Европска Србија као сировинска база независног Косова

Нико више не говори о никлу. Ни да ли га имамо, ни да ли га немамо? Ни да ли су истраживања прекинута или настављена? Ни шта је са судбином тајанствене фирме “Србија-никл” иза које су стајале грамзиве жуте власти? Да ли ју је (све за добробит наше деце) преузео још грамзивији Вучић, као што им је преузео “Бор”, нотаре и Синишу Малог? Или је читав случај остао у Бачевићевој торби пуној кинеских хиљада милијарди? Не зна се. Сви су напрасно заћутали онога тренутка када је држава Србија подмуклим радњама приморала Емира Кустурицу, најгласнијег противника “никловања Србије”, да напусти свој пројекат на Мокрој Гори и оде у Српску. Суочен са неумитном чињеницом да је српским властодршцима изгледни лични плен важнији од било какве националне визије велики режисер отишао је, вероватно, разочаран као човек, али потпуно уобличен и сазрео као анти-глобалиста. И зато данас Српска има Андрићград и визију, а Србија погибељну европску лаж, страх од Сутра и ћутање о никлу.

То ћутање, баш као и читава прича о “истраживањима” никла само је још једна манипулација, да не кажем превара, чије ће се последице срушити на плећа грађана Србије. Знам то поуздано јер сам последње две године на Космету провео као део менаџмента Фероникла, па сам био у прилици да се упознам са информацијама везаним за могућности његове производње у Србији, али и стратешки значај који таква производња може имати.

У том контексту могло би се рећи да обмана грађана Србије везано за експлоатацију никла има неколико аспеката, али у овом тексту изнећемо три најважнија.

1. Сва налазишта никла у Србији су већ истражена

Нема потребе за никаквим новим “истраживањима” о налазиштима руде никла у Србији, јер су опсежна истраживања вршена на територији бивше СФРЈ у периоду од 1950 до 1982 године, пре него што се приступило отварању фабрике “Фероникл” у Глоговцу (Космет). Према тим истраживањима укупне резерве руде никла у Србији износиле су око 150 милиона тона, од чега је на косметске резерве отпадало 25 милиона тона. Дакле, на данашњу Србију (ову без Космета) отпадало је 125 милона тона, од чега највише на Мокрој Гори, цца 91 милона тона, а затим долазе Руђинци (код Врњачке Бање) са цца 15 милиона тона, па онда још пет знатно мањих налазишта. Сва налазишта су верификована.

У тадашњој БиХ, а на територији данашње Републике Српске у реону Вишеграда, регистроване су још веће резерве које су процењене на око 170 милиона тона, од чега на Вардиште отпада око 150 милиона тона (50 милиона верификовано) а на Ђуровић 18 милиона тона.

У тадашњој Македонији резерве су процењене на око 30 мииона тона, што је део истог подземног рудног блага које се налази на Космету и у северној Албанији (мало је познато да Албанија више од тридесет година експлоатише и извози руду овог ретког метала).

Сва поменута налазишта имају оксидо-силикатну руду никла са повећаним садржајем гвожђа што их препоручује за производњу никла у феро-легури, а то је методологија која се користила и у “Ферониклу”!! (Два знака узвика значи да треба свакако запамтити овај детаљ).

Дакле, осим отетог Космета где је преостало још 13,5 милиона тона руде, и Македоније која има сопствену фабрику никла (Фени – Кавадарци), све резерве никла бивше СФРЈ налазе се у српским земљама, што такође треба запамтити. Све је то већ испитано и биће веома занимљиво шта ће нам рећи они који сада наводно врше гео-истраге. Главом Вам стојим да ће, ако икада објаве своја “истраживања”, она бити овде наведене цифре измењене за куртоазних пар процената горе или доле.

Још је важније да су сви ти подаци српским властодршцима били доступни и када су Кустурици дали локацију на Мокрој гори и када су га са ње подмукло отерали шаљући му разне инспекције и остале режимске бабароге, које га сигурно нису уплашиле, али му се јесу смучиле.

2. Налазишта на Космету су при крају

Једно од занимљивих питања свакако је и зашто се Тито након детаљних истраживања одлучио да производњу никла започне баш на Космету иако су у Вардишту и Мокрој Гори експлоатациони ресурси били далеко већи, али то ћемо питање у овом тексту оставити по страни.

Фабрика Фероникл има две производне линије (пећи) и свака може произвести по цца 10.000 т никла годишње, мада је реалније узети да је стварни капацитет једне линије око 8.500 т (укупно 17.000 т годишње). За ову количину метала у феро-легурним инготама потребно је прерадити око два милиона тона руде, што значи да су садашње резерве довољне за 6-7 година експлоатације.

Фабрика је оштећена током ратних дејстава 1999. године и тренутно не ради. Косовска приватизациона агенција фабрику продаје при томе износећи лажне податке о њеном капацитету (смањује га). Српске власти ово питање не покрећу иако се лако може доказати да је фабрика власништво Србије, чак и не улазећи у политичке импликације везане за Резолуцију 1244 и тзв. Бриселски споразум.

Дакле, фабрика се продаје, и пре или касније ће добити власника који ће имати експлотационе резерве за свега 6-7 година рада пуним капацитетом. Са аспекта исплативости потребних улагања за поновно оживљавање експлоатације и покретање производње ово су исувише мале резерве. Тим пре што у непосредној близини постоје знатно веће.

3. Србија ће постати сировинска база “Фероникла”

Налазишта никла исплатива за експлатацију нису тако честа и сматрају се изузетно вредним привредним ресурсом. Овај метал продаје се по берзанским принципима, а тренутна цена креће се око 16.000 долара по тони. Трошкови производње у Ферониклу чак и у најтежим условима (санкције) нису прелазиле 6.500 долара по тони. Огромна позитивна разлика, зар не? Томе треба додати да се током електролитичког процеса добијања никла увек издваја и одређена количини злата, сребра, кобалта и других ретких метала, што додатно повећава профит.

Остваривање таквих профита чини сваку варијанту транспорта руде исплатљивом. Јапан, рецимо, руду никла транспортује из Аустралије и из Нове Каледоније! У том контексту железнички транспорт руде од Мокре Горе до Косова је небитна ставка у калкулацији цене производње.

Инвестиције у нове фабрике никла су огромне, али сем новца захтевају и пратећи индустријски комплекс, стабилну привреду засновану на примарној производњи, развијену инфраструктуру и много тога што Србија данас нема нити ће имати у скорој будућности. Но, све и да има, зашто би они који контролишу производњу никла у свету правили нову фабрику када у близини постоји већ направљена?!

Да, баш то хоћу да кажем. Никада се неће направити фабрика никла у Србији. Све је то велика обмана српских властодржаца. И прошлих и садашњих. Корпоративни капитал који мерачи да купи Фероникал жели од владе Србије концесије за ископавање руде како би имали експлоатационе реезерве неколико десетина година. Отада сва та игра са истраживањем истраженог и застрашивањем киселим кишама, затрованом водом и осталим демонима апокалипсе. Треба створити атмосферу у којој ће се дати експлоатациона права и то представити као успех зато што наводно нисмо дозволили изградњу фабрике. А сво време није циљ фабрика, већ руднци!! Онај ко добије право рударске експлоатације никла у Србији лако ће купити и за производњу оспособити Фероникл.

Са тим се на Мокрој Гори сучио Кустурица. Са тим се данас суочавамо сви МИ! Јер, најпрљавији део производње никла није електролитичко изливање ингота већ управо експлоатација руде. Она иза себе уместо шума оставља сиву зону, уместо потока каљуге. А како сада ствари стоје управо ту опцију ће нам овај садашњи, или неки нови Вучић понудити као велики инвестициони пројекат који ће донети 200 нових радних места. И светлу будућност наше деце.

А та наша деца копаће руду за неке Јашарије, Тачије, Харадинаје и остале који ће се сликати поред “Фероникла”, фабрике која запошљава бар 1800 људи и даје им стратешки привредни значај на мапи Европе. О профиту нећу говорити. Њега ионако увек узимају ОНИ.

Извор: Корени

Коментари

1 Коментара на Европска Србија као сировинска база независног Косова