„Гасирање“ и савремени глобализам

Модерна америчка психологија идентификује у данашњој политици низ техника манипулације, које се обједињују у политичку тактику звану „гасирање“ (gaslighting). Суштина ове тактике састоји се у томе да онај који је користи настоји да примора оне којима се обраћа да посумњају у сопствену стварност, да би обезбедио утицај над њима.

Живимо у доба када мањина функционише у свету писаних материјала, у свету оних који могу да се носе са комплексностима и да разлуче истину од илузије. Већина, попут деце, повлачи се из света сопствене стварности ка лажној извесности и машти. У том делу друштва, на маргину су скрајнути озбиљни филмови, позориште, новине и књиге. Тој већини која прелази друштвене слојеве – премда су пре свега погођени сиромашни – пласирају се политичке расправе и реторика на нивоу основне школе. Амерички психолог Стефани Саркис Мултон описала је и објаснила неке типичне технике комуникације које примењују протагонисти „гасирања“[1]:

– Говоре очите лажи без стида. Тако су очигледни јер постављају преседан. Када једном кажу велику лаж, нисте сигурни да ли је ишта што кажу истина. Циљ је да се слушалац одржава нестабилним;

– Поричу да су нешто рекли, чак и кад постоје докази. То приморава слушаоца да почне да преиспитује своју стварност. Што више поричу, то се више преиспитује сопствена а прихвата њихова поставка стварности;

– Користе оно што је најблискије за напад. Нападајући емотивне вредности ударају на темељ човековог бића;

– Исцрпљују током времена. Ово је једна од предности гасирања – делује временом. Повремена лаж и слика се гомила. Толико је делотворно да се и најбистрији увуку у дискурс, несвесни да се не ради о стварности;

– Њихова дела не одговарају речима. У суочавању са онима који гасирају треба посматрати дела, јер оно што говоре не значи ништа, тема је оно што раде;

– Знају да конфузија збуњује људе. Људи теже осећају стабилности и нормалности. Циљ је да се изазове константно преиспитивање свега. Природна је људска реакција да се појединац, у очекивању да ће се осећати стабилније, окрене ка појединцу или ентитету, случајно ономе ко „гасира“.;

– Пројектују. Своје мане стално пребацују онима против којих су. То се чини толико учестало да приморава мете да се бране, што одвраћа пажњу од оних који „гасирају“.

– Покушаће да окупе људе против својих мета. За то окупљају оне који их безрезервно подржавају. Позивају се на туђе коментаре, чак и измишљене. Када они који гасирају користе ову тактику, мета не зна коме више може да верује, што је основни циљ: изолација мете која ономе који гасира омогућава више контроле;

– Квалификују људе као луде. Ово је делотворно јер је по природи дискредитујуће. Када се нечији здрав разум доведе у питање, мања је вероватноћа да ће се тој особи веровати;

– Говоре да су сви други лажови. Тиме додатно подстичу преиспитивање личне стварности. Осим тога, наводе да се „тачне“ информације очекују од оног који „гасира“, што људе увлачи у замку њиховог наратива.

ГАСИРАЊЕ У ПРАКСИ

Након скоро две године кампање која садржи технике које описује Саркис Мултон, онима који нису без воље да виде, јасно је да је избор Доналда Трампа у САД експонирао неке реалности у тој земљи, које имају глобални домашај. То се пре свега односи на постојање посебних интереса групе која остварује моћ и утицај над политиком, мњењем и укусом, и која се опире променама (тзв. естаблишмент). Тај естаблишмент, колико се види, чине: демократе, власт у сенци обавештајних структура, лажни конзервативци (посебно неоконзервативци), дубока држава војно-индустријског комплекса, мејнстрим медији, елитни банкари и бирократе, сви заједно из личних и групних интереса. Укратко, неолиберални глобалисти.

Ови ентитети нису сасвим анонимни, јер су препознати током протеклих неколико деценија. Али свако ко је анализирао ову кабалу – а посебно уколико би идентификовао неке носиоце завере – пре америчких избора 2016. године био је дискредитован као „теоретичар завере“. Тако је опстајао простор да се оспорава повезаност ових група (и њихов глобални домашај). Сада, откако се естаблишмент ујединио на супротном полу од свега везаног за Трампа, експонирана је сва њихова неморалност и безакоње.

Неколико деценија, естаблишмент је политизовао и инструментализовао за своју корист све што је могао. Од обавештајних служби до судова, од професионалног спорта до комедије, од филмске индустрије до пропаганде, од друштвених медија до образовања, од расног до родног, а посебно секс, као да су проистекли из Орвелове „1984“. Онима који оспоравају наметнуту пројекцију естаблишмента загорчава се живот високотехнолошким линчовањем. Они који нуде другачије идеје малтретирају се етикетирањем и пласирањем неоснованих и малициозних судова и инсинуација. У пракси, естаблишмент, који тежи „једном свету“ под својом доминацијом, приписивањем расизма, мизогеније, хомофобије, ксенофобије, исламофобије… баштини и користи терминологију орвелијанског новоговора као средство подбадања и потпаљивања. Тако сеју политику уништавања личности како би пожњели поделе у друштву. Практично, шире огорченост и срушене снове како би према свом калупу обликовали нову стварност – свет у коме су одбачена безвремена морална начела. Како тврде, за општи бољитак.

„Нова религија“ неолибералних глобалиста је лажна. Компаније друштвених медија уклањају са својих платформи „мисаоне злочинце“, а истовремено одметнути истражитељ, Роберт Мјулер, јури измишљене злочине, док толерише стварну корупцију власти. Проповеда се толеранција трансродних особа, а активно се шири мржња против оних који се сматрају дисидентима. Лажи истргнуте из контекса и незаконита „цурења“ докумената објављују се и емитују као истине, док се стварне чињенице клевећу као „лажне вести”. У сваком случају, кад год прихвати моралну премису естаблишмента, већина губи политичко тло.

СВЕТ „ГАСИРАЊА“

Проблем се своди на то да се користи обмана да би се прикрили стварни мотиви и примењује тактика гасирања за освајање политичке моћи, док се неистомишљеници оцрњују ни мање ни више него сопственим вредностима. У произведеној стварности дизајнирају се псеудо-догађаји како би се створио консензус за каналисање пожељних исхода.

О овом феномену, добитник Пулицерове награде за новинарство, Крис Хеџис, 2009. године пише: „Јавност која више не може да разликује истину од лажи остављена је да тумачи стварност кроз илузију. Насумичне чињенице или опскурни комади података и тривијалности или се користе да подстакну илузију и дају јој кредибилност, или се одбацују ако ремете поруку… Када се мишљења не могу разликовати од чињеница, када нема општег стандарда да се утврди истина у праву, науци, школству, или у извештајима о свакодневним догађајима, када је највреднованија вештина способност да се забавља, свет постаје место у коме лажи постају истина, у коме људи могу да верују у оно што желе да верују. Ово је стварна опасност псеудо-догађаја који су далеко штетнија од стереотипа. Они не редефинишу стврност, као што стереотипи чине, већ замењују стварност. Псеудо-догађаји редефинишу стварност параметрима које постављају њихови творци. Ти творци, који остварују масивне добити од продаје илузија, имају лични разлог за одржавање структура моћи које контролишу“ [1].

Једноставно речено, естаблишмент распирује наративне илузије. То се види из дебата о имиграцији (као и у кампањама за контролу оружја). Естаблишмент не брине за децу, већ их користи на симболичкој равни, као средство да консолидује своју политичку моћ. Они употребљавају морални кодекс оних које нападају (конкретно конзервативце). Кад год се прихвати тобожња врлина естаблишмента, шири се неолиберална глобалистичка „религија“, која погађа цео свет.

Једнако је и у случају дебате о кандидату којег је Трамп предложио за судију врховног суда. Напори да се оспори његов морални кредибилитет почивају на поставци о „праву жене да бира“ и потпуно је небитно да ли је он претња за ту вредност, већ је битно то да је његов углед нарушен без озбиљних доказа како би се заштитило право жене да абортира. Оваква „сценска“ продукција, убацивањем опште вредносне теме (макар потпуно ирелевантне за стварну дебату) реално шири домашај америчких институција у остваривању глобалних циљева. Без обзира на исход дебате, естаблишмент (и наравно Сорош) добија.

Политика одређује односе између људи. Ако се поредак успоставља да се подрже политичке, економске и личне слободе, да ли би идеалан систем, дизајниран за контролу маса, урушио ту концепцију? Како успоставити такав систем? Да ли до њега можда води комбиновање супротности кроз искривљену врсту неморалног екуменизма који спаја закон са корупцијом а поделе и различитости са политичком коректношћу – све у циљу нове глобалне сингуларности.

Прљава политика је само подскуп политике. Није изненађујуће како естаблишмент гради логику. Ако се старомодне вредности, попут логике, разума, моралности, права… више не примењују у политици, онда је довољно да људи верују. Ко тврди да премисе естаблишмента треба прихватити? Они сами, преко корпоративних медија, индустрије забаве, индустрије образовања. Проблем је то што, без обзира што су премисе програмиране или произведене, консензус поводом њих постаје стваран. Отуда, непријатељ здравог разума и пристојности више није само естаблишмент, већ и они који га подржавају гласовима и веровањем у лажи, илузије, оптужбе и блаћења. Док естаблишмент (за Американце), односно неолиберални глобалисти (са глобалног аспекта) срљају све дубље у безакоње, корупцију и бешчашће, већина ламентира над недостатком „сарадње“ и „компромиса“.

Стварност није могуће вечито негирати, јер њено дугорочно негирање урушава институције, које губе смисао. Зато неолиберални глобалисти не могу одржати нације, како у САД, тако ни било где другде у свету. Њихова политика је сведена на ријалити. Да би се, како Трамп каже, „исушила мочвара“, мора се уклонити много људи. То намеће шире питање: ко остаје? Поверење у систем гласања је разбијено, као и кредибилитет институција. У тој ситуацији, наивни се уздају у изборе, док неолиберални глобалисти настављају да шире своју „религију“. Зло је отишло предалеко и за њих компромис више није опција. Како политички дарвинизам не награђује учеснике, они који могу отпасти из естаблишмента спремни су на све да би одбранили „нови светски поредак“. Питање је да ли ће остати на гасирању или ће морати да прибегну радикалнијим методима.

____________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Sarkis Moulton, Stephanie, Gaslighting: Recognize Manipulative and Emotionally Abusive People – and Break Free, New York: Da Capo Press, 2018, pp. 95-114.

[2] Hedges Chris, Empire of Illusion: The End of Literacy and the Triumph of Spectacle, New York: Nation Books, 2009, p. 51.

Извор: Нови Стандард