Везе Руса и Срба у раној историји (3)

ЦЕОПОМ-Истина објављује трећи и последњи део новог Фељтона Миодрага Милановића  ВЕЗЕ РУСА И СРБА У РАНОЈ ИСТОРИЈИ.

Овај материјал настао је као плод примене најновијих антрополошких метода истраживања, заснованих на палеогенетици, савременој дисциплини која у истраживању порекла човека и његовог историјског развоја користи ДНК анализе и остала достигнућа Генетике, што само по себи показује компетентност аутора и закључака које изводи.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је усмерило у ове области. Осамдесетих година прошлог века учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига („Светска блага, изгубљена и нађена“, „Историјско порекло Срба“, „Српски стари век“, „Мит, магија и религија“,  итд) и обишао фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду.

Шуме и џунгле земље Склавона

Прадомовина Руса, према Херодоту, је Персија. Херодот помиње племе Дерусијана као огранак скитског народа; населиће се у Скандинавији и на Алтају. Њихов касни продор у Европу, из Скандинавије, где су се обрели око XV века пре Христа, одиграће се у неколико етапа. Прво ће освојити четвороречје, које обухвата ток и територију уз реке Русу, Неву, Дњепар и Дњестар, а потом изградити престоницу Москву, одакле ће вршити повремене упаде у пољску Краковију и Литванију. Своју управу наметнуће у области Кијева. Ал Масуди (1), примећује: „Један од бројних паганских народа што овде живи су Сакалиби, а друга су Руси. Склавоњани и Руси, служе као плаћеници у хазарској војсци“. Име Сакалиба односи се на Словене или Склавоне.

Хазари су били суседи Руса, Алана и словенских племена, сведочи Масуди: „Поред Алана живе Хазари. Хришћани су и велика нација. Такође их називамо и ел-Хазранима. У време док ово пишем, влада им краљ звани Тобија“.

Писани извори изводе низ доказа да су Руси део народа Свина или Сведа – Швеђана. У Аналима Бертианини тврди се да су Руси пореклом Свини или Сведи. Франачки анали то потврђују, наводећи да су Руси себе називали Свинима, за време владавине Луја Дебонера, императора Немачке. Јорнанд наводи како је заједничко име Росалина – Руса, како су себе називали, Суеди (Шведи); тим именом их је називао народ Естоније и Финскe. Анали светог Бертина помињу два припадника из византијске делегације код Луја Побожног који себе Русима зову. Ото I, император Светог Римског Царства, записао је: „Руси, народ што га знамо под другим именом Норсемани“. Олега, владара Руса до 912. или 920. године помиње сага Orvar Odd као Old Norsea.

Трговци са Волге

Име Олег је словенска транскрипција варјашког имена Хелгвар. Император Ромеја, Роман I Лекапен, помиње викинге Варјаге; брахијалном силом брзо су заузели све трговачке центре на Дњепру и Волги, тргујући са Арапима и Грцима. Роман наводи племена Швеђана, Нормана, Англа и Гута. Д. Логан, у својој књизи Викинзи у историји пише: „839. године Руси су били Швеђани, двеста година касније, Скандинавци су асимиловани од стране Словена“.

Арапски путописац и историограф Ибн Хаукал (2), вели за Русе: „Гледао сам руске трговце са Волге и никада до сада не видех очитије људе; мушкарци, високи као палме датуле, плави и румени, носе кожухе што им руке остављају слободним. Сваки од њих је наоружан секиром, мачем и ножем, носећи их затакнуте о пасу. Мачеви су им лепо гравирани, франачке производње. Свака жена, преко прса, носи кутију начињену од злата, сребра ил’ челика – њена величина упућује на богатство, положај и моћ њеног мужа. О сваку кутију окачен је вредан прстен. Такође, вратове им красе златне и сребрне огрлице. Изузетно су међу њима цењени орнаменти од зеленог стакла.

Мушкарци од њега праве огрлице својим женама“. Персијски путописац Ибн Рустах, посетио је Новгород, описујући како Руси понижавају Словене: „… Руси, живе на острву; треба вам три дана да га обиђете; прекривено је танком травом и шумом. Пуно је влаге, то је за живот нездрава средина. Одатле Руси нападају, тлачећи Словене, употребљавајући бродове за напад и пљачку. Узимају их као робове и продају их на пијацама. Руси се не баве пољопривредом већ се снабдевају храном са словенске земље. Кад се где у породици роди син, отац новорођенчету у шаку стави мач и вели – Нећу те оставити без имања, имаћеш само оно што стекнеш овим оружјем“. Због изузетне руске суровости, Словени су их називали скотовима (животињама).

За Литванце, Руси су Гуди (Готи); њихови преци, су Сведи. Синкел, Зонара и Кедрин, сматрају Русе потомцима Скита што се давно населише у подножју Арктика. Односно, Руси су народ Скита, становници Таурума на Арктику. Посредан извор овим доказима је име бога Тора, везано уз означавање високих планина и горских ланаца, као и тврдња Атанасијуса Синаите да се сви народи, са крајњег севера, означавају Скитима; међу њих спадају Готи и Данци (Дани). Пишући о племенима раних, првих Скита, Плиније жали што је овај народ, остатку човечанства, остао потпуно непознат: „Древни Скити дотрајаше до свога бедног краја а већма је жалосно што осташе непознати осталим смртницима.“

Силно племе Љутића

За име Роксолана, непознато у Азији, чуло се у Европи након уједињења Руса и Алана. Географ из Равене, непознати писац из седмог века, сматра како Роксолане чине три нације: Алани, Сармати и Руси. Равенски географ пише на основу дела Помпонија Меле ( књига II, глава 5) и Тацитове Историје (књига I). Тацит је изричит: „Роксолани су народ Сармата». Године 68. збио се упад Сармата – Роксолана у Мезију, преко ушћа Дунава у Црно море. „Већина Роксолана је мигрирала са севера док су, на Дону и Бористену, остала углавном скитска племена, касније пострадала у ратовима против Митридата на Тауридском Херсонесу,“ пише Страбон. „Од свих скитских племена, тако остадоше само Алани и Роксолани“, закључује Плиније. Роксолани су били савезници Палакуса, вође Скита са Тауријена. Под вођство скитског војног заповедника, принца Тасе, ставили су 50000 својих лако наоружаних војника, насупрот Диофана, Митридатовог генерала. Диофанова тешка коњица их је напросто масакрирала. Страбон дописује: „Беху Роксолани- Скити пријатељи Рима, непријатељи Митридатови“.

Сарматско племе Беса насељавало је Медију. Беси, у значењу моћни, силовити, бесни – Љутићи у Германији и Лужичкој Србији. Рано су примили хришћанство, још у апостолска времена; од 390. године имају своју бискупију, упражњавајући црквену службу на властитом језику. Нешто раније, 376.г. потпадају под власт Анта; све до 504.г. трајаће њихови међусобни сукоби тј. хајдучија Беса, како је назива Јорнанд. Истребљење овог племена спречено је миграцијом у Добруџу (Бесарабију). Древни становници Добруџе, на простору средњег Дунава па до обала Црног мора, били су Северјани. O њиховим обичајима и специфичностима писали су Теофан, Зонара и Нестор.

Земља Беса простирала се, након сеобе, јужно од Дунава. Још 68.г. пре наше ере, потучени су од Лукула. После овог тешког пораза, један део племена је прешао реку, населивши се око ње, Црног мора и Дњестра. У Бесарабији (Бесенији), насељавање је било окончано средином првог века. Почетком II века населиће северни део Карпата. Тамо, поготово у најсевернијем делу планинског масива, мања племена Беса су се, ради опстанка, удруживала. Бастарни, германско племе из суседства Беса, такође је протерано. Међутим, по римском историчару Ливију, Бастарни су били сродници Скордиска, имали су исти језик, обичаје и ношњу, припадавши народу Гала. Обзиром да Гале, на територији Илирије и Дарданије, нико не помиње осим Ливија, није немогућа хипотеза да су Бастарни били Словени или Илири. „Скордисци, као и Дардани, блиске њихове комшије, били су прави Илири и илирски језик су говорили, то показују имена градова (Бела зора, Драч, Ускок) и речи словенске и илирске… Истински следи да, пошто су Скордисци и остали илирски народи свој властити језик јесу имали, Бастарни такође, једнак језик са Скордисцима имали су, те они, такође, Словени (Слави), морали су и доиста били су, другачије називани Пеуцима (Peucini) од Аде Пеука, како ће се у догађајима везаним за Александра Великога се видети,“ пише Иван Швеар у Огледалу Илирика.

Ливије приповеда да је Филип, краљ Македонаца, 571. године од оснивања Рима, позвао, преко свог синовца Антигона и бастарнског племића Кота, да пређу Истар (Дунав) и помогну му у његовом рату против Царства. Он ће им, заузврат, дати да се населе у Дарданији, на простору горње Србије. Насељавањем Бастарна, Филип је рачунао да ће се једним ударцем решити две муке: оне са Дарданима, пошто са њима Македонци беху у сталном непријатељству и Римљана, рачунајући на савез Бастарна са Скордисцима (јер исти народ беху) и, потом, на евентуалан општи ратни савез против Империје. Скордисци су подигли Скадар (Скодра, Скутари) а земља им се протезала, од тог великог града, кроз све покрајине до мора Јадранског.

Од Варне до Силистрије

Персеј, Филипов син, придобио је у свој савез Генција, краља Илира и Бастарне, спремних да му дају војску од 10000 пешака и коњаника: „Ови, дакле Бастарни, дошли су у Медију, илирску крајину и онде, код града Десудабе се утаборили и чекали понуђену плату. Али, Персеј је послао свога војводу Антигона да каже војводи Бастарна, именом Клондић, да доведе своју војску до места Белазора“. Бела зора (Билазора) била је важно геостратешко место у Македонији, крај данашњег Велеса. Беше то највећи антички град; распростирао се на површини од 20 хектара. Основали су га Пеони у VII веку пре Христа. Паионија је заузимала део Тракије, југозападне Бугарске и долину реке Вардар. Пеони су били Трако- Илири. Хомер, у Илијади, помиње два њихова лидера Пирехмеса и Астеропауса, сина Пелагеновог. Имали су своју краљевску династију, оданог савезника Македонаца.

Један део одселиће се за Немачку. Међу Германима, пише Тацит, издвајало се, својом господственошћу, племе Каука, држећи под контролом велика земљишна пространства, бранећи их срчано и управљајући њима с осећајем праведности. Друга групација Бастарана, угњетавана удруженим племенима Вандала и Гота, ставиће се под заштиту римског цара Проба. Године 279. прешли су у Тракију. Населивши се, постепено се претопише у Римљане, пише Гебхарди у Историји света.

Беси, земљаци Сармата и Словена, каквим их сматра Страбон, заузели су територију античке доње Мезије, данашње Бугарске, од града Варне па до Силистрије, дуж целог тока Дунава, и његовог црноморског ушћа. Граница се кретала до иза планине Хем и некадашњег главног града провинције, Ускутама. Овај град је никао на рушевинама некадашњег Статимака, смештеног јужно од Филипополиса, подигнутог од руке Филипа II, оца Александра Македонског. Поморски део Бугарске, због свог изврсног географског положаја и плодне земље, заслужио је да га становници називају Добруџом, односно, добром земљом, Добротом. Беси су путнике намернике позивали у госте, смештали у посебне гостинске кућице и гостили их три дана. Од тих времена остала је узречица за сваког госта, три дана доста. О екстремној љубазности Беса писао је Хелмолд у Словенској хроници, књига I, поглавље 83, страна 182.
.
Доростол, главни град Добруџе, изграђен је од камена зидина и шута срушеног зида што га, вековима, подизаше грчки владари дуж реке Дунав, према планини Хем, не би ли некако зауставили упаде варварских племена. Године 68. Лукул је сравнио са земљом Ускудам, велики град Беса, не би ли их покорио и спречио у даноноћним пљачкашким походима на поседе Римске Царевине. Успео је само да их одбаци северно од Дунава. Географ Птолемеј, преминуо почетком II века, приказује их на осмој карти (Европа) северно од Карпата. Одатле они напредују према Новогороду, где, од времена доласка Рурика, живе као становници његове републике у области Бело Језеро и тамо имају истоимени главни град.

Римски песник Овидије, прогнан у Тому (данашња Констанца) на 17 година, сведочи да су Беси живели с обе стране Дунава и да су, у Дакији, за њих били много бољи услови живота него у Бугарској. Земља је била плоднија и Беси су, по казивању песниковом, „без обзира где се налазили, свуда су, као вене на људском телу, прокрчили путеве“. Имали су разлоге да зову простор на коме су живели, између Дњестра и Дунава, Добруџом иако географски положај Дакије, данашње Молдавије (Бесарабије), мало има везе са Добруџом. Правац од Дунава ка Варни, само Беси називаху Добруџом. Морска обала крај Варне носила је име по Бесима, а потом и Бесарабија, северно од Дунава.

Више имена за један народ

Проблематика порекла, прадомовине и сеобе народа, у латинским изворима названог Склавинима а у грчким Склабеноима, до данас остаје нерешеном. Тадеуш Лер Сплавински образлаже три најупечатљивије хипотезе: „Прву од њих можемо назвати источноевропском, будући да се та пребивалишта локализују источно од постојбине балтичких народа, негде у Русији, за Њеменом и Дњепром, према формулацији познатог пољског филолога Јана Развадовског, или пак у горњем току Двине и горњег Њемена, до језера Иљмен, према претпоставци Александра Шахматова. Друга хипотеза, чешког археолога и историчара Лубора Нидерлеа, аутора фундаменталног дела Слованске старожитности, прапостојбином Склавина сматра пределе од средњег тока Висле до слива средњег Дњепра. Приближно гледиште, према тој хипотези, заузима и неколико других испитивача, што значи да Нидерле Склавине (Еслкавоне) и Словене сматра једним народом састављеним од мноштва племена а основу готово искључиво језичке грађе, као ботаничар Јосип Роставински и немачки слависта Макс Васмер, ограничавајући територију прадомовине са западне стране, затварајући је, углавном, у сливу реке Припјат. Поред ове две теорије, од почетка ХХ века, постоји и трећа хипотеза – западна. Према њој се, за праву постојбину Склавина, сматрају западни предели њихове територије, запоседнуте у историјско доба, од реке Лабе па све до Буга“.

Флорин Курта наглашава: „Етнички идентитет Склавина заправо је когнитивна конструкција византијских писаца, генеричко име за велики број различитих етничких индентитета северно од Дунава који су, тек преласком ове реке, били препознавани као Словени, Венети, Анти… Односно, Склавини нису постали Словени зато што су говорили сличан језик већ зато што су их тако други називали“. Рецензирајући Куртину књигу, Данијел Џино поставља питање: „Ако прихватимо врло вероватну тезу да је словенски идентитет, у VI и VII веку, у основи вештачки конструисан и развијен пре сеоба, поставља се питање брзога и темељног прихватања словенског идентитета од стране пресловенске популације унутар римског лимеса. Ако је могуће да није било словенске популацијске поплаве, те да су бројчано инфериорни Словени живели у изолованим џеповима након инвазија, како Курта тврди, како је могуће да је њихов идентитет прихваћен тако темељно од већинске домицилне популације и који разлози су томе“? Одговор је релативно једноставан: под именима Словена и Склавина (Есклавона) крију се слични народи, распрострањени по целој Европи; од хроничара називаним овим именима угарска историчарка Василка Тапкова сматра да су се Склавини појавили на Балкану са првим упадима варвара на територију Римског Царства.

Словенски лингвиста Франце Безлај каже да су Склавини-Словени населили Балкан још у II веку пре н.е. Закључак је извео на основу топонима, хидронима, етнонима…; дакле, с лингвистичке тачке гледишта. У сличном маниру Кунстман, у раду Како су Словени дошли на Иљменско језеро, напомиње пресудне везе топонима и етнонима. Лингвиста Јован Вуковић скреће пажњу на рад Безлаја (Симпозијум Предсловенски елементи на Балкану у етногенези јужних Словена, Посебна издања АНУБИХ/ЦБИ ХII/4, Сарајево 1969. 289): „Он посебно испитује подручја алпских Словенаца и на основу материјала који је, мислим, доста обилан (ту има можда на десетине и више лексема, нарочито из топономастике), хоће да докаже (и то врло импресивно делује – ја то знам из неколико саопштења, овако узгредних, усмених) да је један талас Словена дошао негде, он претпоставља, пре наше ере и, да је то могло бити у II веку пре Христа. Релативно већи број изоглоса, елемената језичких, који су у подударностима само у тим крајевима словеначким и у балтским језицима, где се подудара и фонетска еволуција, итд. упућује на посебне закључке, а то мора бити од великог значаја.

Свакако, тај материјал кад се испита, он ће нам штошта показивати и указивати на нешто што можемо унапред претпоставити: да је било и пре главне миграције, назовимо је политичком, таласа у некаквим посебним условима и да се може говорити не само о политичким миграцијама после навале Хуна, Авара итд. него и о извесним ранијим, економским или каквим другим, или миграција у вези са каквим другим кретањима Гота, Гепида, итд. Ако је тачно да је било претходног таласа и да су му трагови до данас очувани, тамо негде у приалпској зони, онда морамо претпоставити да то није била мала група“.

Некада Скадарско језеро називало Балтом – Балтиком: „Колика је старост назива Балта за Скадарско језеро скоро да се више и не може прецизно рећи, али се сме претпоставити да је Балта домородачко, регионално, варварско име; своди се на илирско Балта, прасродно са далматинским Балта, такође, на словенском, у значењу: блато, мочвара, мочварно блато. Наравно, изненађује да је старо име Ловата, реке што се улива у Иљменско језеро, било Волота што је тачан еквиваленат за именицу Балта. Илирско (?) Балта, гласовним променама консонаната, прелазом а→о, као и пуногласјем, прелази у словенско Волота,“ пише Кунстман. Такође, сугерише да су балтички Словени они што су, својевремено, мигрирали са простора Илирије и Скадарског језера.

Хроника грофа Буата

Разлог поступног слабљења Есклавона налази се у њиховим сталним сукобима, ратовима већег или мањег интензитета, прво са Римским царством, потом са Византијом, његовом наследницом. Овде треба додати и повремене ратове са Готима, Германима, Францима, Хунима и Аварима. Посебан огранак чинили су Пруси, насељени у јужним крајевима око реке Русе. Самланд, једна пруска провинција, припадала је реду теутонаца; ово име означава заједништво два народа – у овом случају Германа и Склавина. Овај савез директно ће утицати на опадање и повлачење Склавина у том региону. Територија данашње Немачке, некада је у потпуности припадала Србима. Словени су, приликом њиховог доласка у Немачку, били дочекани од стране Срба у V веку, како пише у Хроници грофа Буата: „Када су Словени приспели на територију данашње Немачке, дочекали су их Сербари (Срби)“. О Рукопис грофа Буата чува се у Минхенској библиотеци и у њега је имао увид гроф Јан Потоцки (Jean Potocki ви Срби звали су се Сармати-Венеди, како пише историчар Зонара.

О Склавинима на северу и обалама Балтика, пишу многи историчари. Популацију европског севера: Сармате, Херуле, Асте, Готе, Бастарне и Алане, Космографски компендијум назива народима са Балтика, „пре Христа створених и, знаних као народи са мора“. Пишући о народима Балтика, Плиније помиње Венеде, Скире и Хире, поред Сармата са Висле. Сармати-Венеди запосели су источну и главну обалу Балтика, каже Помпоније Мела. Занимљиво је како је епонимни јунак Радан (Raudan), о коме говори Мела и, који се бацио у реку Вислу, код Грка преименован у Еридана, баш као и река. Главни град звао се Скург или Данциг, односно Скург, град Скира. Овај град су чинили, како Плиније пише, некадашњи становници са горње Висле: Сармати Венди, Скири, како извештавају неки људи. Краљ Западне Саксоније Алфред Велики оставио је запис о становницима Балтика: „Североисточно од Балтичког мора постоје Деламесани, источно од њих Хорити а северно од Далеминцера Срби. Бонхолмери су имали своју поморску силу; Швеђани живе на северу, источно су Сеременде те јужно (опет) Срби“.

Земља Новиграда и Кијев

Од Балтика до Урала се, између XII и XV века, простирала Новиградска република; град Новиград биће главни град Русије до 882. године. Простор Новиграда колонизоваће две групе словенских племена; једна у првом веку, а друга 568.г. Сем Словена, за настанак и формирање Новиградске републике, биће битни и други народи; формирање ће тећи постепено. Управу Републике чинили су посадник, председник скупштине, судско веће, миленар, комадант трупа и велики свештеник, старајући се о провођењу култова. Такође, користили су услуге пророчишта на Семољ гори, према њима управљајући своје деловање. На челу је стајао принц Словена, крунисан у близини језера Иљмен.

У IV веку, земљом Новиграда владао је Гостомисл (Гостимир), принц племена Вандала. Вадим, његов унук, претендовао је на престо али је ухапшен и убрзо ликвидиран. Са Синишом и Трувором долази Рурик. 862. године, Рурик се налази на челу великог вишенационалног племена Варјага. Њему ће, владари провинција и градова, дати одобрење за уједињење власти. Централизацију ће предводити Руси-Варјаге. О доласку ова три принца, њиховим резиденцијама и етимологији њихових имена, пише епископ Јоаким. Након смрти своје браће, Рурик ће престоницу преселити у Новиград, владаће сам, а велики простор новиградске земље назваће Русијом. Рурик ће проширити и поново изградити модерну престоницу Новиград. Такође, од свога оца ће наследити земље Скандинавије. Рурик је умро 879. године; његов наследник је постао Олег.

947. године, кнегиња Олга ће изабрати Кијев за руско престоно место. Кијев је подигнут на локацији где се налазио древни град Амадо. То је древни европски сарматски град, како пише Птолемеј, где живи народ Говина, између Пеука и Бастарна. Говини су били Сармати- Пољани, пореклом из Украјине, а Кијев су, легендарно, основала три брата у првом веку наше ере. По вези између Балтичког и Црног мора, прелазу преко Дњепра и сувоземном везом Европе и Азије, само место, својим карактером, било је предодређено да се ту оснује насеље и трговачки центар. Нестор пише: „Пољани, који су ту живели по горама, водио је пут од Варјага до Грчке, а из Грчке су се, Дњепром у горњем току, пребацивали до Ловата, а иза Ловата, улазили су у Иљменско језеро“. Пут светог Апостола Андреје Првозваног, из Херсона у Рим, ишао је преко Кијева. Нестор пише: „И уђе из Корсуња, близу ушћа Дњепарског, намеравајући да иде у Рим, те дође до ушћа и одатле пође уз Дњепар, по прилици га пређе, заустави се у брезовој гори, а ујутро устаде и рече ученику што бише с њим: „Видиш ли све ове горе; изнад свих сија благодет Божија; биће то велики град и многе цркве Бог ће подићи“. По Несторовом казивању, Кијев су основала три брата: Киј, Шћек и Хорив, са сестром Либед: „По повратку из Цариграда, Кију се допао предео на Дунаву, где је направио мали градић, намеравајући да се тамо насели са својом родбином; оближње становништво се томе успротивило. Дунавци и данас називају то место Градиште Кијевац“. Име кијевског великог поседа Шековица, као топоним, присутно је у горњим токовима Висле и њеној притоци Дунавцу као и у Босни – Шековићи. Такође, на Балкану су бројни топоними: Кијев, Кијево, Кијевац, итд.

Досељавањем Словена у великом броју, Кијев ће постати потпуно словенизовано место. Према Константину Порфирогениту, највећа племена су била српска: Древљани (Дрвљани), Драговићи, Кривићи, Сербиони. Херодот пише како су Кијевљани проводили зиму правећи чамце, дубећи оборена и на меру отесана дебла. Били су вешти трговци, пазарећи робу по целом Црноморском базену. 846. године, позвали су принца Рурика, понудивши му владарски положај. Он им је упутио свога сина Осколда који је, до 867. године, потчинио све околне народе кијевској врховној власти. У то време, Кијев је припадао Косарима. Међу припадницима овог народа, било је доста хришћана; захваљујући њиховим иницијативама, хришћанство ће, релативно без пуно проблема, продрети на територију ондашње Русије.

Смрт кнеза Игора

Исте године, 867. у Кијев долазе многобројна словенска племена и он постаје изузетно важно војно и управно средиште целе регије. Осколд је, као доказ своје нарасле моћи, организовао једну војну експедицији на Константинопољ, што ће изазвати низ неспоразума између Руса и Словена у Новиграду. Ово ће се завршити тако што ће Олег убити Осколда, заузети Кијев 882.г. и недуго потом га прогласити престоним местом Русије. Његов наследник Игор венчаће се са Олгом 903.г. Четири године после тога, Олег креће у другу војну против Константинопоља. Поход није, осим показивања моћи младе нарастајуће државе, донео опипљиве резултате те Олег организује трећу војну 907.г. Она се окончава 912.г. миром и уговором о несметаној трговини.

Велики кнез Игор обновиће непријатељства са Константинопољем и 941.г. организоваће велики поход на тај град. Око овог новог рата није било опште сагласности; кнез Игор је убијен 943.г. у Коростешеву од стране припадника племена Дрвљана. Управљање државом преузима Олга и она се, у својој седамдесетој години, крсти 956.г. у Константинопољу. Међутим, нису сви следили пример Олге, велике војвоткиње Русије; међу паганима остаје кнез Свјатослав. 969.г. Олга ће донети један врло важан закон – словенски језик постаје службени.

За град Кијев постоје многи називи, један је Самбатос. Хонгри, старином Онгри или Игури, земљаци Фина, далеко од кијевске области, појавили су се на овој територији у првим вековима наше ере и, све до 898. године, водиће веће или мање ратове са Словенима. Брунсвик, у путопису, бележи: „Што се тиче племена Хионита, љут сам што се њихово историјско порекло не може доказати, историјском научном методом, од домородих Кијевљана, нити њихово земљаштво са Хомером јер, град Смирна, оспорава ову част острву Хио. Да сам прошао Кикладе, у друштву са грофом од Шоисела или са господином Шатобријаном, било би ми потребно, пролазећи Хио, да саопштим обавештења узета од Будрана, Ферарија, Турнфорта, Драпера и Чендлера, о старим колонијама Хиона. До овог тренутка непознато нам је да су отишли тако далеко на север“.

Године 1320. Гедимин, велики војвода литвански, освојио је Кијев и цело војводство. Да би уз себе везао нове поданике, обзиром да је био многоверац, за владара Кијевског војводства поставио је принца Холсанија, крштеном по православном обичају. Његов син Олгерд, прошириће постојеће територије до ушћа Сињеводе, у Дњестар, реку Дон и припадајућу област Азова, након великих војних победа над тројицом татарских принчева, у чијем поседу су биле поменуте територије све до 1331.г.

Ко су биле Варјаге

Име племена Варјага, обухвата различите нације, како пишу аутори који су се бавили истраживањима порекла овога вишенародног племена. Били су погранична или приобална нација, подељена на више племена: Варјаге, Свионе или Шведе, Варјаге- Урмане, Англе и Варјаге – Русе. Језик Свиона, мајка немачког језика, био је и језик древних Руса и разликовао се од језика Словена. У рана времена, Варјаге су се бавиле пљачком и пиратеријом, сматрајући то часним занимањима. На челу пирата стајали су њихови принчеви и краљеви. О статусу овог пиратско- пљачкашког друштва пише Торфеус, истичући да су Варјаге род витешког сталежа; подручје Балтика, била је територија њиховог деловања. Но, вршили су упаде све до финских залива. Од свих племена Варјага, главну реч у походима, водили су принчеви на челу Варјага- Руса. Историјски записи помињу и Јарополка, великог војводу Кијевљана и Олега, војводу на челу Дрвљана.

У Historia Punica пише: „Када су Грци и варвари почели да тргују, положај Варјага постаде частан. Ово име неколико народа прослави се у многим песмама. На питање, да ли су они бесрамни пирати, не може се одговорити а не може се (сада) ни поставити“. Христијанизацију Кијева, Новиграда и целе Русије, започеће кнез Владимир, са титулом великог војводе Русије, године 991. На пословима хришћанске конверзије, јавно оглашеним, биће ангажовани Јоаким, епископ Новиграда и Добриња, командант руских трупа, јер је процес преласка на католичанство ишао тешко, па су Новограђани често превођени на нову веру ватром и мачем, како сведочи Јоаким.

Принципат, или кнежевство Полотск, обновила је кијевска Русија 980.г. Основано је од стране племена источних Словена Кривића, у раном Средњем веку. 568.г. придружила су им се племена Вјатића и Радимића, што емигрираше са пољске територије. На челу Принципата стајала је домаћа династија чији је оснивач био Рогволд, 978.г. 1065. године трпе напад Литваније; 1219.г. потпадају под власт Мингајла (Михајло) и Великог војводства Литваније које уводи републиканско уређење, стављајући их у вазални однос. Од 1390.г. Полотск постаје војводство. О Кнежевству, први помен је сачинио Нестор, на основу записа Повест временских лет, насталих у Кијеву, између 850 и 1110.г. Прву редакцију сабрао је овај монах 1113.г. и од тада је она позната као Несторова Хроника.

К  р  а  ј
___________________________________________________

Одреднице:

(1) – Ал Масуди је познати арапски путописац, историчар и географичар, рођен 896 године у Багдаду, а умро 956 године у Каиру.

(2) Ибн Хаукал, арапски путописац и географ, аутор чувеног дела “Слика Земље” познатом по садржају великог броја географских карата

Извор: ЦЕОПОМ-Истина