Анакондин стисак или да ли је Русија под опсадом?

Нема сумње да се Русија на спољном плану суочава са великим изазовима – дезинтеграција и дисфункција Заједнице независних држава, крњење безбедносне структуре услед смањења чланица војно-одбрамбеног савезништва ОДКБ, застој у развоју и проширењу Евроазијске економске уније, донедавна блокада напретка у преговорима са Белорусијом о функционисању Савезне државе – само су неки од примера за потешкоће које се тичу искључиво Русије. Постоје и проблеми који настају као директна последица поступака Европске уније и Сједињених Држава, као што су: НАТО експанзија на исток, задирање у руску сферу интереса путем Источног партнерства као предворја ЕУ, ту спадају и разноразни пројекти финансирања изградње невладиног сектора, са циљем ширења западних политичких и економских вредности, те стварања кадровске базе за нову владајућу елиту у источној Европи.

Све наведено илуструје надметање Русије и колективног Запада, који такође није монолитна структура у датом моменту, на глобалној арени. За разлику од претходног историјског периода који је био обележен идејним противречностима (економским, политичким, па и моралним), садашњи конфликт је чиста борба око моћи. Не чуди, стога, да велике дипломате и истраживачи међународних односа све чешће пореде прву половину 21. века са раздобљем које је претходило избијању Првог светског рата. Тада, као и данас, политички и економски системи различитих велесила нису у великој мери одударали једни од других, сукоб се сводио на борбу око контроле над природним ресурсима који су се налазили у колонијалним поседима Велике Британије и Француске, а које је Немачка империја прижељкивала за себе.

Актуелни тренутак се разликује од описане предратне епохе тиме што територија све више губи на значају у савременој глобалној економији, која се држи превасходно на финансијском сектору. Територија није постала неважна, већ је постала мање значајна, што чини велику концептуалну разлику. У савременој геополитици није више довољно контролисати одређено парче земље са конкретним бројем становника, ресурсном базом и неким нивоом инфраструктуре. Уз појам контроле, данас неизбежно иде и термин интеграције – није довољно само контролисати дату територију, већ је исту неопходно и интегрисати у одређени институционални политекономски аранжман. За Русију, Евроазијска економска унија је један такав пројекат путем којег она тежи да интегрише делове бившег Совјетског Савеза, уз изузеће балтичких држава које су већ интегрисане у Европску унију и НАТО. Јасно је да су управо ове две организације са седиштем у Бриселу пандан руском пројекту на постсовјетском пространству.

Није ирационално претпоставити да се ови процеси контроле и интеграције међусобно сукобљавају, једино је битно правилно концептуализовати њихов ток и ставити конкретне случајеве Белорусије, Киргистана, Карабаха, а у блиској будућности вероватно и Молдавије, у јасан контекст. Прво што треба разумети јесте да се биполарна хладноратовска ера завршила, то јест не постоје само два важна актера на међународној сцени – САД (или Запад) и Русија. Колективни Запад представља одређени културно-политички простор који обухвата западну Европу, северну Америку (њен англосаксонски део) и Океанију (Аустралију и Нови Зеланд).

По завршетку Хладног рата и нестанку претње од експанзије комунистичког политичког и економског система, западноевропске земље крећу да трасирају сопствени пут развоја, каткад и против интереса некадашњег хегемона у виду Сједињених Америчких Држава. Једини разлог зашто западноевропске земље остају део НАТО-а јесте економске природе – новац који оне не издвајају за сопствену безбедност ове државе усмеравају на социјалне издатке и виши стандард живота за своје грађане. Сједињене Државе су те које плаћају и одржавају европску безбедносну мрежу, то је и разлог негодовања Доналда Трампа који се први побунио против тог система у коме Америка фактички мора да плаћа лојалност својих „савезника“.

Белорусија и Украјина

Интереси и једних и других, међутим, могу коинцидирати са противљењем руским плановима интеграције на истоку Европе, те зато они могу деловати здружено у неким случајевима. Примера ради, и САД и ЕУ се слажу у покушају збацивања режима Александра Лукашенка у Белорусији, у циљу саботирања руске политичке и економске стратегије у региону. Подразумева се да је наратив о демократији просто параван за конкретне интересе САД-а и ЕУ у белоруском случају. Ипак, ни Вашингтон ни Брисел нису у стању да интегришу Белорусију, као што нису ни Украјину, Молдавију, Грузију, Јерменију – што значи да они не могу заиста да прошире своју сферу интереса на овај регион, већ само желе да осујете Русију у покушају реално могуће интеграције која би донела стабилност, а сходно томе и развој наведеним земљама.

На питање зашто је Русија успела да сузбије покушај обојене револуције у Белорусији, али не и у Украјини, одговор се може потражити у локалној елити. Александар Лукашенко је пристао на отворено мешање Русије у политички сукоб у Белорусији, што са собом повлачи дугорочно и снажно присуство Русије у Минску. Када се једном позове старији савезник у помоћ, дати систем постаје завистан од интервента.

Виктор Јанукович се 2014. године није одважио на овакав потез јер се плашио избијања грађанског рата у Украјини у коме би он лично морао да учествује као један од главних лидера. Њему је било згодније да потражи помоћ на даљину од Русије у виду кредита и изјава подршке, али није хтео да позове Русију да се директно умеша у сузбијање обојене револуције. Уколико ствари посматрамо са његове тачке гледишта, као у првом реду олигарха, а не политичког лидера, онда његова одлука делује рационално – добио је азил у Русији, успео да сачува део свог неправедно стеченог капитала, док би грађански рат донео са собом озбиљне ризике с којима он није био спреман да се суочи. Зато је у Украјини Русија узела колико јој треба – то је био Крим, док је дестабилизовала Украјину изнутра подржавајући испрва протесте, а потом и насилно оцепљење Донбаса. Једина сила са капацитетом да интегрише Украјину до дан-данас остаје Русија – све остале опције једноставно нису на столу. Ову чињеницу полако почиње да схвата и украјинско бирчко тело, које постаје све незадовољније чињеницом да Украјина евидентно није за себе извукла никакву корист окрећући се Западу.

Карабахски конфликт

Конфликт између Јерменије и Азербејџана је одвојен од дешавања у Белорусији и Украјини. Ради се о вишедеценијском сукобу који никада није јењавао, никада није ни прешао у стадијум замрзнутог конфликта. С времена на време биле су забележене ескалације интензитета конфликта – последња озбиљна дестабилизација била је у 2016. години, док су се мањи окршаји десили у јулу 2020. године. Важно је разумети да су се на међународној арени појавили нови играчи, а један од њих је Турска, што је важно за карабахски сукоб. Нетачно је тврдити да је Турска сателит Сједињених Држава и да сви њени потези не само одговарају „Западу“, већ и да су диктирани од стране истог. Ердоган је досад повукао више потеза који се директно косе са интересима Сједињених Држава и ЕУ на Блиском истоку и у Медитеранском басену. Русија и Турска, штавише, имају стратешке споразуме у више региона укључујући Сирију и Либију.

Ако анализирамо наратив јерменског и азербејџанског председника видећемо да лидер из Бакуа Илхам Алијев представља свог конкурента из Јеревана Никола Пашињана као „Сорошевог агента“, док јерменски председник представља сукоб са Азербејџаном као судар „јерменске демократије и азербејџанске диктатуре“. Ова два наратива приказују сасвим другачију слику од очекиване, где би Јерменија требало да буде верни савезник Русије, а Азербејџан марионета Турске, која је опет под контролом „Запада“.

У реалности, јерменски режим је оријентисанији на помоћ са Запада, него азербејџански, а о томе сведоче и изјаве највиших званичника Француске и САД-а, који су недвосмислено подржали Јерменију у овом конфликту, јавно оптуживши Азербејџан да користи терористе из Сирије у овом конфликту. Није битно да ли је наратив о терористима истинит или лажан, он сасвим може бити истинит, суштина је у томе да и Вашингтон и Париз отворено прихватају и распрострањују јерменски наратив, што значи да они, барем вербално, подржавају Јерменију у датом конфликту. Треба разумети да Јерменија не може тек тако да изађе из руске сфере интереса, јер је Русија једини гарант безбедности Јерменије, која је ухваћена између све јачег Азербејџана и све агресивније Турске. Како се онда карабахски конфликт уклапа у теорију општег напада на Русију, кроз план „Анаконда“, стратегију ограничења СССР-а Бжежинског и друге инструменте деловања?

Једини рационални одговор је да се не уклапа, ни Запад, ни његови агенти утицаја нису започели сукоб у Карабаху, започеле су га обе зараћене стране које свака на свој начин ескалирају дати конфликт и постављају неприхватљиве максималистичке услове једна другој. Ово, наравно, не значи да Сједињене Државе не покушавају да остваре свој реметичалки утицај у региону, оне су управо активне у Јерменији, али Вашингтон није у стању да управља овим сукобом над којим Турска и Русија имају знатно већи утицај. Ако Русија и јесте нападнута са свих страна, онда је то напад неповезаних међународних актера који покушавају да реализују сопствене интересе или осујете руске.

„Револуција“ у Киргистану

Дешавања у Бишкеку су такође добар пример да није могуће успешно оркестрирати револуције, нарочито у неевропским друштвима која су базирана на сасвим другим вредностима и начинима понашања. Спољни посматрач, нарочито онај који приступа анализи искључиво са тачке гледишта геополитике, могао би да дође до закључка да Вашингтон отима контролу над Киргистаном од Русије, и то баш у тренутку док се одвија дестабилизација Белорусије и рат у Карабаху. У прилог томе засигурно сведоче и обимна улагања у невладин сектор у Бишкеку.

Како онда објаснити изјаву новог премијера Киргистана, Жапарова, који је донедавно био у затвору, да Русија остаје главни стратешки партнер ове земље и да руска војна база засигурно неће бити затворена? Можемо направити две претпоставке – прва, да у Киргистану није дошло до обојене револуције већ до пуке смене режима и друга, нови премијер не говори истину, окренуће се ка САД-у у згодном тренутку и „издати“ Русију. С другом претпоставком бисмо могли да се сложимо да у Киргистану већ нису прошле две истоветне „обојене револуције“, а Киргистан је и даље део Евроазијске економске уније са руским војним присуством.

Заиста, за анализу реалног друштвеног стања у земљама Централне Азије није потребан политиколог, већ антрополог, јер су политичка превирања у датом друштву директан производ његове клановске структуре (познаваоци средњеазијског региона говоре о северном и јужном клану). Анализирати Киргистан с тачке гледишта партијског или политичког система значи продужавати неоколонијалну европску матрицу по којој сви људи делују и мисле на исти начин, иначе се сматрају ирационалним и нецивилизованим. Не могу се извозити одређени европски начини размишљања и вредности у друштва које са том парадигмом немају никаквих додирних тачака нити то уопште желе. Једино што може претрансформисати киргистанско друштво из клановског у модерно јесте обимни пакет иностраних инвестиција и свеоптша урбанизација. Ово је ван домашаја и Русије и Сједињених Држава.

Као што је Турска нови играч на Кавказу, Кина постаје све важнији фактор у Средњој Азији и њен утицај се протоком времена све више повећава. Русија је успела делимично да интегрише овај регион, са изузетком изолационистичког Туркменистана, али Кина у будућности поседује позамашне капацитете дубље интеграције Средње Азије. Руском утицају тешко да ће моћи да парира Вашингтон, ма колико новца потрошио на неефикасан грађански сектор у датом региону, али ће Кина бити у стању да то учини. Да ли ће и у ком степену руска и кинеска стратегија бити усклађене остаје да се види. У овом тренутку, битно је да догађаји у Киргистану не могу бити окарактерисани као део свеобухватног плана колективног Запада за сузбијање Русије, а чак и ако такви планови постоје онда не дају жељени резултат.

Молдавско жариште

Од три анализирана случаја Белорусије, Карабаха и Киргистана, само један, белоруски, је директан производ интервенције колективног Запада. То, наравно, не значи да не постоје унутрашњи разлози за протесте и незадовољство грађана у Белорусији, али активна улога Запада у финансирању и медијској подршци белоруске опозиције не може бити занемарена. Односи Русије и Турске у Карабаху играју значајнију улогу од односа Русије и Запада, а од две зараћене стране, управо је „савезник“ Русије – Јерменија – ближа Западу. Киргистански случај показује да често унутрашњи фактори могу бити пресудни, а да спољно мешање чак и када постоји може да има само незнатан утицај на ток ствари.

Следеће жариште у руској сфери интереса на које ће ЕУ и САД имати утицај јесте Молдавија. Првог новембра ове године у овој бишвој совјетској републици треба да буду одржани председнички избори на којима ће се надметати, условно говорећи, проруски кандидат Игор Додон, тренутни председник, и Маја Санду, кандидат проевропске опозиције. Иако је Додон у последњих неколико година делимично променио своју реторику према Русији – он је раније заступао улазак Молдавије у Евроазијску економску унију, док сада подржава неутралност Молдавије и добре стратешке односе са Москвом – многи га и даље сматрају проруским кандидатом.

За разлику од Украјине и Белорусије, где живе народи директно повезани са руским, етнички и религиозно, у Молдавији становништво није подељено на проруско и прозападно, већ на промолдавско и прорумунско. Молдавија је, у буквалном смислу те речи, располућена у националном идентитеском смислу – половина Молдаваца сматра да припада аутохтоној молдавској нацији, док други део верује да су Молдавци део веће румунске нације. Житељи непризнатог Придњестровља су Руси (Украјинци или Белоруси) и не учествују у овим поделама, које су везане за, њима етнички несродан, молдавски народ.

Подела на прозападно и проруско бирачко тело прати ову идентитетску подвојеност – поборници постојања молдавске нације су ближи сарадњи са Русијом, док су гласачи који себе сматрају Румунима ближи прозападној, европској опцији. Не треба ни говорити да моћне чланице Европске уније – Француска и Немачка, имају природно већи утицај на дешавња у Молдавији од Вашингтона. Њима се супроставља руски утицај, који има интегративне амбиције према овој држави. Русија, наравно, прво треба да успешно интегрише Украјину у свој блок, пре него што покуша да исто учини са Молдавијом, али би победа Додона значила да у Молдавији неће бити активирано још једно ратно жариште у виду напада молдавске армије на Придњестровље и руске миротворце који су тамо базирани.

Судећи по истраживањима јавног мњења, већина анкета даје предност Додону, али је сценарио обојене револуције више него известан. Проевропска опозиција ће свакако покушати да оспори пораз Маје Санду, а да ли ће улица успети да сруши актуелну власт неће примарно зависити од Москве, која тешко да може да се директно умеша у дати конфликт, већ пре свега од способности Додона да контролише безбедносни апарат у Кишињеву и од степена мобилизације његових бирача који такође треба да бране свог председника.

Верујемо ли у план „Анаконде“, сукоб континенталне и морске силе, или једноставно сагледавамо сукобе сфера утицаја разних актера чији се број постепено увећава, Молдавија ће засигурно представљати предмет анализе у блиској будућности. Можемо рећи да је на границе руске сфере интереса стигао талас нестабилности, делимично изазван дејствима различитих делова Запада, али и унутрашњим противречностима у конкретним друштвима и државама. С неким од тих притисака Русија се засад добро носи, док су други објективно ван њене контроле, што не значи да ће и они поћи супротно од руских очекивања. У сваком случају, стање није тако црно као што се може учинити на први поглед, а интегративни процеси су питање деценија, а не година. Ради се о борби на дуге стазе, у којој се сваки тактички пораз или одступање не могу доживљавати као потпуни крах.

---

Извор: Печат