Чудотворци

Ако се по нечему српско друштво разликује од осталих балканских онда је то дисконтинуитет. Србија и можда у сличној мери Црна Гора (која је до 1945 несумњиво била такође великом већином српска земља) преживела је највеће ломове, разарања и прекиде током протеклих стотину година. Нема балканске државе нити народа који је, поред све своје лоше судбине тако нешто преживео. Довољно је рећи да је Србија током претходних стотинак година ратовала најммање пет пута, а било је још два-три мања сукоба. Прошли смо потпуно разрање земље (током бомбардовању 6. априла само у Београду погинула је половина оног броја људи који су Великој Британији изгунули од  ваздушним нападима у читавом другом светском рату). Довољно је споменути да је Београд силом освајан, ослобађан, бомбародаван и разаран пет пута у овом веку, док Загреб, Софија,  Цариград,  Тирана, Атина… нису нити једном; а Беч и Сарајево по једном.  О повратку привреде 185 индустријскох година у прошлост само током Првог светског рата, милионским страдањима, геонциду у Мачви и Топлици у првом и у западним српским земљама у Другм светском рату и да не говоримо. Србија је пре Првог светског рата била земља једнаких сиромаха који су живели од земљорадње која је са развојем светске привреде доносила све мање и мање зараде. Након страдања, ратова, геноцида и револуције Србија је обновљена у социјализму. Постали смо једини источноевропски народ који је већином био задовољан социјализмом. Поред свих неуспеха и неправди управо у то време милиони су из сиромашних села прешли у градове, светски еконоски бум и хладноратовско кредитирање омогућили су раздобље бољег живота. Ограничавање националних права , прогон цркве, малобројних опозиционара… не брину такве сиромахе нигде у свету, невоља је била што је после свега наше друштво доминантно било састављено од таквих, док су несатрвене елите биле неповратно режимске или поткупљене. Милошевићев режим је тако, бар када је реч о унутрашњој политици, био логичан исход Брозовог режима и дугорочних слабости српског друштва. Можемо томе додати рат, санкције, неправду великих сила, наш шовинизам, погрешну политику… Али чињеница да је најбоља и најорганизованија опозициона Демокртска странка имала и има седиште у вили отетој предратном инжењеру и богаташу чију су слику цинично држали на једном од зидова, док су се њене вође стиделе страначке прошлости, а данас један од првака новинарима говори како је  у ствари он сâм „комуниста“ (мада је имао свега 15 година кад је пао комунизам).

Из свих тих разлога било је тешко мењати Србију. Ратне богаташе требало је натерати да плаћају порез; стотине моћних руководилаца разних установа од електропривреде до здравства и универзитета требало је развластити и извести на тржиште, пензионере  уверити да пензија није социјална категорија, запослене да сви морају да плаћају порез на зараду, наследнике да трећина вредности наслеђених станова и кућа треба да припадне држави… Такве рефоме су у Србији тешко изводљиве. Нису имале подршку, а нико није био баш расположен да их спроводи. Зато лутамо у уклетом кружном лавиринту: подела туђег новца (кредити, приватизација, инфлација) – стабилизација – сукоб ( ако треба санкције и рат) – крах – нада – чудотворне реформе – подела туђег новца – и поново. Као нека анестезија, у тој спирали агоније, српском друштву је увек потребан један ЧУДОТВОРАЦ.

Сви су они узетели, сви се разбили о земљу. Али послужили су сврси. Сетимо се Јосипа Броза: „највећи и неумрли син наших народа и народности“ био је чудо које „мајка више не порађа и које се више не догађа“. Један анални планинар кога су представљали као савест Србије, говорио је пред академијом наука како је Броз подобан индијском божанству Јандри пошто је спознао значај и вредност ватре коју је унео у државни грб.  „Говорник са златом у коси“ (како је један песник описао Слободана Милошевића) био је „име поносито“ које „све што мијења – мијења коренито“. То није било довољно па је лично он  измислио Милана Панића (првог приватизационог српског богаташа и првог премијера СРЈ) и затим Драгослава Аврамовића (реформатора динара познатог и као „Супер дека“). Зоран Ђинђић довео је Божидара Ђелића – тврдио је да све схвати у секунди. Народ је волео Божу-дерикожу: млад, паметан, доказан у иностранству, гимназија Луј Велики, Сорбона, Харварад… а живи на теткином каучу. Онда је дошао Динкић, надиграо Ђелића, вратио девизе старим штедишама и штедишама пирамидалних банака (што нико разуман у свету није учинио), после је одлучио да сваком грађанину подари 1,000 евра приватизационог новца. Коначно, тек што су сменили Динкића, ево га нови чудотворац: Лазар Крстић, дипломирао на Јеилу, члан удружења високоинтелигентних, нема других референци, али шта ће му то: он каже да разуме и подржава Вучићеву визију.  Аврамовић је имао супругу, Ђелић  – тетку, млади Крстић – деду.  Деда у надахнутом интервјуу (обучен у мајицу на бретеле) каже: „Лазар је паметан на мене.“

А на кога је паметан мој народ?

Извор: Напредни Клуб