Политика разграничења као најава сукоба

У оквиру своје непрекидне предизборне кампање за изборе који ће „кад-тад“ уследити господин Председник не престаје да говори о стабилности и миру. У земљи која је прошла кроз талас грађанских ратова и интервенцију НАТО алијансе и у којој се и данас умире од последица бомбардовања, нема пожељније поруке. Зна „Велики манипулатор“ да српском народу који је у задњој деценији ХХ века на бојном пољу изгубио око 48 хиљада људи свака помисао на рат ствара неугодност и малу панику и због тога себе покушава да представи као једини „гарант мира и стабилности“ ширећи осећај да сви други желе рат а он је једини који га може спречити.

Унутрашњополитичка димензија овог става је стварање утиска да у поређењу са миром и стабилношћу неке ситнице попут  „кршења устава, корупције, партијског запошљавања и издаје“ нису  важне – само да се не ратује!

Спољнополитичка димензија овог става  је у потреби да се центрима моћи ван Србије покаже како је потребно подржати актуелног Председника јер уместо њега може доћи неко „гори“, мање спреман на сарадњу и вероватно склон рату. Странцима се нуди „мирна и стабилна предаја већег дела Косова и Метохије“ у замену за одобрење за даљи останак на власти ради „мирног и стабилног пребацивања државних ресурса у руке интересне групе блиске власти“ уз гаранције да такву политику може провести само Он.

У пракси се политика мира и стабилности представља као компромисна подела територија Косова и Метохије и предаја Албанцима извесних територија на југу Србије. Без обзира на мирољубљиву реторику, у атмосфери узаврелих страсти, водити политику разграничења је директно доливање уља на ватру и припрема за нови рат. Нити ће јавно мњење у Србији, а поготову на Косову и Метохији, бити спремно за разграничење  нити постоји начин да се оно реализује мирним путем. У пракси то значи да се подела не може реализовати или да би они који би је форсирали добили жиг „издајника“ и то платили сигурним политичким а можда и физичким нестанком.

Једина опција поделе Косова и Метохије која би могла бити реализована а да при томе актуелне „квазиелите“ остану на власти је ратна опција. А да би та опција дала своје резултате она мора бити реализована у форми „договореног рата“ у коме велике силе од утицаја иза кулиса дају сагласност и гаранције да ће резултати рата бити признати као коначни.

Један од модела договореног рата који води „разграничењу“ отпочео би насиљем над Србима јужно од Ибра слично ситуацији из марта 2004.године. Кфор би се млако ангажовао и то само да би спречио велике људске жртве међу Србима. Након кратке медијске кампање и вербалних претњи Председник би наредио Војсци Србије да уђе на Косово и Метохију и „заштити српски народ“. Војска Србије би ушла на Косово и Метохију  и заузела део територије која је већ раније додељена Србима (вероватно Лепосавић, Звечан и Зубин поток). Албанци би протерали Србе из мањих енклава и побуном запосели неколико села у општини Прешево. Тада би се умешала међународна заједница и издејствовала прекид ватре.

Председник би тврдио како је јуначки одбранио Србе и спасао шта се спасти може. Приштински властодршци би исто то тврдили за своје сународнике и спасену самосталност „Косова“. Тако повучене границе би постале и коначне. Незадовољство грађана Србије би било усмерено ка Албанцима и Војсци Србије која није успела да „заузме више“. Албанци би кривили „међународну заједницу која их је спречила да „ослободе територије природне Албаније“. Територија подељена, властодршци и даље у седлу. А оних неколико стотина изгинулих у овом рату биће само „колатерална штета“.

Без обзира на вербално залагање за стабилност и мир, политика коју води актуелни Председник је опасна и води у конфликт. Питање је само да ли ће тај конфликт имати форму српско албанског или српско-српског сукоба. Они који га у земљи и ван ње подржавају треба да схвате да Он, не само да по својој психолошкој структури представља нестабилну личност, већ да припада „типу политичара“ који не могу задовољити критеријуме демократије, правне државе и економског развоја које тражи једно савремено и слободно друштво. Култ личности је дефинитивно изашао из моде и морамо ући у време смењивости власти. Парламентарна дебата о законима и буџету се напросто подразумева и у „банана“ државама а не у држави дуге демократске традиције каква је Србија. Није без значаја ни чињеница да се у Србији до возачке дозволе може доћи тек након лекарског прегледа и потврде да сте психофизички способни за возача или за поседовање оружја. Критеријуми су далеко оштрији за професионалне војнике. Једино за места министра одбране или Председника није потребан било какав лекарски преглед – а ваљао би!

Дугорочно гледано разговори о садржају и форми „суштинске аутономије“ су преговори о миру. Не само да су у складу са међународним правом и резолуцијом 1244 већ су и цивилизацијски на нивоу модерног европског друштва 21 века. У садашњим условима то је мало вероватно јер су се Албанци показали као неспособни да обезбеде равноправан и безбедан живот неалбанских заједница а српска страна никако да потврди да никакве поделе и никакве независности не може бити. Две деценије је прошло (да подсетимо власт Слободана Милошевића је трајала дупло краће) а да Албанци нису желели и успели да нађу начина да на Косову и Метохији учине и минималне покушаје формирања мултиетничког друштва. На њима, као бројчано надмоћнијим и страни у чијим су рукама све полуге моћи, било је да увере „мањинске заједнице“ да је заједнички живот могућ и да је он у корист свих. Албанцима то није пошло за руком и сада је можда време да се вратимо на почетак приче – да Србија покуша да створи такав правни оквир који би могао задовољити српске државне интересе и услове за слободан и безбедан живот свих на Косову и Метохији.

Ова данашња Србија тешко да то може бити. Земља у којој све зависи од тога да ли је  један човек попио терапију тог дана и у којој не постоји владавина права није привлачна ни за Србе (који је масовно напуштају) а камоли за друге народе. Са друге стране када Србија буде заиста демократско и слободно друштво, можда,  ће Србија постати занимљивија не само Србима већ и свима који живе на Косову и Метохији.

У међувремену, борећи се за мир и за праведно и на међународном праву заснованом решењу „питања“ Косова и Метохије и имајући у виду да у савременом свету сила није устукнула пред правдом и разумом и Србија мора предузети мере да у случају да неко размишља о томе да силом „коначно“ разреши питање Косова и Метохија то решење, у свакој варијанти, буде у српском интересу.

Извор: Српски став