Стратешка грешка Империје

Велика је погрешна процена нашег доба – она која би могла да означи почетак колапса доминације америчког долара, и стога глобалног покоравања политичким захтевима САД. Али њен најзлокобнији елеменат јесте усмеравање САД ка заговарању опасне украјинске ескалације директно против Русије (у вези са Кримом).

Вашингтон се не усуђује – и заправо не може – да попусти када је у питању примат америчког долара. То попуштање би био кључни знак ‘америчког опадања’. Тако је влада Сједињених Држава талац своје финансијске хегемоније, на начине који се ретко у потпуности разумеју.

Бајденов тим не може да устукне од свог фатаморганичног наратива о руском понижењу које само што није наступило; њихов политички улог је огроман. Ипак, то је постало егзистенцијално питање за САД баш због почетне погрешне процене која је временом надограђивана до тезе о посрнулој Русији, која само што није доживела колапс.

Шта је онда ово ‘Велико изненађење’ – готово потпуно непредвиђени догађај скорашње геополитике који је уздрмао америчка очекивање, и који одводи свет на ивицу провалије?

Отпорност као изненађење

То је, једном речју, Отпорност. Отпорност коју је показала руска економија након што је Запад усмерио целокупну силину својих финансијских ресурса да сломи Русију. Запад се устремио на Русију на сваки замисливи начин – путем финансијског, културног и психолошког рата – и са правим војним ратом који му је уследио.

Ипак, Русија је преживела, и то релативно неокрњена. Она делује сасвим добро – можда боље, чак, него што су многи руски инсајдери очекивали. Обавештајне службе земаља англосфере уверавале су лидере Европске уније да не брину; да је у питању чист зицер. Путин ни на који начин не може да преживи. Брзи финансијски и политички колапс, обећавали су, известан је исход цунамија западних санкција.

Њихова анализа представља обавештајни промашај упоредив са непостојећим ирачким оружјем за масовно уништење. Али уместо да дође до критичког преиспитивања, пошто догађаји нису усклађени са претходним предвиђањима, они су одлучили да подигну улоге. Међутим два промашаја тог реда величина су једноставно превише.

Зашто ова ‘промашена очекивања’ чине тако велики међународни обрт нашег доба? Зато што Запад страхује да његове погрешне процене могу да доведу до колапса доларске хегемоније. Али страховање се протеже даље од овог појединачног чиниоца – (колико год остварење овог, једног чиниоца, било лоше из америчке перспективе).

Спољно усмеравање и разоткривање

Роберт Кејган је потцртао како је усмеравање спољашности (external forward motion) и америчка ‘глобална мисија’ жила куцавица америчког унутрашњег политичког устројства – више него било који недоречени национализам, указује професор Пол[1]. Од заснивања земље, Сједињене Државе су биле експанзионистичка републиканска империја; без усмеравања спољашности, грађанске везе и домаће јединство постају упитни. Уколико Американци нису повезани експанзивном републиканском величином (greatness), која сврха, пита се професор Пол, повезује ове раздељене расе, верска и идеолошка уверења и културе? (Култура ‘освешћености’ (Woke) не нуди решење, с обзиром да пре уноси нове поделе, него што представља средиште око којег би се могло изградити јединство.)

Суштина је у томе да је Руска Отпорност, једним ударцем, потресла стаклену глазуру западних уверења о сопственој способности ‘управљања светом’. Након неколико западним промашаја усредсређених према променама режима војним операцијама ‘шока и запањености’ (shock-and-awe), чак су и тврдокорни неоконзервативци – до 2006. године – прихватили да инструментализација финансијског система (weaponised financial system) јесте једини начин да се ‘обезбеди Империја’.

Али ово уверење је сада уздрмано – и државе широм света су на то обратиле пажњу.

Шок који је изазвала погрешна процена је тим већи што је Запад презриво сагледавао Русију као назадну економију, са бруто-друштвеним производом који је у рангу са Шпанијом. У интервјуу за Фигаро прошле недеље, професор Емануел Тод истакао је да Русија и Белорусија, узете заједно, чине свега 3,3 одсто светског бруто-друштвеног производа. Француски историчар се стога запитао, ‘како је онда могуће да су ове државе у стању да покажу толику отпорност – суочене са пуном снагом финансијског напада?’

Па, прво, као што је истакао професор Тод, БДП као мера економске отпорности у потпуности је фиктиван. Супротно свом називу, БДП мери само агрегатну потрошњу. И велики део онога што се бележи као ‘производња’, попут пренадуваних рачуна за здравствену негу у САД и (речено уз велику дозу ироније) услуга попут стотина високо плаћених економских и банкарских аналитичара, заправо није производња већ ‘мехур од сапунице’.

Руска отпорност, Тодови наводи сведоче, долази отуда што Русија има стварну производну економију. ‘Рат је ултимативни тест политичке економије’, истакао је. ‘Рат је Велики разоткривач (Great Revealer)’.

Па шта је онда резоткривено? Разоткривена је још једна прилично неочекивана и шокантна чињеница – она која збуњује западне коментаторе – Русија није остала без ракета. Како ‘економија величине Шпаније’, питају се западни медији, може да издржи дуготрајни рат исцрпљивања против НАТО а да остане без муниције?’

Али, како је Тод истакао, Русија је успела да одржи своје снабдевање оружјем зато што има стварну економију производње која је способна да снабдева ратни напор – чиме Запад више не располаже. Запад, са фиксацијом обмањујућом метриком БДП-а – и уз своју пристрасност која минимизује негативне исходе (normalcy bias) – запрепашћен је да Русија има капацитет да превазиђе оружане инвентаре НАТО. Русију су западни аналитичари описивали као ‘тигра од папира’ – што је ознака која сада више пристаје НАТО-у.

Призивање историје

Остатак света није пропустио да уочи важност ‘Великог Изненађења’ – руске отпорности – проистекле из стварне економије производње насупрот очигледне слабости хиперфискализованог западног модела који покушава да награби муницију.

Овде се можемо позвати на далеку историју. У предвечерје Првог светског рата, британски естаблишмент је био забринут да би могао изгубити надолазећи рат са Немачком: британски банкари су били склони да дају краткорочне зајмове, у маниру ‘упумпај и наплати’, док су немачке банке директно инвестирале у дугорочне индустријске пројекте стварне економије – и стога се сматрало да је Немачка способнија да боље одржи снабдевање ратним материјалом.

Чак и тада, англо-елите су увиђале инхерентне слабости високо фискализованог система, што су компензовале једноставном експропријацијом ресурса огромне Империје како би финансирали припреме за надолазећи Велики рат.

Позадина је да су САД наследиле британски финансијски приступ који је потом ушао у турбоубрзање када су САД принуђене да одустану од златног стандарда [притиснуте] нарастајућим буџетским дефицитом. Сједињеним Државама било је потребно да привуку светску ‘штедњу’ у САД, уз помоћ које би финансирале дефиците настале Вијетнамским ратом.

Остатак Европе од 19. века наовамо био је опрезан према англо-моделу Адама Смита. Фридрих Лист је приговарао како Британци претпостављају да је крајња мера друштва увек његов ниво потрошње (расхода, откуда потиче метрика брутодруштвеног производа). На дуге стазе, заговарао је Лист, добробит друштва и његово укупно богатство нису одређени тиме шта друштво може да купи, већ тиме шта може на дуги рок да направи (односно вредностима које долази из реалне, самоодрживе економије.)

Немачка школа заступа став да ће инсистирање на потрошњи на крају крајева бити самопоражавајуће. Оно ће одвлачити систем од стварања богатства, и на крају ће довести до тога да није могуће толико трошити, или да није могуће толико упослити. Лист је био у праву у овој анализи.

‘Рат је – завршни тест – и Велики разоктривач (Great Revealer)’ (према Тоду). Корени алтернативног економског гледишта су истрајавали и у Немачкој и у Русији (са Сергејом Витеом), упркос доскорашњој превласти хиперфискализованог англомодела.

Путеви ‘евроазијске ере’

И сада са ‘Великим Разоткривањем’, фокусирање на реалну економију је кључни елемент Новог глобалног поретка, што га драматично разликује по економском систему и по филозофији на којој је заснован у односу на западну сферу.

Нови поредак разликује се од старог не само у погледу економског система и филозофије, већ и кроз реконфигурацију нервног система кроз који се одвија трговина и културна размена. Стари трговински путеви се заобилазе и остављају да вену – како би било замењени воденим рутама, нафтоводима, гасоводима и коридорима који заобилазе сва уска грла преко којих Запад може физички да контролише трговину.

Северо-источни арктички пролаз, на пример, отворио је унутаразијску трговину. Неискоришћена нафтна и гасна поља на Арктику на крају ће попунити потребе за снабдевањем проистекле из идеологије која настоји да оконча инвестиције великих западних нафтних и гасних компанија у фосилна горива. Северно-јужни коридор (сада отворен) повезује Санкт Петербург са Мумбајем. Друга компонента повезује водне правце од северне Русије до Црног мора, преко Каспијског језера и одатле према југу. Очекује се да још једна компонента повеже каспијски гас из Каспијске мреже гасовода јужно до гасног чворишта у Персијском заливу.

Гледано на овај начин, делује као да су се неуронске везе мреже стварне економије помериле са Запада након чега су успостављене на новим локацијама на Истоку. Ако је Суец био водни пут европске ере, а Панамски канал представљао ‘Амерички век’, онда ће северо-источни арктички водни правац, коридор Север-Југ и афричка железничка мрежа бити путеви ‘евроазијске ере’.

У суштини, Нови поредак се припрема да издржи дуготрајни економски сукоб са Западом.

Понзијева шема

Вратимо се на ‘шокантну погрешку’ (Egregious Miscalculation). Овај настајући Нови поредак егзистенцијално угрожава доларску хегемонију – Сједињене Државе су завеле ову хегемонију захтевом да се цене нафте (и других основних добара) исказују у доларима, и омогућавањем помамне фискализације тржишта имовине у САД. Само ова потражња за доларима омогућује Сједињеним Државама да финансирају свој буџетски дефицит (и војни буџет) из ничега.

У овом погледу, ова високо фискализована доларска парадигма има особине које подсећају на софистицирану Понзијеву шему: она привлачи ‘нове инвеститоре’ намамљене могућностима кредитирања са нултим трошковима и обећањима ‘сигурног’ поврата (активом која се стално гура навише ликвидношћу Федералних резерви). Али зов ‘сигурног поврата’ прећутно је осигуран напумпавањем једног мехура за другим, у све дужем низу мехура – надуваваним по ниским ценама – пре него што коначно буду одбачени. Процес се затим понавља, изнова и изнова.

У овоме је суштина ствари: као и изворна Понзијева превара, овај систем се ослања на стални, и растући, прилив новог новца у шему, за компензовање ‘исплата’ (финансирање расхода америчке владе). Што значи да америчка хегемонија сада зависи од сталне прекоморске доларске експанзије.

И као и са сваком другом чистом Понзијевом шемом, када прилив новца пресахне, или када потраживања за исплатама нарасту, шема пропада.

Да би се спречило да свет одустане од доларске шеме за нови глобални трговински поредак, наређено је да се пошаље сигнал крвничким нападом на Русију, што је било упозорење да свако ко напушта шему на себе навлачи санкције америчког Министарства финансија које ће скршити његову економију.

Сатерани у ћошак

Али онда долазе два догађаја која мењају ситуацију, један за другим: инфлација и каматне стопе пењу се навише, обарајући вредност декретног новца (fiat money) и поткопавајући обећање ‘осигураног поврата’; и други, Русија није доживела колапс суочена са финансијским Армагедоном.

‘Доларска Понзијева шема’ пада; падају америчка тржишта; пада вредност долара (у односу на основна добра).

Ову шема би могла бити нарушена ‘руском отпорношћу’ – и тиме што се већи део планете сврстава у одвојени економски модел, који више није завистан од долара за подмиривање својих трговинских потреба (то јест, нови ‘новчани прилив’ у доларску Понзијеву шему се умањује, баш како ‘новчани одлив’ експлозивно расте, са потребом САД да финансирају све веће дефиците, сада домаћим изворима).

Вашингтон је очигледно направио стратосферски велику грешку мислећи да је након санкција руски колапс питање тренутка; нешто што је толико самоподразумевајуће да не захтева пажљиво преиспитивање.

Стога је Бајденов тим сатерао Сједињене Државе у тесни украјински ‘ћошак’. Али у овом стадијуму – реално посматрано – шта Бела кућа може да уради? Она не може да одступи од наратива ‘предстојећег руског понижења’ и пораза. Они не могу да допусте да наратив пропадне зато што је постао егзистенцијална компонента борбе за очување оног што се може сачувати од ‘Понзијеве шеме’. Признати да је Русија ‘победила’ исто је што и рећи да ‘Понзи’ мора да обустави даље исплате (баш као што је Никсон урадио 1971. године тако што је окончао могућност повлачења средстава са ‘златног шалтера’).

Коментатор Ивес Смит је провокативно запазио – ‘Шта уколико Русија убедљиво победи – а опет западна штампа одлучи да то прећути?’ Претпостављамо да би у таквој ситуацији економско сукобљавање између Запада и Новог глобалног поретка морало да ескалира у обухватнији, дужи рат.

Превод и обрада – М. Милојевић/Нови Стандард

---

Извор: Strategic culture/Нови Стандард