Америчка правда

Хашки трибунал не престаје да доноси изненађења. Никако, међутим да нас запрепасти позитивно својом самосталношћу и непоколебљивом, слепом праведношћу. Укратко: посвећеношћу правди и законима, који су можда тешки и груби – али су стамени до апсолутности и имају се спроводити па макар и Свет пропао. Завршило се фарсично суђење начелнику ресора Државне безбедности Републике Србије из времена већег дела владавине Слободана Милошевића и његовом заменику Франку Симатовићу.

После десетогодишњег суђења ова двојица су првостепеном одлуком судског већа ослобођена по свим тачкама оптужнице. Слободан Милошевић би, да је жив, следствено био ослобођен за тежи и већи део своје оптужнице. Не бих улазио у аргументе тужилаштва, нити у појединости одбране. Занимљивије су ми околности. Дакле, после рушења Милошевићевог режима, Станишић кога су људи из Милошевићевог и Шешељевог режима оптуживали као недовољно лојалног, па је уочи рата са НАТО-ом и смењен, представљен је као нека врста сиве еминенције демократске револуције. Први шеф РДБ који је постављен после промена, изјавио је за НИН како су сви нови први људи службе, па биће и он, изашли из Станишићевог шињела. Станишићеви некадашњи штићеници били су виђени као особе које су задужиле демократске странке и народ, пошто су у кључном часу отказали послушност Милошевићу. После атентата на Зорана Ђинђића влада је започела прогон свих за које се предпостављало да имају везе са оружаном формацијом ЈСО. Међу ухапшенима био је Станишић. Власти Србије, које нису имале храбрости да отворе досијее политичких противника бивших режима, нафиловане разним кртицама, те удбашима на одмору и ознашима у пензији, нису знале шта ће са високим гостима од којих су годинама једновремено дрхтали и дивили им се, па су се ту нашли спасоносна Карла Дел Понте и тужитељство Трибунала у Хагу. Ухапшени су убрзо пребачени у притвор Хашког трибунала. Међутим, гле чуда, новине су почеле да доносе вести о томе да је за једног од њих наводно безуспешно интервенисао бивши директор ЦИА – Џон Дојч.

Станишић је вероватно једини оптуженик у Хагу коме је препоруку за одбрану са слободе упутила америчка администрација. Пре четири године утицајни Лос Анђелес Тајмс објавио је текст свог новинара Грега Милера према коме је Станишић од 1992. био „главни човек ЦИА у Београду“. У Србији је тај текст изазвао велику пажњу, а хор аналитичара и јавних личности, умилнији од зборова „Колибри“ или „Чаролија“, хорски запевао је песму о великом професионалцу, неразумевању страних новинара, заслугама неупитим колико и неочигледним. Процес је трајао дуго, око десет година. Пресуда је углавном била очекивана. Ипак, и овом пресудом затворено је једно велико поглавље, ако ништа друго оно у односима јужнословенских држава. Србија је овом пресудом, посебно уколико буде потврђена у другом степену, коначно ослобођена кривице за ратове у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ослобађањем генерала Перишића, какво чудо одавно у јавности означеног као сарадника америчких служби, и сада Станишића и Симатовића извесно је да пред Трибуналом у Хагу нити један представник званичне Србије, а неће се то променити каква год пресуда била изречена Војиславу Шешељу (који се од 1991 до 1995 налазио у опозицији), неће бити осуђен за злочине у Хрватској и БиХ. Излази да Хашки суд не осуђује оне који слове за људе блиске Сједињеним Државама. Овакав закључак доприноси уверењу да је Суд у Хагу тек оруђе политике. Равнотежа је сада успостављена. Србија је невина, али су Срби препознати као главни кривци за рат и ратни злочинци. Они који су бранили државна права српског народа у Српској и Крајини помешани су са укољицама, силоватељима и другим манијацима из сва три народа. Српском народу САД и ЕУ не виде будућност у прекодринским земљама, у Црној Гори, на Косову, а можда чак ни у Војводини.

Ако успеју у својим тежњама дозволиће тамошњим Србима да постоје као културно-уметничко друштво и група спремна да се увек извини и мазохистички трпи. Србија ће и на тај начин, својом невиношћу, бити одвојена од Срба који остају изван њених граница. Уцењена сенком нацификације којом ће је стално плашити и санкцијама којима ће јој претити управо државе чији су народи некада већином бирали нацисте или подржавали усташки покрет. Кривица Србије биће Косово. Слично је конструисана и далеко мања и релативнија кривица Хрватске за Херцег-Босну, згодно дефинисана у време када се прелама политичка судбина хрватског народа у Босни и Херцеговини. Незадовољство на Балкану ће остати. Политика намиреност Сједињених Држава дала је судску потврду чињеници Србија није била Трећи Рајх.

Српски народ ће остати незадовољан зато што су му оспорена права у Хрватској, БиХ и на Косову, зато што је означен као колективно крив а више од осам хиљада његових цивилних жртава добило је у збиру четвороструко мању казну него једно најтеже убиство. Хрватски, бошњачки и албански национални покрети биће незадовољни Трибунал није био њихово – већ оруђе САД. Ове „нације-пупољци“ ускоро ће пронаћи узрок свог ниског животног стандарда, јер би уз ратну одштету и по могућности заједничку окупацију Србије све било много другачије…

Толико о Трибуналу у Хагу и његовој улози у доношењу правде и помирења.

Извор: Напредни клуб