Срби и Америка након Авганистана

У Авганистану је изгледа потврђена она, наводно Кисинџерова, оцена да је „Америци опасно бити непријатељ, али још горе – пријатељ“. Из тога произлази да је најбоље живети у хладовини испод радара њене спољне политике. Али, како уживати у таквој позицији када су САД сваку тачку на планети маркирале као предмет својих тобоже безбедносних интереса?

Зато одлазак САД из Авганистана није никога оставио равнодушним.

Гласна или тиха реаговања била су опречна. Европски партнери оштро су негодовали јер су и сами партиципирали у дугој и баснословно скупој окупацији, а о повлачењу су тек накнадно обавештени. Вазални режими малих и слабих земаља немирно спавају са открићем да суперсила више није поуздан покровитељ.

Русија и Кина имају основа да тријмфују због даљег опадања америчке моћи и краја униполарног света. Талибани се, наравно највише веселе на „дан када је из Авганистана отишао и последњи окупаторски војник“. Дискретно се радују и они који хоће да буду амерички пријатељи, али и пријатељи њихових непријатеља, јер суперсила условљава „ако ниси са нама онда си против нас“.

Највише је ипак кетманских држава: клањају са страхопоштовањем, али поштовање из страха производи плитко потиснуту мржњу која избије на површину чим ослаби страх. То објашњава неуспех постепене примопредаје власти између проамеричког режима и талибана договорене у Београду и Дохи. Кабул се предао пре него што су окупатори и колаборанти стигли да се плански евакуишу према договору.

Бајденова прича да су се САД повукле када су оствариле циљ инвазије да поразе Ал каиду која је срушила две куле Светског трговинског центра можда може да послужи, али само за унутрашњу употребу. Хипотеза да је Бајден Русима и Кинезима утрапио Авганистан да их забави о јаду, такође не пије воду. Они су га са Авганистанцима заскочили паралелним тајним договором. И док су западне дипломате трчале према аеродрому, руске и кинеске позване су да остану.

Тек што су се поражене вратиле кући, земље НАТО-а су даљу сарадњу са Кабулом условиле људским правима жена да се школују, да раде, да учествују у јавном, животу. Руси и Кинези, међутим, дали су предност принципу немешања у унутрашње ствари.

Срби и нова америчка политика

Како год било, САД су после повлачења из Кабула изгубиле не само поверење код пријатеља него и ауторитет код непријатеља, па је за очекивати да ће се у свету ускоро рапидно увећати број „непослушних народа“ и „својеглавих држава“. Напросто, као и свака претходна империја, и америчка се људима широм света попела на врх главе, а Србима посебно.

Ипак, има ли разлога за ликовање у Србији и Српској?

Да, али…

После пораза у Авганистану, Бајден ће морати да врати унутрашње самопоуздање и ауторитет САД међу савезницима тако што ће показати мишиће на неком мањем и лакшем терену, а Срби су као нацртани широм српског света.

Да ли ће исфорсирати признање Косова притиском на чланице ЕУ које га нису признале и усисати га у НАТО?

Или ће прва мета за одстрел бити Додик и Српска?

Да ли ће бандоглавог Мила Ђукановића склонити у иностранство и пришрафити колебљивог премијера Кривокапића?

Или ће бити – јуче у Авганистану, сутра у нашем стану?

Добро, можемо рачунати на даљу и већу политичку подршку Русије и Кине. Но, уколико та подршка не буде сразмерна опадању америчке моћи, могло би доћи до гурања слонова на нашој невеликој територији, што би изазвало разоран земљотрес. Напротив, како инвестиције у инфраструктуру, гасоводе и пут свиле буду напредовале, Кина и Русија стицаће све веће не само економске него и безбедносне аргументе да се још више „малигно“ умешају.

Експерт лондонског Економиста Нил Фергусон нас плаши да би крах америчке хегемоније могао да се претвори у Трећи светски рат. Пораз у Авганистану и пад економије довешће САД у ситуацију сличну некадашњој британској: Британци су имали колоније, а Американци војне базе у 150 држава по свету.

„Вашингтон ће се“, каже, „наћи пред ’мрачним избором’ или да се помири са глобалним лидерством Кине или да свим средствима брани своју водећу позицију“.

Утешно је што у овом другом случају Фергусон сматра неизбежним једино америчко-кинески рат на Пацифику, далеко од наше куће, па ћемо моћи само да навијамо.

Али зашто повлачење из Авганистана третирати као амерички крах, а не као конструктивно прилагођавање незаустављивом процесу рађања мултиполарног света?

Срби и мултиполарни свет

Американци су усељенички народ, који свој фасцинантни просперитет дугује и изузетној прилагодљивости на нове околности. САД су, уз неизбежна превирања у властитој кући, преживеле и пораз у Вијетнаму и касније, падом Берлинског зида, успоставиле глобалну хегемонију.

Најзад, када се ради о земљама „српског света“, САД немају разлога да журе. Српску, као и остатак БиХ, држе под протекторатом са пратећим војним контингентом НАТО. На Косову, које је за нас део Србије, имају војну базу Бондстил. И Србија и Српска опкољене су чланицама НАТО-а, укључивши и Црну Гору, која је затворила поморски прилаз са Јадрана.

По томе што САД повремено говоре „о повратку незавршеним пословима“, може се закључити да их сматрају углавном завршеним и осигураним, што им дозвољава одлагање и повремено замрзавање. А, с обзиром на нови тренд америчког прилгођавања, могуће је и одустајање и повлачење или бар пребацивање тежишта на важније тачке у свету. Бајден је и рекао нема више интервенција у другим земљама, да остаје само конфронтација са Кином и Русијом.

Најзад, наступајући мултиполарни свет није ни свет мноштва суверених националних држава, него регионалних велесила око којих би се окупљале мање и слабије. Да ли је улога Пијемонта геополитички намењена некој великој Србији којој би, поред Српске, гравитирале земље са значајнијим бројем Срба? Али ни односи у породици нису увек идилични. Или би на ширем простору то била Русија?

Руси су наша словенска, православна, ћирилична браћа, а ми „мали Руси“. Но нису нам ни са њима, не само као Совјетским Савезом, баш сва искуства увек била најбоља.

А тек Кинези!? Челични пријатељи, али друга раса, религија, култура, цивилизација и језик, за који немамо ни хиљаду добрих преводилаца.

Сада се гурамо у никад слабију ЕУ, где нам и јесте природно геополитичко место, али нас тамо очито неће.

Велике силе траже да буду поштоване и нема бесплатног покровитељства. Срби су опет склони да се кочопере несразмерно величини и значају, иако знамо колико нас је коштало херојско авансирање места на правој страни историје. Берлински зид се није урушио него се преврнуо на једну страну, а и аналогно нагло превртање на другу такође би изазивало планетарну пометњу у којој мали или опстају, или настају, или нестају.

Ово је згуснуто време бројних искушења када прави лидери на раскрсници више путева праве дугорочне историјске изборе и остварују их уз много тактичких маневара, такорећи – између кишних капи.

---

Извор: Све о Српској