Где гађа Ђукановић

Суочена са тоталном неспособношћу или, што би било још горе, евидентном незаинтересованошћу својих власти да одговори на динамику промена савременог света и адекватно се у њему позиционира раздвајајући корисно од штетног, пријатеље од непријатеља, а издајнике од патриота, Србија пада у амбис државног расула, материјалног сиромаштва и националног понижења. И не само о Косову, о ничему нема добрих вести.

Распета између оних корумпираних, спремних да учине све како би још мало потрајали и некорумпираних који не чине ништа изузев што учвршћују власт, збуњена жестином којом је нападају Сорошеви плаћеници и упорношћу којом ћути њена интелектуална елита, Србија се углавном бави собом немајући ни снаге ни времена да погледа около. То важи како за политичаре, тако и за медије, али и за ширу јавност, односно грађане.

С тим у вези, без опасности да се погреши, могло би се констатовати да у Србији никада није било мањег интересовања за неке црногорске изборе, него што су ови председнички. Чак, искрено речено, мислим да би више људи у Србији знало да поброји учеснике Фарме, него имена оба председничка кандидата у Црној Гори. А што се политичара тиче, они који овом земљом владају као прокуратори Империје имају сада преча посла, будући да се крајње озбиљно баве темом „како предати Косово, а политички преживети“. Слично је и са медијима, давно наученим да су црногорски избори трка у којој, методом сигурних гласова, на крају увек победи Милова опција, а ту нема неопходне сензације за читаоце.

Дакле, са аспекта политичког и медијског интересовања српске јавности, кампања двојице црногорских председничких кандидата, господе Вујановића и Лекића, била је далеко маргиналији догађај него што би била у неким другим околностима и што би требало да буде када се узме у обзир значај политичких дешавања у Црној Гори на геополитички положај Србије у региону, као и чињеница да се, према попису из 2011. године, 29 % становништва Црне Горе изјаснило као Срби, упркос константној антисрпској кампањи и притисцима којима их Ђукановићев режим излаже више од деценије.

Логично би било да таква незаинтересованост Србије одговара режимском кандидату, господину Вујановићу, и шефу његовог изборног штаба, правом Цару Милу Великом лично, те да се они неће превише бавити Србијом кад се она већ не бави њима. Ово тим пре што се Филип Вујановић годинама продаје за мекшу струју режимског антисрбизма у Црној Гори.

А онда је, изненада и без објаве рата, у оквиру уобичајене размене незгодних питања са другом страном у политичкој утакмици (господином Миодрагом Лекићем), Мило Ђукановић, из себе избацио низ отровних стрела према Војиславу Коштуници, алудирајући да овај стоји иза, још увек неразјашњеног, убиства сувласника подгоричког листа “Дан” Душка Јовановића, да је “носио политички кишобран за убиство Зорана Ђинђића”, као и да је “клеронационалистичком политиком онемогућавао Србији да стане на европски пут”.

Истина у свом првом иступу Коштуничино име није директно поменуо, али алузије су више него јасне, а подгоричке “Вијести” и београдски “Б-92” нису нам оставиле ни секунду дилеме о коме се ради.

Мило брани Србију од Коштунице. Занимљиво!

Након Коштуничиног одговора “руке су ми чисте, а савест мирна” Ђукановић је напао отвореније и жешће, практично занемарујући председничку кампању у оквиру које је све почело, као и председничког кандидата Миодрага Лекића са којим је првобитно полемисао. Крајње занимљиво!

Иако је давно познато ко је Мило Ђукановић и какви су му морални оквири, као и ко су му налогодавци, овако неодмерен иступ према опозиционом лидеру суседне државе био је прилично изненађење. Јер, ако постоји нешто што се Милу не може оспорити то је практичност. И шта год ко мислио о њему сигурно је да никада ништа није радио без разлога или јасних инструкција оних који, одавно, контролишу линију раздвајања његовог политичког трајања у моћи и богатсву од боравка у неком затвору због међународног шверца.

Због тога, ваља се озбиљније позабавити овим Ђукановићевим излетом у крајњу политичку неодмереност, и порукама које носи, тим пре што нас искуство учи да када се год Мило дотакне Србије она из тога трпи некакву штету.

Са једне стране, било би логично да узроке Миловог удара на Коштуницу прво потражимо у сфери текућих политичких збивања, односно актуелне председничке кампање у оквиру које се све и дешава, али са друге стране логика и упозорава да то не може донети ништа добро његовом политичком пулену Филипу Вујановићу.

Зашто?

Пре свега зато што је убијени Јовановић био жестоки критичар и непомирљиви противник Ђукановићеве владавине и његовог антисрпства што, уз чињеницу да убица никада није откривен, режим и даље чини главним осумњиченим, баш као и код случаја Ћурувије у Србији. С тога, овако циничне изјаве у предизборној кампањи могу само штетити тиму који их пласира, тим пре што је убиство сувласника „Дана“ било и раније мета изборних препуцавања, али никада на овакав начин.

Овакав иступ такође штети имиџу који Вујановић негује годинама као црногорски политичар који се залаже за приближавање односа са Србијом, али му прилике не дозвољавају да то развије у потпуности, што му и пролази код једног дела бирача који се изјашњавају као Срби.

Уз све то политички утицај Коштунице у Црној Гори није такав да би могао битније утицати на ток избора, па је готово сигурно да овај излив Ђукановићеве жучи нема много везе са стварним циљевима Вујановићеве предизборне кампање, без обзира што је у оквиру ње настао.

Дакле, шта је по среди?

Иако је почео као Милошевићев „политички јуноша“ (својевремени израз Нијаза Диздаревића) Ђукановић је, већ дуго, поуздан играч евро-атлантизма на овим просторима, а његова улога у медијској припреми за бомбардовање и разбијање СР Југославије није била мала. Свестан да је његова политичка али и лична судбина у потпуности у рукама западних ментора он беспоговорно извршава и најпрљавије послове против свог народа и православне вере. Сетимо се брзине и срдачности којом је његов режим признао Косово, свих режимских прогона свештенства и институција Српске Православне Цркве у Црној Гори, стварања црногорског језика, константног и отвореног ширења антисрпског расположења и отвореног прогањања оних који се, ипак, изјањшавају као Срби. Све ово нису његова примарна политичка и национална уверења, већ задаци које добија од наших западних „пријатеља“.

У том контексту треба посматрати и овај напад на Војислава Коштуницу. Као задатак добијен од креатора глобалистичких процеса, како би се њиховим снагама у Србији пружио материјал за даљу разраду ове теме.

Наиме, од када је подвукао јасну националну линију, Војислав Коштуница је под константним притиском притајених претњи да може одговарати за нешто што је урадио или није урадио, а тиче се његовог политичког деловања. Наравно, све су то апстрактне инсинуације типа „стварање политичке климе за убиство Ђинђића“ или „побуну црвених беретки“, „избегавање сарадње са хашким трибуналом“, а нове власти преиспитију и његов политички став да се у приватизацији великог прехрамбеног трговинског ланца подрже домаћа предузећа. Све су ово апстрактне и прилично тешко доказиве оптужбе али, по потреби, сигурно се могу претворити у инструмент политичког притиска и дискредитације.

А да је потреба очигледно близу најбоље показује директно укључивање Мила Ђукановића у овакву пропаганду.

Наиме, будући да предстоји предаја Косова за условно добијање датума и да то мора довести до политичких потреса, посебно када се грађани Србије суоче са болним сазнањем да им одрицање од територије неће донети никаква материјална олакшања која им се обећавају, доследност Војислава Коштунице може постати центар окупљања и каналисања свих оних који схватају како смо, упркос ономе што нам причају, буквално сваки дан који смо почињали као мање национални, завршавали као више сиромашни и разочарани. А таквих је, из дана у дан, у Србији све више! Зар не ?!

Извор: Васељенска ТВ