се с тим јавно и званично не барата, да се у овом часу, и у том контексту, у првом реду, распламсава косовски бој Вашингтона и Берлина. Отуда је прва помисао била, у многим медијима и политичким центрима, да су у минирању вашингтонског „историјског сусрета“ умешани немачки прсти.

Склон сам веровању да јесте то био немачки интерес. И скептичан у једном, по мени важном, детаљу: званични Берлин би тешко могао да изведе тако радикалан и експлозиван подухват – да специјалног тужиоца, уз то Американца, Џека Смита приволи (поготово натера) на обелодањивање непотврђене оптужнице – и тиме директан удар на америчког председника – без ортачке синхронизације с делом антитрамповске „дубоке државе“ у Вашингтону.

ИГРА МОЋИ

У сваком случају, немачки политичари и коментатори узели су Тачија на нишан, али су у исто време узели у заштиту ОВК. Утицајни посланик владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у Бундестагу Петер Бајер (познат по испостављању реских услова Београду) примећује да помирење у овом вилајету може да функционише „само ако сви ратни злочинци буду кажњени“. Следи, међутим, опаска да у овом случају није реч о „оптужници против ОВК“ – њене заслуге, констатује Бајер, нису спорне (!) – већ појединцима који су својевремено били на (њеним) водећим функцијама. О стварним злочинима ОВК ни реч!

Као да из Бајерових уста проговара Вљора Читаку, косовска амбасадорка у САД (неки је виде и као Тачијеву наследницу), која је констатовала да ће, „кад се прашина (око оптужнице) слегне“, ОВК и даље бити „најуспешнији ослободилачки покрет у модерној историји“. Политиколог Бодо Вебер је склон доста раширеној тези да су се тужиоци плашили Тачијевог могућег „дила“ с Белом кућом, па су га „торпедовали“. Вебер констатује да је Тачи „приватизовао преговарачку позицију“ и упорно подстицао „опасну размену територија“, све с једним циљем: да споразумом утекне од кривичног гоњења.

У све жустријој и безобзирнијој борби за примат у преговорима између Београда и Приштине, и још више за политичким утицајем између Берлина и Вашингтона, ради се, констатовао је недавно, док је још Курти био на власти у Приштини, сериозни немачки недељник Цајт, о игри моћи и геополитици, о томе ко ће имати главну реч у Југоисточној Европи, региону „који је већ доживео толико криза и ратова“.

Тачи се, као „амерички човек“, у тој игри моћи и немачким очима све више указивао као сметња и препрека. Отворено је „провоцирао“, на разне начине и у разним приликама, Брисел и Берлин, претио да нема шта да разговара с Мирославом Лајчаком, специјалним емисаром Европске уније, иза чије кандидатуре је званични Берлин безрезервно стао.

Критиковао је посредовање Европске уније, а на сва уста хвалио администрацију у Вашингтону. У разговору с Михаелом Мартенсом, новинаром Франкфуртер алгемајне цајтунга (иначе аутором биографије Иве Андрића која је код нас изазвала доста интересовања и опречних оцена), који је требало да буде објављен управо на дан заказаног па напрасно отказаног сусрета у Вашингтону, Тачи је приметио да Американци „делују брже, прецизније и ефикасније од Европске уније“. И констатовао: „Ако за наше земље, Косово и Србију, има светла на крају тунела, онда оно сија у Вашингтону.“

УЗВРАЋЕНИ ШАМАР

Довољно да му се „пресуди“. Немци су очигледно схватили Гренелов „упад“ у преговоре и организацију сусрета у Вашингтону као шамар Европљанима. И узвратили су, по уверењу многих, минирањем америчког преузимања иницијативе. Учињено је то, наводно, у страху да би Трамп, „коме се жури“, могао, притиском на преговарача, да испослује споразум о (спорној) деоби Косова.

Аларм за Немце. Идеја која ужасава званични Берлин. О којој „вечита канцеларка“ неће да чује. Границе и територијални интегритет свих земаља Западног Балкана су утврђени и недодирљиви. То треба стално и изнова понављати, зато што постоје неке тенденције да се разговара о границама, то не сме да се ради, одсекла је Ангела Меркел. И то резолутно понавља при сваком сусрету с берлинским гостима с Балкана. Зато је, између осталог, њен (отворени) фаворит и избор био Курти, енергични противник било какве „корекције граница“.

Температура око деоба, разграничења и корекције граница, свих вербалних бравура које су у оптицају, почела је да се усијава од 2018, кад је први пут лансирана прича како су Вучић и Тачи близу таквом споразуму, уз – амерички благослов. Било је, наиме, и Европљанима (ЕУ) јасно да се с доласком Доналда Трампа у Белу кућу уочљиво мења позиција Вашингтона на многим „пољима“ дотад (углавном) усаглашаване спољне политике (споразум о клими, трговински споразуми, нуклеарни споразум са Ираном), укључујући и питање Косова.

У косовском боју главних актера, Брисела (опет читај: Берлина) и Вашингтона, на „брвну“ су се, тренутно, нашли с америчке стране робусни Ричард Гренел, с јаком Трамповом „картом“, а са европске (ЕУ) стране искусни словачки дипломата Мирослав Лајчак, чији избор није био случајан. Балкан је Лајчакова „дипломатска домовина“: радио је, уз специјалног изасланика УН, 1999. на Косову, аранжирао у име Европске уније (спорни) референдум о црногорској независности, био високи представник у Босни и Херцеговини…

Чињеница да је својевремено био словачки амбасадор у Београду (и да течно говори српски), те да, као и главни ЕУ дипломата, Шпанац Жозеп Борел, долази из земље која не признаје независност Косова, изазивала је извесно (програмирано) подозрење у Приштини. Оно је „стишано“ чињеницом да је иза његове кандидатуре стала Немачка, снажни покровитељ спорног косовског „суверенитета“.

УЖАРЕНА КОСОВСКА ЛАВА

Бивши британски дипломата Тимоти Лес, вођа пројекта о „дезинтеграцијама“ Центра за геополитику Универзитета Кембриџ, констатује да Лајчаков посао „није (толико) да реши статус Косова колико да стопира Сједињене Америчке Државе у решавању косовског проблема – поделом“. Он у томе види изричит „налог“ Берлина: Немци се плаше да би се „дестабилизујући ефекти“ таквог решења могли „прелити на цео регион“. „Домино ефекат“ могао би, по том тумачењу, да уздрма Косово, Северну Македонију, Албанију, Црну Гору и Босну и Херцеговину, с могућом ревизијом граница на читавом Балкану. Звучи парадоксално да је страх од отварања Пандорине кутије најјачи код оних уз чију је сурову помоћ „паклена кутија“ отворена на почетку растакања Југославије…

У борби за примат и у Вашингтону и у Берлину, из различитих разлога, играју на време. Краткорочно и дугорочно. Неки Европљани, пре свега и пре свих Немци, уверени су да се Трампу жури да пре новембарских избора на компликованом и варничавом косовском питању забележи (бар један) спољнополитички успех, па му у томе не треба (бар) помагати: доста је оних у Берлину који би радије видели после новембарских председничких избора (не из идеолошких разлога) демократу Бајдена уместо републиканца Трампа.

Волфганг Ишингер, искусни немачки дипломата (председава Минхенском конференцијом о безбедности), зна да је Мирослав Лајчак добио „тежак задатак“, али „с изгледима на успех“. Потребно је да иза њега јединствено стане ЕУ, али је у остваривању тог „тешког задатка“ потребно и да јединствено наступају ЕУ и САД, у „духу Контакт групе“ која је „решила рат у Босни и Херцеговини“.

Много је у овом политичком прегањању прстију кои би да кроте ужарену косовску лаву. Лајчак најављује брзо покретање дијалога у Бриселу (невоља је међутим у томе што се не зна ко би у њему учествовао с косовске стране), Гренел није дигао руке од вашингтонског самита (само је одложен, због ситуације у Приштини), а барата се с париским сусретом, као наставком „берлинског процеса“, у режији француског председника Емануела Макрона и немачке канцеларке Ангеле Меркел. Макрон је у писму актуелном премијеру Косова Авдулаху Хотију рекао да је спреман да организује тај сусрет.

У Паризу и Берлину заједничку француско-немачку иницијативу виде као „враћање (отетог) дијалога у европске руке“, где му је и место „географски, интересно и по мандату Уједињених нација…“ Београд је, бар тренутно, у нешто повољној ситуацији: може смирено да чека и иде у сусрет још непознатом, али не као (пуки) посматрач него активни и промишљени актер…

ТРАМП НЕ ОДУСТАЈЕ

Иако се може поверовати у то да се Трампу жури, има оних који верују да Вашингтон (под условом да Трамп уђе у други председнички мандат) не одустаје од споразума који би укључивао, ако друкчије не иде, и поделу Косова: могао би да испослује промену односа са ЕУ кад Меркелова коначно (на јесен следеће године) сиђе с канцеларског трона, а на њено место дође личност која би (можда, у шта овај аутор не верује) имала друкчији приступ косовском питању.

Већ споменути (бивши) британски дипломата верује да то није немогуће: кључне личности попут Борела, Емануела Макрона и Себастијана Курца „показују да су попустљиви према идеји о подели“. Као да Гренел игра на ту карту, нудећи ортаклук: препустио би Европљанима да нађу политичко решење за косовски спор кад САД за то „припреме терен и темеље“.

Испада да се и једној и другој страни у исто време и жури и (превише) не жури. Остају „одшкринута врата“. Мирослав Лајчак и (помало заборављени и скрајнути) Метју Палмер, емисар Стејт департмента (ближи „дубокој држави“), поручују (видео-конференција „Балкански дијалози“, 1. јул) да САД и ЕУ „нису ривали“, имају „исте циљеве и визије“ за регион Западног Балкана.

Лајчак наступа дипломатски обазриво. Он би дијалог између Београда и Приштине ставио у контекст односа са Европском унијом, не као билатерално питање. Та дипломатска тактичност опажа се и у његовој оцени да се Русија не меша „негативно“ у дијалог Београда и Приштине и да је „сасвим легитимно“ што Москва показује интересовање за тај дијалог. ЕУ због тога „не треба да буде нервозна“, она „нема шта да крије“, а коначан договор „мора пред Савет безбедности“, где „седе“ Русија и Кина…

---

Извор: Печат