Разлози за евроазијске интеграције (одговор Момчилу Селићу)

Као човек који се већ неколико година озбиљно бави евроазијском идејом и савременим евроазијским интеграцијама, морам да приметим да цењеном господину Момчилу Селићу недостају информације, па отуда и такав став који је заузео у свом ауторском тексту под насловом Теразије или зашто сам против евроазијских интеграција. Да кренемо редом.

ТРУБЕЦКИ И ЕВРОАЗИЈСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

Родоначелник евроазијства кнез Николај Трубецки је био сој. Био је врхунски образован човек и лингвиста светског гласа. Један је од оснивача фонологије. Био је професор на Бечком Универзитету, где и данас стоји табла у његову част која сведочи о томе. Био је православац, али не декларативни, већ дубоко верујући. Николај Трубецки је писао о Џингис Кану. Али контекст у коме је господин Селић представио причу о Џингис Кану са својом причом о глобализму, мада је, истини за вољу, у позитивном смислу поменуо и меритократију у његовој империји, не стоји, јер испада да су Евроазијци људи којима је Џингис Кан био једини узор. Помињање Џингис Кана код Евроазијаца је имало пре свега историјски мотив да се историја Русије осветли и са истока, а не само са запада, то јест није само Запад утицао на руску историју, већ и Исток, а Евроазијци сматрају да тај утицај није био само негативан већ и позитиван.

Суштина приче о Џингис Кану и Златној Хорди и њеном позитивном утицају на историјски пут Русије је била у томе да су Руси управо од ове евроазијске империје много тога научили о управљању државом, јер до пада под татаро-монголску власт није постојала стабилна и јака руска држава, већ су преовладавали стални сукоби, трвење и неслога међу многобројним кнежевинама тадашње Русије.

Та тежња да се историја Русије сагледа и са истока, а не само са запада није била изум евроазијаца. И велики руски историчар Николај Карамзин је имао сличан приступ. Тај пут је уједно био и наставак пута којим су кренули руски словенофили који су се оштро противили Западу и руском западњаштву. Ту пре свега треба поменути Николаја Данилевског, који, илустрације ради, негира постојање Европе у географском смислу као континента и назива је само једним полуострвом Азије. И, стварно, ако погледате карту света, видећете да је главна карактеристика свих континената да представљају огромна острва у светском океану. Свих осим Европе, која је заиста само једно полуострво Азије. Ко је и зашто одлучио да је званична граница између Европе и Азије на Уралу? Заиста бесмислено. И веома европоцентрично. Тојест, надмено.

Европа јесте цивилизацијски ентитет, али не и географски. И, како је правилно оценио Николај Трубецки, европска цивилизације је пре свега романо-германска творевина, која сматра да цео свет треба да следи њен пут развоја. Против тога су Евроазијци били свим силама. Да ли господин Селић прећуткује или не зна, а надам се да не зна, да су сви главни класични Евроазијци (Трубецки, Савицки, Вернадски, Гумиљов) били православци и да су у новој евроазијској држави, за коју су се борили, видели одлучућу улогу православља. Ево само три доказа од многих:

– Из Евроазијске декларације из 1932. године: „Као поглед на свет и живот, евроазијство се заснива на религиозној основи. Православни евроазијци придају првостепени значај православљу и његовој окренутости ка социјалном животу као праведном начелу на коме се гради евроазијска држава рада и општег дела. Евроазијци који припадају другим вероисповестима Русије-Евроазије прилазе тим задацима из дубине својих религиозних убеђења“;

– Један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки у свом раду Евроазијство пише следеће: „Евроазијци су православни људи. И Православна црква је тај светионик који им светли; ка Њој, ка Њеним Даровима и Њеној Благодати они зову своје сународнике; и њима не смета страшна смута која се на подстицај атеиста и богобораца појавила у недрима Руске православне цркве. Они верују да ће бити довољно духовне снаге и да борба води ка просветљењу…“;

– Године 1920, надајући се скором паду крвавог бољшевичког режима у Русији, Пјотр Савицки и други Евроазијци су се припремали за повратак у Русију и за политичку борбу против западњака. При томе су се трудили да воде пропаганду евроазијских идеја у Совјетском Савезу. Као и многе друге вође евроазијског покрета, Савицки је постао жртва шпијунске игре коју је водило одељење за борбу са контрареволуцијом НКВД под називом „Операција Трст“. Савицки је поверовао да у Совјетском Савезу постоји илегална антибољшевичка организација са евроазијским одељењем. По линији „Операције Трст“ 1927. године Савицки је тајно посетио Совјетски Савез не препознавши раднике НКВД под маском „совјетских Евроазијаца“. У Совјетском Савезу се тајно срео са каснијим Светитељем новијег времена митрополитом Петром (Пољанским) (1862-1937), који је прослављен као Свети и придружен лику Новомученика и Исповедника руских одлуком Светог архијерејског сабора РПЦ 1997. године. Митрополит Петар је директно подржао и благословио Пјотра Савицког и његове православне Евроазијце у борби за слободну Русију. Обратите пажњу када је убијен Свети Митрополит Петар – 1937. године, када је Стаљин био на власти.

Што се тиче генерала Ивашова, он је Евроазијац по службеној дужности пошто су сада у Русији многе провладине аналитичке агенције и институти, као и провладине невладине организације, прешле на евроазијски курс који је званични курс Путинове Русије. Генерал Ивашов је боравио у Републици Српској из истих разлога из којих је недавно у србским крајевима боравио и Леонид Решетњиков, а то је индиректан позив Србима да се окану евроатлантских и да се окрену ервоазијским интеграцијама. Та инструкција им је дата од руске државе, и то је добро за нас Србе. И то је одговор зашто су ове посете прошле готово незапажено у србским медијима – управо зато што србски челници воде Србију тамо где не треба, а то је на запад, па зато игноришу ове индиректне руске понуде.

ДУГИНОВО „ЕВРОАЗИЈСТВО“

У вези са радом Александра Дугина пишем као човек који је можда Србин који је прочитао највише његових књига и на србском и на руском језику. Дугин никад није био званични евроазијски гуру Русије, већ самозвани. Дугин чак није био ни први који је почео да се бави евроазијством ни у Русији ни на простору бившег СССР. У Русији први је био познати академик Александар Панарин, а на просторима бившег СССР председник Казахстана Нурсултан Назабарјев, који је још 1994. године предложио формирање Евроазијског Савеза. Дугинов отац није био генерал-пуковник совјетске обавештајне службе, већ совјетске царине. То пише на личној интернет презентацији самог Дугина.

Дугин је само на почетку свог самосталног деловања био евроазијац, али је његово учење врло брзо скренуло са правца класичног евроазијства и отишло у езотерију, окултизам и чисто алтернативно западњаштво. Апсолутно никакве везе са евроазијством немају нацистички Аненербе и њен први директор Херман Вирт, Рене Генон и примордијална традиција, као ни европски изум познат под именом конзервативна револуција. То је све једна невиђена папазјанија, која је објављена у Србији у Дугиновој књизи Мистерије Евроазије. Међутим, најгора од свега око Дугина је чињеница да је његово учење – а он је саздао и цело учење, званично оцењено у Руској православној цркви као оно које има окултни и деструктивни карактер. Ево доказа на личном блогу јеромонаха РПЦ Данила Чадајева.

Дугин се својевремено бавио и проучавањем „дела“ најпознатијег сатанисте 20. века Алистера Кроулија и писао о њему у „контроверзном стилу“. Својевремено је познати совјетски музичар покојни Сергеј Курјохин са својом групом направио концерт који је посветио свом пријатељу Александру Дугину, а концерт се звао Поп механика 418: Курјохин за Дугина, где је 418 некакав магијски број који је Кроули користио.

Дугин је човек који се философски образовао у такозваном јужинском кругу (име једне улице у Москви), који су водили пронацистички орјентисани езотеричари Јевгениј Головин и Јуриј Мамлејев. Међу њима је био и Дугинов велики пријатељ Гејдар Џемал.

Поред тога, најновији Дугинов изум – такозвана Четврта политичка теорија заснована је на философији Немца Мартина Хадегера. Поред толиких руских философа и мислилаца, „евроазијац“ Дугин је нашао баш једног Немца. Имало би још много тога да се каже о Дугину, али мислим да је ово за сада сасвим довољно да покаже да он није никакав евроазијац, понајмање руски евроазијски гуру. Данас у Русији има много других људи који се баве евроазијством, као што су на пример бивши дугогодишњи вођа омладинског крила Дугинове организације који га ја напустио управо зато што је овај скренуо са евроазијског пута – Павел Зарифулин – који је данас директор Центра Лава Гумиљова у Москви и са којим покрет Евроазијски Србија, чији сам оснивач, директно сарађује; затим Јуриј Кофнер, председник руске евроазијске организацијеМлада Евроазија, са којим такође директно сарађујемо; па затим познати Игор Панарин, Владимир Лепјохин, Алексеј Власов, Јулија Јакушева и други.

Дакле, Дугин није мера евроазијства и најава господина Селића да ће разобличавати евроазијство по темама које је поменуо јесте пуцањ у празно. Треба рећи и да је Дугин пријатељ Срба, који активно подржава Србе и ми му се на томе захваљујемо.

МАКИНДЕРОВА ГЕОПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА

Пошто Дугин углавном говори о геополитичкој теорији Халфорда Макиндера, то исто раде у Србији људи који о евроазијству знају само на основу Дугина. То јесте понављаје приче о „хартленду“ и борби за„хартленд“ на „великој шаховској табли“ (Бжежински). Ту је, наравно, и прича о сукобу и борби мора и копна, то јест таласократије и телурократије, о којој су први почели да говоре амерички контраадмирал и геополитичар Алфред Мехен и поменути Макиндер. Ово је само једна од бројних геополитичких теорија и данас не постоји никакав доказ да се примењује управо Макиндерова теорија.

Постоји и руска геополитичка школа са врло занимљивим теоријама које би итекако могле да буду у примени, као што је на пример теорија Венијамина Петровича Семјонова-Тјан-Шанског. Реално говорећи, сасвим је могуће да се данас користе хибридне геополитичке теорије или сасвим нове које узимају у обзир нове технолошке и климатске услове. Геополитика није догматска наука, већ врло прагматична и мултидисциплинарна, тако да догматско помињање Макиндерове теорије није у духу геополитике.

О ЕВРОАЗИЈСКИМ ИНТЕГРАЦИЈАМА

После свега овога треба да кажем зашто сам за евроазијске интеграције. Зато што су оне корисне за Србију.

Савремене евроазијске интеграције нису безалтернативне. То значи да нико не притиска и не условљава потенцијалне земље чланице да оне морају да уђу у процес интеграција. Наравно да се разговара о предностима и модалитетима чланства, али се земљи потенцијалној чланици оставља да слободно донесе коначну одлуку.

Модерне евроазијске интеграције се заснивају пре свега на економским и безбедносним основама, и Русија данас званично води евроазијску политику.

Најважнији облици евроазијских интеграција су:

1) Царински савез (Русија, Белорусија и Казахстан; до краја године треба да им се прудружи Киргизија, која је већ предала молбу за учлањење) као економска компонента. Од 2015. године Царински савез ће прерасти у Евроазијски Економски Савез;

2) ОДКБ или Организација договора о колективној безбедности (Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Јерменија и Таџикистан) као војна компонента.

Шта није Евроазијски Савез? Евроазијски Савез није СССР 2.0. Евроазијски Савез није руски империјални пројекат. Евроазијски Савез није масонски пројекат. Евроазијски Савез није исто што и Европска Унија, мада користи нека добра искуства у стварању Европске Уније, али и одбија да понови многе грешке Европске Уније. Тако, на пример, госпођа Татјана Валоваја, министар за основне правце интеграције и макроекономију Евроазијске економске комисије, каже да за Евроазијски Савез брзо привлачење нових чланица неће бити приоритет управо због негативних искустава које је у вези са тим имала Европска Унија. Много је важније да се детаљно размотре све позитивне и негативне стране које би потенцијална земља чланица имала од евроазијских интеграција него њено брзо учлањење са циљем ширења политичке и економске моћи.

Још једна врло важна ствар по којој се Евроазијски Савез разликује од Европске Уније је питање очувања идентитета и самобитности народа који улазе у интеграционе процесе. Док је у Европској Унији на делу принцип из мноштва једно, који доводи до постепеног губљења националног идентитета и самобитности појединих народа и њиховог претварања у аморфну масу либерализованих потрошача, а који уствари чине народ Новог Доба – евроазијска идеја се служи принципом из мноштва мноштво, који управо поставља очување идентитета и самобитности народа као врхунски задатак. Колико људи на пример зна за народ на северу Европе који се зове Скољти, а који води огорчену борбу за опстанак као народ у оквиру Норвешке? Иако Норвешка није чланица Европске Уније, случај је индикативан. Или пример Лужичких Срба у Немачкој, који су у великој мери асимиловани. За разлику од Европске Уније и Европе уопште, у Русији данас живи велики број народа који нису изгубили свој национални идентитет и самобитност. Ти народи у оквиру Русије имају чак и своје организационе јединице, то јест републике, као на пример Татари, Коми, Бурјати и Башкири у истоименим републикама.

Дакле, принципи на којима се ствара Евроазијски Савез гарантују очување националног, религиозног и културног идентитета народа који улазе у њега. Тај врхунски принцип се не налази само у премисама савременог евроазијства већ и класичног евроазијства из 20-тих и 30-тих година прошлог века. Тако је на пример један од познатих Евроазијаца из тог времена, Калмик по националности – Еренжен Хара-Даван – који је као избеглица после Октобарске револуције живео у Београду, рекао: „Програм Евроазијаца не ставља све народе под општи руски калуп који би их обезличио: он даје право и могућност свакој нацији Евроазије да развија своју индивидуалну националну културу као део опште наднационалне евроазијске културе – уколико је букет састављен из више разних цветова, то је он шири и ароматнији.“

ПРАВО И МОРАЛ

Овде је важно још напоменути и то да земље чланице које учествују у евроазијским интеграцијама не деле екстремно либералне ставове Европске Уније у вези са људским правима. То се пре свега односи на једнополне бракове (Русија и евроазијске земље су против) и на однос према слободи изражавања који није безграничан (пример рок групе Пуси Рајот у Русији), већ се поштује већински традиционални морал.

Србски приступ евроазијким интеграцијама треба да буде прагматичне природе јер на огромним просторима Евроазије нас чекају сировине, енергенти и велике шансе за дугорочне послове, а то значи и радна места. Као доказ томе имамо данас велику србску популацију у Русији, која се константно повећава, а којој припада и аутор овог текста. Русија и Евроазија данас економски брзо напредују и сматрамо да је животни интерес Србије да се прукључи овом врењу.

Што се тиче практичних модалитета уласка у евроазијске интеграције Србији данас није неопходно да се и физички граничи са земљама које тренутно чине Царински Савез (Русија, Белорусија и Казахстан). Двадесет први је век. Све врсте комуникација су одлично развијене. До Москве сте за два и по, три сата авионом. Имамо и електронске мреже за финансијске трансакције. Па не путује се у Русију на коњима. Поред могућности путовања у Русију авионом и сувоземним путем преко неколико земаља, ми сматрамо да максимално треба искористити оно што већ имамо, а то су река Дунав и њен међународни статус. Преко Дунава Србија има директан излаз на Црно море, а преко Црног мора директан приступ Русији и Евроазији. Ми смо за стварање србске црноморске флоте, која би била изграђена у Србији (имамо бродоградилишну индустрију), а која би била укотвљена у некој румунској и/или бугарској луци. Наравно, ствар је политичког договора између Србије и Румуније и/или Бугарске да се оваква идеја оствари.

ЕКОНОМСКЕ МОГУЋНОСТИ

Огромни простори Евроазије пружају практично неограничене могућности за развој економије. Основни интерес Србије би овде био да учествује у економском култивисању ових простора. То значи да би србска предузећа могла самостално или као партнери/саизвођачи радова да учествују у великим развојним пројектима у Евроазији. Поменимо ту само руско освајање севера и Арктика, развој руског Далеког Истока и пројекте развоја у Централној Азији. Ту је наравно и продаја србских производа свих врста у евроазијским земљама, а посебно прехрамбених, који би омогућили препород србске пољопривреде и обнову србског села. Како смо већ рекли, на данашњем нивоу развоја комуникација непостојање заједничке границе не представља скоро никакав проблем.

Два примера који нам дају за право. Први је пример Калињинградске области, која је правно у саставу Руске Федерације, али територијално нема заједничку границу са матицом, то јест представља ексклаву у односу на Русију. Калињинградска област такође није баш у пријатељском окружењу. Око ње су Пољска и Литванија, обе чланице Европске Уније и НАТО. И како ове чињенице утичу на Калињинградску област? Ништа се посебно негативно се ту не дешава. Живи се у Калињинградској области. Неко ће да каже да Калињинградска област има излаз на море. Има и Србија преко Дунава излаз на Црно море. Неко ће опет да каже да је Калињинградска област ипак у саставу Русије. Јесте, али сам механизам постојања територије која се не граничи са матицом значи да постоје модалитети интеграције.

ЈЕРМЕНСКИ ПРИМЕР

И ту сада долазимо до другог примера који је за нас, можда, још бољи, а то је Јерменија. У Јерменији, која је иначе прави руски савезник јер је пуноправни члан ОДКБ, такође је једно време ишла иста прича да је непостојање заједничке границе са земљама Царинског савеза чињеница која у старту негира могућност њеног учлањења у Царински Савез. И Јерменија се такође налази у не баш пријатељском окружењу, то јест око ње су Азербејџан, Грузија и Турска. А онда се појавио први човек Колегијума Евроазијске економске комисије Виктор Христенко и рекао све ово што смо већ поменули око комуникација у данашњем свету, које омогућавају Јерменији да буде пуноправни члан Царинског Савеза. И данас су већ увелико у току консултације тимова Царинског савеза и Јерменије, који разматрају модалитете сарадње.

Да закључимо: Евроазијски Савез је отворени интеграциони пројекат у који добровољно ступају државе из заједничких интереса, без обзира на нацију и веру. Који су то интереси? То су економски, безбедносни и културни интереси.

Србски економски интерес је од првокласне важности. За разлику од Европске Уније – која је зависна у ресурсима, то јест сировинама и енергентима и која је презасићена производима и с тим повезаном великом конкуренцијом, где се углавном купују већ познате марке и где је врло тешко се пробити – Евроазија, где такође постоји конкуренција, али много мања и са мање бесмислених правила него у Европској Унији, са великом територијом на којој треба или из почетка или даље развијати инфраструктуру и коју треба насељавати, представља велику шансу за некога ко има осмишљену стратегију и ко хоће да ради.

Србски безбедносни интерес је више него јасан. Србија не може повратити Косово и Метохију и не може остати војно безбедна у будућности као војно неутрална земља. Србија треба да постане пуноправна чланица ОДКБ и да крене у јачање својих оружаних снага по руском моделу. Војна неутралност се показала као опасан пут. Сви знамо како су, као војно неутралне земље, прошле Југославија, Ирак, Либија… Војно неутрална земља данас не значи ништа друго него могућност да светске силеџије, ако им се нешто не свиди, дођу, бомбардују је, окупирају или поставе своје марионете.

Србски културни интерес је да се повеже са државама које спадају у поствизантијску цивилизацијску сферу, са којима дели заједничке вредности, као и могућност да прошири своје везе са за њу релативно новим, али блиставим источним цивилизацијама.

Извор: Евроазијска Србија