Почетак дуге конфротације Москве и Вашингтона

РУСКО-амерички односи вероватно су ушли у дуг период конфронтације. Ти односи су у периоду пре 2012.-2013. већ били на мртвој тачки тешког узајамног једа. Анализа данашњих интереса елита указује на правац погоршања. Важно је да та конфронтација не прерасте у директан војни сукоб.

Прво о САД

Пошто је, како се чинило, победила у хладном рату и безмало остварила сан о Pax Americana, америчка владајућа елита покушала је да учврсти победу, чак и да прошири „амерички свет“, поред осталог и помоћу војне силе. Међутим, Американци и њихови савезници претрпели су политички пораз. Криза 2008.-2009. урушила је веровање у либерални модел економског развоја, који се заснивао на Вашингтонском консензусу и повезивао са САД. Испољени раскол америчке елите, који је показао неефикасност у новим условима политичког модела САД, нанео је још један ударац америчкој „мекој сили“ – спремности да се добровољно следе Американци, да се опонашају и да им се други потчињавају.

Сви ти неуспеси дешавају су у светлу наглог успона „нових“, пре свега Кине, који се испољио почетком 2000.-их.

За десет година – од почетка 2000-их – светске позиције САД готово да су се срушиле, ако се узме у обзир висина на коју их је подигла умишљеност Американаца и глупост осталих који су повлађивали миту о „униполарном“ свету.

Крајем 2000-их у одговорним круговима америчке елите формирало се мишљење да Америка треба да смањи сувишне спољне обавезе и да се бави унутрашњим препородом. Управо тиме се и бавио Барак Обама, али је изазвао још већи раскол који се граничи са мржњом од стране конзервативних и месијанских снага. Сасвим је могуће да ће Обаму заменити прави реваншистички тим.

Док уобичајено проглашавају политику усмерену на одржавање мира и стабилности, САД де-факто прелазе на политику дестабилизације кључних региона света. Подривају се остаци међународног права – и агресијом и масовним убијањем људи помоћу беспилотних летелица. То је значајна, ако не и кардинална промена спољнополитичког курса. Сигуран сам да ће се за већину чланова америчког спољнополитичког естаблишмента чак и сумња да САД заступају курс дестабилизације показати увредљивом. Међутим, такав курс постоји.

Авангардна стратегија формирања зона нестабилности и потенцијалне зависности најјасније се показала у провоцирању украјинске кризе и њеном даљем распиривању.

У руском руководству доминирао је не само антиамериканизам наслеђен из хладног рата, него и искуство политике током последњих 25 година, која се сматра неправедном, чак и подмуклом. Са руске стране можда и није било више шанси за нормалне односе после бомбардовања Југославије, које је запрепастило чак и већину прозападних чланова руске елите. Али, В. В. Путин је покушао још једном после терористичког напада на САД. Није успело. Уследио је нов талас ширења NATO-а и повлачење САД из споразума о ПРО.

Готово да и није било жеље да се покуша још једном са Обамом, а ако је делимично и било, онда су после Либије ишчезли њени последњи остаци. Пошто се опекла комплексима од сопствених понижења током претходних година, Русија није покушавала да се договори у тренутку америчке конструктивности. Грешка обе стране било је и„ресетовање односа“. Оно се ослањало на дневни ред који је наслеђен из прошлости и непотребан обема странама, на смањење стратешког офанзивног наоружања, а истовремено игнорисало истински важна питања – дестабилизацију Блиског Истока, и најважније, постсовјетског простора, као и глобалне проблеме.

Сада су шансе за излазак из конфронтације мале. Теоретски постоји могућност за нагли заокрет. Обама нема разлога да се плаши избора, Путин је – јак унутар земље. Али, баланс интереса и узајамно иритирање ометаће тражење компромиса. Пре је могућа ескалација.

Чини се да Москва није заинтересована за излазак из конфронтације. Пошто није умела да припреми и претвори у живот убедљиву и ефикасну концепцију развоја, и пошто је упразно проћаскала о „модернизацији“, руска елита је делом свесно, делом несвесно, почела да тражи оправдања за своју пасивност. И окренула се идеји која је увек спасавала земљу, хиљадугодишњој идеји о одбрани, о опасности споља. Идеју су правилно црпли. А затим је почела већ права криза. Претња се појавила.

У ситуацији око Украјине, за САД су у игри – све мања репутација лидера и ризик још једног понижавајућег пораза. Улози су високи и због тога што Русија наступа као својеврсни симбол „незапада“, који се подиже и постаје све више антизападни.

Они се туку се са Русијом, али желе да припрете Кини, Индији, Бразилу. Подстиче и осећај, делимично лажан, оснажен сопственом пропагандом, да је Русија – „колос на глиненим ногама“, да може да се дотуче и заврши оно што није урађено прошлих деценија.

И САД су уистину кренуле лошим путем. Не само да су одбачене све пристојности у информативном рату, активирани су мач са две оштрице, санкције које подривају тенденције економске глобализације уз примену платних система Visa, MasterCard, претње да се за Русију одсеку системи банкарских плаћања SWIFT, персоналне санкције против водећих представника политичке елите. Те санкције наносе штету не само Русији, него подсецају систем америчког утицаја који су сви користили, али који је највише био користан за Американце – савремени финансијски и трговински систем.

За СТО све јаче звоне звона

Ако Русија истраје онда ће за 5-10 година ове најважније основе америчког утицаја ослабити. Појавиће се нови, резервни банкарски платни и финансијски системи, међународне банке, резервне валуте, финансијски центри, појачаће се бекство од долара и тенденција за оснивањем трговинско-економских групација изван СТО.

За Москву су улози још већи. Изгубити у овој конфронтацији значи претрпети реални пораз – за неколико деценија. Биће поткопане наде већег дела елите за обнављање Русије као велике силе и самосталног центра светске економије и политике. И, можда, за данашњу Москву главно – квалитативно ће ослабити легитимност и подршка владајућег режима која се све више заснива на препороду осећања националног поноса и вере својствене већини руских грађана да „ми живимо у великој држави“.

Америчка елита у Украјини не жели да се повлачи иако је добитак – чврсто увођење те земље у западну орбиту по свој прилици већ недостижан с обзиром на стање украјинске економије, државе и друштва. Игра се одвија за постизање негативних циљева – спречавање потпадања Украјине под утицај Русије, одржавање раскола Европе и све је очигледније – слабљење саме Русије, чак и више нескривена жеља да се сруши њен владајући режим и лично председник Путин. За САД је цена коштања такве политике за сада ниска. Њен већи део се пребацује на Европу, Русију и, наравно, на напаћени народ Украјине.

***

Сценарио који САД сада развија трагикомично личи на план скинут са прашњаве полице – борба са „империјом зла“ из времена Регана. Само је уместо провоцирања устанка у Пољској и увођења трупа – Украјина, уместо корејског Боинга – малезијски. Исти покушаји да се оборе цене нафте и не дозволи изградња нових цевовода који повезују Русију и Европу.

Руска елита је за сада на релативној добити. Припојен је Крим, десила се сублимација националног поноса и самопоштовања и нагли пораст популарности председника. Нанет је осетан пораз политици експанзије Запада. Убрзан је, иако није извесно колико неповратно, процес преласка света од доминације Запада ка равноправнијем и повољнијем „незападу“ светског поретка.

Али пошто су изгубили у првом кругу, када је Русија померила безмало скривено меко супарништво у такмичење тврде силе и воље, САД и према њима оријентисани Европљани покушавају да помере борбу у области где су они јачи – економски притисак и информативна конфронтација.

Почетни успех Русија плаћа погоршањем економске климе и имиџа на Западу, за који, иначе, од прошле године Кремљ више не брине. Има још једна цена – застој због одвлачења пажње давно сазреле економске преоријентације на Азију кроз убрзани напредак Сибира и Далеког Истока.

Одвраћање Русије од заокрета на Исток остаје један од циљева политике и САД и Европљана, јер би такав заокрет појачавао руске позиције у трговини на Западу и учвршћивао Кину, али би давао већи простор за маневар савезницима САД у Азији смањујући њихову зависност од америчких гаранција.

Русија има много мање могућности за наношење директне штете супарницима. Зато сем полусимболичног ембарга на увоз дела пољопривредних производа руска стратегија објективно се оријентише на распад Украјине у нади да ће се Запад (Европа) предомислити и повући.

Постоји ли излаз? Не може се искључити најгора варијанта. Неповерење прелази сваку меру. „Црни лабудови“ – непредвидиве катастрофе или провокације типа обореног малезијског Боинга – могу почети да лете у јатима.

Али излаз, вероватно, постоји. Унутар Русије – то је мобилизација друштва на ударне економске реформе, на развој Истока земље. О неопходној концентрацији на унутрашњи развој говорио је В. В. Путин на Криму у августу 2014. Треба тражити и дугорочну нормализацију – најбоље споразумом утврђен нови статус кво у Европи. Територија која данас представља Украјину, или се дефакто дели, или постаје зона заједничког развоја.

Русији је потребан мирни поредак на Западу, Европљанима мир на Истоку Европе. За оба играча претња је међународна маргинализација, ако не буду умели да превазиђу раскол и обједине потенцијал и напоре.

Проглашава се трајна неутралност Украјине, утврђена Уставом и гарантована од стране спољних сила. Исток Украјине добија аутономију. Русија и Немачка постижу споразум о заједничкој подршци економског развоја Украјине. Дешава се узајамни прекид санкција и контрасанкција.

За сада је такво решење далеко. Али, алтернатива је – рат у центру Европе са повећањем опасности од катастрофа – у Украјини има 15 нуклеарних реактора, осуда народа те земље на деценије несреће, на страдање десетина и стотина хиљада људи – не само у конфликтима, него и због деградације система животних услова и здравствене заштите.

Наравно, сличне предлоге износи и Запад са одступањем у корист својих интереса. Остаје да се надамо да ће се дати шанса дипломатији.

У сваком случају више се не може све стављати у европску корпу. Зато паралелно са покушајима да се постигне договор са Западом треба удесетостручити напоре за ново освајање Сибира, за изградњу нове азијске економске и политичке дипломатије, за активирање ШОС-а и његову интеграцију са ЕврАзЕС, ОДКБ, са кинеском идејом „новог пута свиле“ (чему је Пекинг, изгледа, наклоњен), са јужнокорејском идејом „евроазијске заједнице“, са зближавањем са будућим лидером Средње и Централне Азије – Ираном.

Такав заокрет биће тежак за руску европоцентричну елиту. Ипак, покушај интеграције са Западом за сада није успео.

Одустајање од Европе, од својих европских корена, опасно је за руски идентитет и за развој Русије. Али, не искористити могућности које се формирају на Истоку није домаћински и опасно је.

Није искључено да ће се за 4-8 година после изражене кризе, надам се да није „карипских“ размера, десити нова нормализација односа са САД. Како се донедавно говорило, она објективно одговара интересима обеју страна и интересима читавог света.

Извор: Факти