Боцан-Харченко интервју – Запад невероватно притиска Србију

У Русији постоји дубока традиција прослављања Дана победе, то је највећи празник у нашој земљи. Одржавају се војне параде у Москви и другим градовима, као и шетње Бесмртног пука. Наравно, и многобројни концерти, окупљања ветерана, а добра ствар је што ове године нема ограничења у вези с ковидом. Биће прослављено у пуном обиму, у складу са духовним потребама, тежњама и жељама грађана РФ – поручује у разговору за „Политику” руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко, одговарајући на питање како Русија данас дочекује Дан победе.

Односи с некадашњим савезницима су на најнижем нивоу после Другог светског рата, Москви прете и искључењем из Уједињених нација због инвазије на Украјину?

Неспорно је да ће ове године бити додатни патриотски набој, као још јачи импулс уједињења народа око одлука и деловања председника и руског руководства у вези са спровођењем специјалне војне операције за заштиту Донбаса и свих постављених задатака. Један од тих задатака је денацификација Украјине, и ту постоји директна логичка веза. Наши савезници из оног времена већ годинама скоро не славе Дан победе. Њихово напуштање идеје савезништва из Другог светског рата је елемент покушаја ревизије историје и извртања догађаја наопачке. Међутим, то неће утицати на прославу Дана победе. Тачно је да постоје појединачни позиви за искључење Русије из УН и Савета безбедности, али тешко је говорити да Запад има званичан став према томе иако сада зна да измишља невероватне фантазије. Зато бих овакве идеје назвао ненаучном фантастиком.

Када говорите о ревизији историје, да ли је она рушењем споменика и других обележја ослободилачке Црвене армије широм Европе досегла кулминацију и тиме нас довела у опасност да поновимо фаталне грешке крвавих глобалних сукоба?

Наравно. Русија о томе годинама говори. Ревизија има циљ да умањи или, како сања Запад, да сведе на нулу улогу Русије. Да би се умањила њена данашња улога, мора се бацити у заборав историја Русије. Ми то нећемо допустити ни под каквим околностима. Рушење споменика је само један од начина, и то се одавно дешава. То се може назвати издајом сопствене историје и народа. Узмите пример Пољске и њеног народа, који се такође борио против фашизма. Ове примере имамо свуда по источној Европи, као покушај брисања симбола водеће, главне улоге Совјетског Савеза и Русије у победи над фашизмом.

Хоћете да кажете да је, ако се заборави да је Русија ослободила Европу, много лакше представити је као освајача?

Управо то. Одавно видимо покушаје да се у исту раван ставе Совјетски Савез и нацистичка Немачка и да им се припише једнака одговорност за почетак Другог светског рата. Али на томе неће стати. Следећа етапа биће да се на Совјетски Савез свали главна кривица. Нацификација Украјине је најбоља потврда томе.

Москва, па и сам председник Владимир Путин, често говори да се у Украјини боре против неонациста. Да ли је заиста реална претња од повампирења фашизма и нацизма у Европи?

Наравно да је реално. Имате процват неонацизма у Украјини, почев од преврата 2014, који је испровоциран и остварен уз потпуну и отворену подршку Запада, који негира ове очигледне чињенице. Обнављање ове човекомрзилачке идеологије веома је могуће не само у источној већ и у читавој Европи. Потврда је русофобија која је тамо завладала. Већ видимо њене претеће манифестације и зато су, у контексту специјалне војне операције, веома важне демилитаризација и денацификација Украјине, како би се зауставили ови изузетно опасни процеси по Европу и свет у целини.

Верујете да ће постављени циљеви бити остварени?

Ове циљеве председник Владимир Путин поставио је на самом почетку операције, а били су истакнути и пре тога, да се постигну дипломатским путем, али Запад то није прихватио. Немам сумње да ће ови циљеви бити постигнути.

Подигла се велика прашина због изјаве председника Путина, који је цитирао пресуду Међународног суда правде о Косову у којој се каже да нека територија има право да прогласи независност без сагласности централне власти и да су овај став подржали амерички и европски политичари. Он је запитао – зашто сада ти исти западни актери неће да уваже вољу грађана Донбаса о њиховој независности од Украјине, изражену на референдумима 2014. године?

Код нас није пракса да се коментаришу изјаве председника. О овој теми рећи ћу да нема и не може бити никакве промене позиције РФ према косовском питању. Ми Косово не признајемо и најактивније подржавамо Београд у међународним форумима, пре свега у Савету безбедности УН. Све што се тиче наводне промене руског става измишљено је с циљем да се покваре односи Москве и Београда и да би се Србија приклонила антируским мерама.

Ви искључујете могућност да повезивање питања Крима, Донбаса и Косова ипак може бити део дипломатског пакета, односно трговине између Москве и Вашингтона?

То не постоји, ни у назнакама. Двоструки стандарди су очигледни. Запад нема аргументе и никада нису могли логично да објасне свој став према Косову и према Криму или Донбасу. Ми ова питања такође не доводимо у везу, то су различити контексти и историјске околности, мада је Косово пружило преседан. Само указујемо да су, за разлику од Косова, на Криму и у Донбасу били одржани референдуми где је исказана воља народа, што је послужило као темељ за признање независности и уклапа се у основе међународног права. На Косову, као што знамо, није било референдума. Штавише, оружани сукоб на Косову је био завршен пре готово деценију и преговори су били у току, док су житељи Донбаса били од 2014. стално суочени с претњом физичког уништавања.

Кажу да у политици не постоје појмови као вечно пријатељство, братство, па ипак, од вас можемо чути такве речи када описујете односе Србије и Русије. Да ли сте присталица романтичарског приступа у међународним односима или и ви ипак сматрате да су вечни само интереси?

Интереси су важни и имају кључни значај за развој односа. Полазимо од тога да интереси треба да буду узајамни. С поштовањем се односимо према интересима Србије. То је темељ наше политике, али у нашим односима се издвајају духовне, хуманитарне, људске и историјске компоненте. У односима са Србијом су управо ове гране и области сарадње наглашеније него с другим земљама. То је наша заједничка историја, братство по оружју и много тога још. Наше братство није празна реч, већ оно постоји очигледно и материјално. И није то романтика, већ конкретна категорија у нашим односима и постојаће увек. Ми то осећамо. Позиција Београда у неприхватању антируских мера у великој мери је повезана са овом морално-политичком компонентом.

Огромни су притисци земаља НАТО-а на Србију и председника Александра Вучића да уведе Русији санкције због, како кажу, бројних злочина које су снаге Владимира Путина починиле у Украјини. Ако би до тога заиста дошло, како би се одразило на наше односе?

Што се тиче злочина, реч је о измишљотинама и „фејку”. Треба најпре да говоримо о ратним злочинима припадника украјинских неонацистичких и националистичких батаљона. Ми смо то доказали, показали материјале нашег тужилаштва, укључујући и инсцениране догађаје којима покушавају да баце сенку на РФ и њене Оружане снаге. Наравно да се овај фактор користи и у контексту притисака на Србију. Ти притисци су невероватни. Ми то знамо и из сопствених информација, и од руководства Србије, да су то потпуно реални, брутални притисци, конкретно завртање руку и покушаји гушења земље и њене воље, потпуно игнорисање њених интереса. Нама такво понашање делује потпуно дивље, да из перспективе ЕУ тако притискате земљу која има статус кандидата за чланство. ЕУ, НАТО и САД збацили су маске и поново показали своју праву политику.

То јест, Русија добро разуме тешку и сложену позицију Србије?

Ми одлично разумемо тај невероватан притисак Запада на Београд и тежак положај у коме се Србија налази. И, наравно, високо ценимо принципијелну линију коју чува у непризнавању и неприхватању антируских санкција.

Мислите ли да је реално да се у будућности Србија прикључи Западу? Тада би и врата НАТО-а била много шире отворена за Србију, што нам поручују емисари из ових земаља. Да ли би то Русија доживела као претњу својој безбедности?

Питање Србије и НАТО-а, чак нећу ни да употребим реч „чланство”, потпуно је јасно. Став и однос Београда о неутралности Србије крајње је јасан, њега је формулисао председник Вучић и заснован је на опредељењу већине грађана. Много пута смо раније говорили, а сада у још јачој форми, да ширење НАТО-а доноси само претњу безбедности и пољуљану стабилност, првенствено у Европи. То је очигледно. Србија има сопствену позицију, засновану на сувереном интересу, и подразумева очување неутралног статуса. Што се тиче њених активнијих односа са Западом, ако се осврнемо на међународни и европски положај Србије у неком дужем временском року, видећемо да је увек одржавала баланс између Истока и Запада и полазила од својих суверених интереса. Ми то разумемо, поздрављамо и односимо се према томе с поштовањем. Сада су то Русија, Кина, ЕУ и САД, и претпостављамо да ће ова линија бити очувана јер је она историјски предодређена и на најбољи начин одговара текућим и будућим интересима Београда.

Русија је донедавно имала много пријатељских држава у Европи. Зашто оне нису успеле да очувају балансирану политику?

Зато што су их, што се каже, притегли. Натерали су их да се не обазиру на своје интересе и потчине блоковској дисциплини и правилима која диктирају САД. Добар пример је расправа која се сада води поводом увођења санкција у енергетици, где покушавају бар неку самосталност да очувају у погледу испорука и плаћања за руски гас и нафтног ембарга. Видимо да у ЕУ нема јединства када је реч о овим питањима и да постоји низ европских земаља које су се замислиле над својим националним интересима и схватају да ће им оно што се намеће из Брисела, а пре свега из Вашингтона, подрити економије, благостање, социјалну сферу и положај њиховог становништва. Али то мало кога занима у Вашингтону. И у Бриселу такође.

Србија се веома нада повољној цени за гас у наредном периоду. Колико је вероватно да ћемо поново имати најповољнију цену у Европи и колика опасност прети овим испорукама, имајући у виду да САД и поједине земље ЕУ, укључујући и Бугарску, из које нам стиже гас, отворено позивају на потпуни бојкот руских енергената – без обзира на велику зависност од њих?

Када се говори о енергетској зависности од Русије, то су западни језик и формулације. Ми говоримо о нормалној сарадњи која је грађена и гради се на основу уговора који одговарају интересима страна и пажљиво се у свим аспектима усклађују путем преговора, било да је у питању нафта, гас, угаљ или било шта друго. Зато о зависности могу да говоре да би подрили наше позиције: ради се о нетржишној конкуренцији, да би америчке енергетске компаније стекле предност. Јер, тржишним и поштеним путем они не могу да конкуришу руским добављачима енергената. Ми очекујемо почетак преговора о гасу са Србијом и зато не можемо да трчимо пред руду, али сам уверен да ће се они водити на најприхватљивији начин, с обзиром на реално стање на тржишту и то да је Србија нама пријатељска земља. Кад саберемо ова два аспекта, мислим да ће бити пронађена златна средина која ће одговарати интересима и Русије и Србије. Што се тиче ембарга и обуставе снабдевања гасом, испоруке су прекинуте непосредно Бугарској. Ако говоримо о њој као о транзитној земљи, она треба да води рачуна о својим обавезама према двема другим земљама, чланици ЕУ и кандидату у ЕУ, које настављају сарадњу.

Али Србија не треба да плаћа гас у рубљама?

Србија је пријатељска земља, није увела санкције и наставља се сарадња без промена.

Може ли онда гас да се плаћа у динарима?

Како ће бити даље, видећемо. То ће бити резултат преговора и договора две владе, и „Гаспрома” и „Србијагаса”. Ја бих ово поставио још шире и рекао да ми у целини, а не само у појединим секторима, видимо перспективу у преласку на активнија плаћања у националним валутама. Такве идеје постоје јер их сугерише живот и понашање Запада, који је напросто украо део резерви РФ и поништио финансијско поверење према себи свуда. А ми смо усвојили узвратне мере.

---

Извор: Политика