Бакиров рат

Политичко-безбедносна ситуација у Босни и Херцеговини постаје све више сложена, јаз између званичне Бања Луке и Сарајева све је дубљи. Није први пут да односи Републике Српске и политичког Сарајева досегну тачку кључања, али овог пута се, према општем утиску, стање опасно радикализује и води ка ескалацији, односно избијању спорадичних сукоба. Међутим, у „босанском лонцу“ варница лако може да прерасте у пламен који је потом тешко гасити. Тврдоглавост коју је Бакир Изетбеговић показао приликом подношења захтева за ревизију пресуде по тужби БиХ против Србије преко Сакиба Софтића, оспораваног агента БиХ у наведеном поступку, узрок је све веће радикализације прилика. Исто тако, „пратеће појаве“ овог случаја, као што је одбијање Мирсаде Чолаковић, амбасадорке БиХ у Холандији да поступи по налогу свог шефа, министра иностраних послова БиХ Игора Црнадка, на који се оглушила јер је Изетбеговићева директива била сасвим другачија, додатно компликују ионако затегнуту ситуацију. На то се, опет, надовезало отварање једног од три писма (оног упућеног Младену Иванићу, предсједавајућем Председништва БиХ) која су поводом захтева за ревизијом из Међународног суда правде одаслана члановима троглавог БХ председништва, што је случај додатно „зачинило“.

Иако у дијелу јавности Српске преовладава утисак да Изетбеговић захтев за ревизију користи како би стварањем тензија пажњу бирачког тела преусмерио са низа тешкоћа у које је запао, помнија анализа указује да је у питању нешто друго, односно да Изетбеговић неће користити кочнице. Он не жели да чека консолидацију стања у Трамповој администрацији и здружени америчко-руски удар на Исламску државу, о чему се, без обзира на појачано антируско расположење, у америчком Конгресу може постићи сагласност. Удара на ову квази државу, расадника тероризма, сигурно не би били поштеђени ни њени пипци у европским државама. У том контексту БиХ заузима значајно место, а у овој земљи корен је поодавно пустила и идеологија Муслиманског братства, нова спирала тероризма. На помен ове организације, која је у својој „матичној“ земљи Египту проглашена за терористичку, а ускоро би тај статус могла добити и у САД, прва асоцијација у БиХ је фотографија Бакира Изетбеговића са њеним лидерима којима је у неколико наврата пружао гостопримство. Знак Рабије, подигнута Изетбеговићева четири прста, указује на његову блискост са организацијом која се доводи у везу са низом злочина почињених пре свега у Египту, али и у другим земљама. Изетбеговић пали ватре у БиХ, али његово понашање треба посматрати у контексту прилика у региону. Кључа у Македонији, сукоби у овој, још једној политички и етнички дубоко подељеној балканској земљи, не би оставили по страни ни Косово, али ни југ Србије. Ровито је и у Црној Гори. Британски Гардијан недавно је објавио текст по којем ће Трамп први озбиљнији спољнополитички посао имати на Балкану, односно на Западном Балкану. Значи, Изетбеговић је „тастер“ који је притиснула иста рука која притишће Тачија у Приштини, и Заева, лидера македонских опозиционара који заједно са албанским партијама делују са Тиранске платформе.

Док се подразумева да су српски и бошњачки члан Председништва БиХ на дијаметралним позицијама, Драган Човић који представља Хрвате у том телу, налази се у деликатној ситуацији. Иако је лично против ревизије судског поступка пред Међународним судом правде у Хагу, он је под великим притиском Католичке цркве Хрватске која подржава захтев за ревизијом. То је био став Бискупске конференције Босне и Херцеговине, а са црквом се Човић мимоилази и по питању стварања трећег, хрватског ентитета у БиХ. Црква је изричито против и залаже се за регионалну структуру БиХ, што иде Изетбеговићу на руку, тако да захтев за ревизијом пресуде има отворену подршку и тамо где се она до сада није јавно испољавала. Ипак, много су бројнији гласови осуде нове дестабилизације БиХ, што Изетбеговић без икаквих скрупула чини.

Највише удараца у том смислу Изетбеговић и његова партија трпе у Сарајеву од Фахрудина Радончића, лидера Странке за бољу будућност (СББ), која партиципира у власти заједно са Изетбеговићевом СДА. Дневни аваз, и даље најчитанији дневни лист у БиХ, потпуно под Радончићевом контролом, отвара озбиљне афере чија оштрица је усмерена према Изетбеговићу. Низ поратних убистава познатих личности, високих полицијских званичника, Радончић приписује „бошњачкој државној мафији“ са јасном поруком да је Изетбеговић део тог миљеа. Створена политичка криза прилично је ујединила блок политичких партија у Републици Српској, с тим што је у СДС-у присутна подела по питању да ли да њихови кадрови напусте функције у заједничким органима БиХ, које им припадају сходно расподели власти коју је Савез за промене постигао са СДА и ХДЗ. Зато се од СДС за Савет министара БиХ користи формулација „влада у техничком мандату“ која, опет, „нема већину у Парлементу БиХ“, а што је све на климавим ногама, због изостанка правног утемељења за термин „техничка влада“, а ни Савјет министара није влада.

Међутим, Изетбеговић се не зауставља, и за очекивати је нове видове узурпирања заједничких институција. Да ли ће и у којој мјери Управни одбор Савета за спровођење мира (Peace Implementation Council – PIC) толерисати Изетбеговићеве „несташлуке“? Судећи према скоро јединственом ставу (против је била само Турска) на последњој седници овог тела, на којој су западне земље и Русија осудиле Изетбеговића, он би се морао зауставити, јер његови савезници нису показали лице. У том смислу често се апострофира Турска као ментор који му дува у једра, али сви који су то покушали објаснити, нису изнели убедљиве аргументе. Турска не може осудити Изетбеговића ма шта он у Босни чинио. Да ли га подржава? Тешко да је Ердогану до тога. Сувише се проблема сручило на његову главу да би он видео даље од Сирије. У којој мери ће се Ердоган мешати у прилике у БиХ и на који начин ће се поставити према српско-бошњачким односима првенствено зависи од односа Турске са Русијом. Неоотоманске амбиције Турске ранијих година су биле изражене, те смо од турских највиших званичника могли чути да је „Косово Турска“ и да је „Турска увек била у БиХ, да је сада ту и да ће заувек остати“, али Турска данас највеће проблеме има на својим границама.

На чију подршку Изетбеговић онда рачуна? На Катар, Саудијску Арабију, Велику Британију и „дубоку државу“ у САД. У Изетбеговићевој визури ратна опција није искључена, али у случају великог руског политичког притиска, за Изетбеговића постоји и алтернативно решење у виду ревизије Дејтона, када би ставио на сто своје познате захтеве: један председник државе, укидање ентитетског гласања, јединствена полиција итд.

Извор: Фонд Стратешке Културе