Беда београдског Европејства

Кажу, занима их “европска уређеност”, владавина права, “грађанска демократија”? Гнушају се светских диктатора, узурпатора? Не верујте им. Не верујте лажним београдским ЕУропејцима. Јер, сад, кад имају прилику да стану иза својих наводних принципа – они ћуте. Или, још више, одобравају њихово кршење, свесно учествују у том прљавом послу.

Говоримо, наравно, о Косову и Метохији, њиховој најмање омиљеној теми, том “баласту” којег би хтели да се лише “за будућност наше деце”. Говоримо, успут, и о њиховом латентном расизму, који се грози могућности суживота са “2 милиона Албанаца” (нема их ни половина тог броја на КиМ, али у страху, односно гнушању су велике очи, као што су у намерном претеривању нечасне намере). Но, на првом месту говоримо о активном саучесништву – пасивном или активном, како је већ наведено – у безакоњу највишег ранга које је тренутно на делу у Србији.

У уторак, 10. септембра, Влада Србије је донела одлуку о распуштању четири скупштине општина на северу Косова и Метохије: Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, и успут формирала некакав Управљачки тим за успостављање Заједнице српских општина,[1] категорије непознате Уставу Србије. По речима председника општине Зубин Поток, Славише Ристића, “не постоји правни оквир нити било које друго образложење ове срамне и погубне одлуке Владе Србије”.[2] Једноставно, реч је о томе да “Бриселски споразум мора да се спроводи, а скупштине општина на северу Косова то неће чинити”, како сажето објашњава председник општине Звечан, Драгиша Миловић.[3] Београдске и бриселске љубитеље владавине права апсолутно не дотиче то што је тзв. бриселски споразум очигледно неуставан. Уствари, дотиче их у тој мери да су се потрудили да ућуткају сам Уставни суд Србије, последњу брану законитости у земљи – зарад даљег несметаног кршења Устава. Као што те исте беобриселске љубитеље демократије не дотиче чињеница да се, како подсећа Ристић, више од 97 посто српског становништва са севера КиМ, иначе, бар на папиру, пуноправних грађана Србије, изјаснило против прихватања институција тзв. Косова и спровођења тзв. бриселског споразума. Јер, ако “Европа нема алтернативу” – чему устави и демократија, чему грађанска права? Или, друкчије речено – или си за ЕУ, или си за поштовање устава, демократију и грађанска права. Па ти бирај.

Не чуди избор старог кумровачког ђака Оливера Ивановића, или некадашњег јуловског квази-револуционара Александра Вулина. За Ивановића је распуштање општинских руководстава на северу КиМ “логичан потез Владе Србије, јер су се ти људи противили изласку на локалне изборе на Косову, заказане за 3. новембар”.[4] Другим речима, цитирајући Ивановићевог некадашњег идола, “немојмо се држати закона као пијан плота”.[5] Ваљда је, по стандардима ЕУ,[6] као и Коминтерне, воља властодржаца важнија од тамо неког устава и закона. То што нелегално смењена општинска руководства остају, према Ристићевим речима, “верни и одани држави Србији”, за новопечене ЕУропејце представља само отежавајућу околност, препреку на путу ка светлој, мада не и бескласној будућности.

Ипак, шампион лицемерја је свакако Вулин. Попут моржа у песмици Луиса Керола (“Морж и дрводеља”) који сузе рони за остригама које са слашћу једе, и Вулин је перманентно тужан због противуставних радњи у којима учествује откако је (коначно!) ускочио у фотељу пре нешто више од године дана. Не само да је тужан, већ му је и тешко. Ево и колико: “Знам да су ово тешка времена, ја знам да ово није лако превалити преко језика, знам да је јако тешко изаћи и рећи да ћемо гласати на изборима које није расписао председник Народне скупштине Републике Србије. Али Влада, председник и Парламент су урадили оно што мора да се уради”.[7] Ово признање да се свесно крше закони и Устав Србије није толико запањујуће имајући у виду да је дошло из уста некадашњег поклоника (ако Вулин уопште може да буде искрени поклоник било чега) доктрине о одумирању државе (мада се увек може поставити питање, које га свакако неће превише дотицати, зашто га толико привлачи бриселска супердржава). Оно што јесте запањујуће је како садашња генерација набеђених београдских ЕУропљана може да 1) трпи да је предводе они чијих су се идеолошких и страначких светоназора колико јуче гнушали и, у то име, палили зграду некашње Савезне скупштине, и 2) да прихвата тако очигледно кршење начела за која се толико дуго на речима залажу.

Да ли је авангардном директору култивисане Београдске филхармоније и новом министру културе клонуо бар један чуперак на помисао да је саучесник у буквалном разваљивању државе од стране дојучерашњих јавно декларисаних поклоника диктатуре пролетеријата? А шта рећи о чуду од дјетета са Јејла, новом министру финансија, који је дипломирао, између осталог, и етику и политику на тој елитној установи? Немогуће да не зна шта у Сједињеним Америчким Државама значи кршење устава, и у политичком и у етичком – а и у правном смислу. А и нови министар привреде, који је неколико година живео и радио у калифорнијској Силицијумској долини је засигурно бар начуо нешто о томе. Али они су парадигма, међу најочигледнијим примерима неподношљиво лаганог лицемерја оних који глуме цивилизованост у данашњој Србији. Свесно подржавају владу састављену од дојучерашњих (наводно) радикалних комуниста и “ратнохушкача” (како су их сами донедавно називали) – све зарад наводно “виших циљева”. Или, другим речима, циљ оправдава средства. Које то беше поглавље преговора о приступању ЕУ?

Извор: Фонд Стратешке Културе