Минијатура о нацизму или Мефисто у Приштини

1.

Рецимо да нам ти Срби са Косова и Метохије нису ништа нити нам могу бити, таман колико ни Албанци, свет који неким космичким сплетом околности живи близу нас, и ништа више од тога. Рецимо да нам нису никакав род, да једва разумемо њихов чудни дијалект, таман колико ни, рецимо, Јевреје у Немачкој 30-тих година прошлог века. Рецимо да смо само чули за њих, да смо чули како им тамо где живе није сјајно, али ни многима од нас данас није сјајно.

2.

Зашто би онда било ко од нас имао нешто против што ће прослављени српски глумац Мики Манојловић, заједно са албанским глумцима, играти представу у Народном позоришту у Приштини, где ће се на сцени, вероватно први пут од 1999. године, чути српски језик? Играће, каже, Шекспира, Ромеа и Јулију, чудесан комад о архимржњи, која се, пошто однесе два млада живота покаже у свом пуном апсурном формату. Тек, дакле, пошто убије, до тада је и нормална и природна.

Зар се не би могло рећи да посао уметности и јесте да пробија границе сваке врсте, да Манојловић демонстрира магију позоришта у њеној изворној моћи и природи – да буде катарзична – у стању да залечи дубоке ратне ране? Шта ту може да буде проблем?

3.

Хајде да не подлежемо емоцијама и не падамо у ватру, управо због тога на самом почетку текста договорили смо се да нам ти Срби на Косову не могу бити ништа, свет као и сваки други. Покушајмо зато да Манојловићев храбри чин поредимо са нечим што сви одавно препознајемо из историје. Хајде да замислимо немачка позоришта из тих 30-тих година (врло је важно, од 19. века до данас најрепрезентативнија зборишта немачког духа).

Тих година немачки Јевреји, некако истовремено, избачени су из немачких позоришта, са обе стране рампе – и са сцене и из публике. Као сведочанство о томе, Клаус Ман нам је оставио сјајан роман Мефисто (објављен 1936. у његовом амстердамском егзилу), по коме је 1981. Иштван Сабо снимио још бољи филм.

4.

Хендрик Хофген, главни јунак Мефиста, талентовани је провинцијски глумац који се, оперисан од сваке идеологије и сваке политике, наивно и алаво успиње у хијерархији немачког позоришта тог времена. Не осврћући се на то што из његове позоришне околине редом нестају Јевреји, па антифашисти, па левичари, па онда и сви остали који нису са Хитлером, сањајући да игра Фауста, Хофген покушава да гради уметност изван сваког моралног хоризонта, заинтересован само за естетику и спреман да плати и политичку и моралну цену свог уметничког успона. Али, како нема уметности изван основних моралних начела, Хофген се ломи узвикујући на крају, у амоку у коме завршава, као правдање своје аморалности чувену реченицу: „Ја сам само глумац“.

5.

Већ смо рекли да нам ти Срби са Косова нису ништа, али, дођавола, међу њима је било неких глумаца, који су годинама играли на свом језику на српској сцени истог тог Народног позоришта у Приштини. Једнога дана били су ту, играли своје представе, поклонили се публици, попили после по неколико пића у позоришном бифеу. А онда су нестали, исто као Хофгенови јеврејски парнери, што наш Хендрик, заокупљен сценом, није ни видео, све док су ускакале замене.

Наравно, били су протерани, и данас, тражећи своју публику по Косову, играју по двориштима из којих нико не скупља лишће, за две баке, последње преостале у неком тамошњем селу. Истинабог, питање је и шта би, да су претекли, радили ти несрећни глумци на сцени приштинског Народног позоришта кад је од њихове српске публике у том граду преостало ни колико да напуне прва два реда. Наравно, и они су протерани, а они који нису убијени су, нестали, и никад нико није одговарао за то што их нема. Шачица стараца која је остала у граду живи у приликама најочигледнијег апартхејда, и све то се догађа у Европи, истина не 30-тих, већ двехиљадитих година.

6.

Можда Мики Манојловић верује да је и он, као Хендрик Хофген, „само глумац“ (и то сјајан), и да није на њему да исправља светске неправде. Лишена, међутим, основног моралног начела, уметност, макар била добра колико Хофгенова и Манојловићева, тако лако склизне и претвори се у искључиво политички чин, и то прилично рђав, јер другачије није могуће.

7.

Шта је потребно да бисмо сви ми, заједно са човеком који је „само глумац“, препознали нацизам и апартхејд и реаговали на њих онако како мора да реагује пристојан свет? Да се претходно сви сложе да је то стварно нацизам? Да се с тим сложе и они који данас нацизам подржавају и продукују јер је њихов глас у овом моменту доминатан? Наравно, по истој тој логици Хендрик Хофген имао је пуно морално право да пуним плућима игра на берлинској сцени 30-тих година јер Хитлер није видео ништа лоше у протеривању и убијању Јевреја, а његова реч у то време није била без значаја.

8.

И тако заправо ствари стоје, чак и кад се сложимо да нам ти Срби са Косова нису ништа, чак и ако знамо да је поднаслов поменутог Мановог дела био Роман о каријери.

А како тек стоје кад знамо да су нам преостали косовски Срби много више од нешто? Више него и Петеру Хандкеу, човеку који скупо плаћа своју веру да је могуће и неопходно разликовати добро од зла, тип који никада не би узвикнуо – „ја сам само писац“ – знајући да је „само писац“ много мање и од најобичнијег провинцијског писца.

Извор: Нови Стандард

Коментари

2 Коментара на Минијатура о нацизму или Мефисто у Приштини