Београдски синдикат и Срби у Призрену

Стигли смо у Призрен. На брду изнад насеља Поткаљаја гледам цркву Светог Спаса како доминира над свим осталим грађевинама. Да ниједног Србина у Призрену нема, она над њим бди. Да је – не дај боже – сруше, темељ ће јој остати да сведочи. Запалили су је 17. марта 2004. године и ко зна колико пута кроз историју скрнавили различити освајачи, али она је и даље ту. Стоји вековима и опстаје. Она је наша истина и српски печат над градом – наша тапија.

О томе сам размишљала док смо се пробијали кроз градску гужву до зграде Богословије “Свети Кирило и Методије“ у Призрену. Стигли смо да заједно са Србима из различитих крајева Косова и Метохије, али и остатка Србије, присуствујемо промоцији новог издања књиге “Косово, најскупља српска реч“академика Матије Бећковића. Већина нас дошла је организованим превозом, али било је и оних који су се пут града на Бистрици упутили сами – углавном Срби из Метохије.

Окупљање у Душановом граду баш онда када се навелико причало о песми “Догодине у Призрену“ групе Београдски синдикат није могло да прође без коментарисања исте. Ни бољег места, ни боље прилике за то.

‘Када нас деле, разграничавају, причају да ја и моја деца не постојимо, уз све оно што свакодневно трпим и гледам око себе, песма Београдског синдиката дошла ми је као мелем на живу рану. Шта су у њој рекли и у споту приказали а да није истина? Мислио сам да ће млађи нараштаји у остатку Србије заборавити да постојимо, демантоваше ме“, рекао је један Метохијац. Цитирам га јер он са својом породицом живи у Метохији, и има сва права овог света да каже шта хоће. Његова душа зна како му је, и у каквом окружењу децу подиже.

Чврсто стајем на страну ове метохијске породице, и у прилог томе вас питам: када сте последњи пут прочитали у дневној штампи или чули на ТВ-у причу о некој српској породици, која живи на Косову и Метохији, и сазнали, између осталог, шта они мисле о свему што се последњих месеци може чути из Београда? (Не мислим на породицу коју ће локални политичари одабрати и посетити пре него што дођу новинари.)

Да не грешим душу, јављају се када нас пљачкају, туку и уништавају имовину, али између тих батина, крађа и отимачина ми живимо на Космету, трпимо и опстајемо. Шта, сем поменутих инцидената и „мало ово-мало оно“ политике – по којој нас једног дана деле, другог разграничавају, трећег ни под коју цену не признају такозвану независност, онда опет разграничавају и тако унедоглед – иде у етар последњих година, а везано је за Косово и Метохију?

Помињу се, уз дужно поштовање, убијени жетеоци у Старом Грацком и дечаци у Гораждевцу, минирање аутобуса код Подујева, мартовски погром, и то се ради по таквој шеми да испада да се ни један други злочин није догодио. Боже опрости, као да је неко одабрао уместо нас и рекао да о томе можемо кратко да причамо, а све друго да не помињемо. Знате ли да се на Косову и Метохији последњих година почетак НАТО агресије готово и не обележава, а локални политичари се праве као да се није ни догодила?

Даље, уочи другог Дневника РТС-а већ годинама емитује се спот о слању СМС порука за прикупљање помоћи за Народну кухињу на Косову и Метохији, са истом дечицом. Да ли вам је некада пало напамет да су та деца одрасла, и да на казану народне кухиње у Прековцу у реду сада чекају друга деца рођена пре три, четири године. Народна кухиња је преко потребна многим Србима. Многи повратници у Метохији не само да живе у небезбедном окружењу, већ опстају тако што се хране из њеног казана. Број њених корисника се не смањује.

Прича о Косову је у некој врсти матрикса и нема ширине, напротив – што се мање зна то боље. Можда се нама само тако чини, али права истина о Косову и Метохији гура се под тепих. Има је онолико колико је потребно да се одговори на евентуалне прозивке, али недовољно да би се у остатку Србије држала свест о томе да један део народа живи лоше и под окупацијом. Ми о правој истини не смемо да говоримо и то морамо да променимо. Оне који су нас прогонили деценијама пре почетка бомбардовања наградише и војском, а ти што их подржавају знају колико су им руке крваве и колики је наш страх од њих, али им још требају у служби лажи.

Зато смо у препуној сали Призренске богословије, док су говорили уважени професори Београдског универзитета, слушали пажљиво сваку реч, тражећи своју лучу за времена која долазе. “Нисмо свесни у каквом великом искушењу и славном времену живимо, само је потребно да издржимо до краја“, рекао је Матија Бећковић у својој беседи у сали Богословије, која је и издавач поменуте књиге.

Ми само то и хоћемо – да издржимо до краја. Да би то успели сва истина мора да изађе на видело, о њој мора да се прича, она мора да се преноси. (Верујете ми, од овога што у својим текстовима помињем има горег.) Порука песме Београдског синдиката и речи Матије Бећковића – његова песма Косово поље – изговорене у граду на Бистрици, за нас који још увек на Косову и Метохији живимо, су једина истина. Ни у једном тренутку – у то сам се уверила слушајући људе последњих дана – песму “Догодине у Призрену“ нисмо схватили као позив на сукобе, већ само као ширење истине.

Елем, истина око истине опеване и показане је та да је за четири дана спот имао 800 хиљада прегледа. Тај број је привукао пажњу и одмах су га цензурисали. Таман су помислили да им добро иде брисање памћења код Срба, односно гушење националног духа.

Када истином кренете на лаж, онда њени противници још више рашире уста и крену да сикћу са свих страна јер знају да ће их она временом уништити. Истина је у нашим рукама, нема јачег оружја од ње, и морамо је говорити и чувати у песми, у причи, на позоришним даскама, на школским приредбама, на слици, фотографији, снимку… Зар није тако било кроз историју?

Велики Достојевски каже: “Све ће проћи, само ће истина остати“. Са њом, и вером у Христа, издржаћемо. Зато на речи Београдског синдиката “Догодине у Призрену“ са Косова и Метохије одговарам: АМИН!

Извор: Нови Стандард