Битка на Кошарама – прича која траје …

Битка на Кошарама, иако се одиграла пре само 19 година, и даље је једна од оних неиспричаних прича, налик легендама, о којој сви воле да кажу понешто, али се ретко ко усуђује да исприча све. Пакао на Кошарама је почео деветог априла 1999, на Велики Петак.

Са једне стране југословенско-албанске границе налазила се Војска Југославије, а са друге Ослободилачка Војска Косова, Војска Албаније, НАТО трупе и припадници Легије странаца и Зелених беретки. У раним јутарњим часовима, тог деветог априла, започета је и копнена агресија на нашу земљу од стране НАТО. На самој граници, односно на граничном прелазу Раса Кошарес, тада је било мало српских снага, јер у том тренутку тај напад нико није очекивао. Циљ албанског непријатеља је био више него јасан: продирање на територију Косова и Метохије, као и пресецање комуникације између српских снага у Ђаковици и Призрену.

Борбе су се водиле прса у прса, на непроходном и пошумљеном терену, а посебан проблем представљала је магла и неповољни временски услови. Ипак, они који су имали ту част да учествују у бици за Кошаре, тврде да је вредело борити се на живот и смрт, али и погинути у тој неправедној бици. Сила која је нападала, свакако јесте била једна неумољива светска сила, којој су се приклонили, између осталих, припадници ОВК и Војска Албаније, али битка за Кошаре јесте заправо била битка између Југославије и НАТО трупа, које су руководиле нападима са албанске стране, али и истовремено бомбардовале положаје Војске Југославије из ваздуха.

Битка за Кошаре окончана је десетог јуна 1999. године споразумом у Куманову, односно повлачењем српске војске и полиције са територије Косова и Метохије. Све до потписивања овог споразума, уз велике губитке и тешке услове, јунаци са Кошара ипак нису били сломљени. Да бисмо боље разумели значај ове битке, није на одмет да погледамо како на њу гледају Албанци, јер су између осталих, они ипак били са друге стране.

Према албанским изворима, ова битка представља “морални тријумф ОВК“, “најјачу карику у ланцу у борби за демократију“, али и покушај укидања границе између територије Космета и Албаније. Кад све ово узмемо у обзир, јасно је да је над усамљеном караулом попут какве сенке лебдела идеја Велике Албаније. Можда баш из тог разлога, сваке године почетком априла, косметски Албанци организују маратоне у част ове битке, док деветог априла одлазе на караулу Кошаре где остављају цвеће. Данас је више него јасно зашто они ову битку зову “моралним тријумфом“, нарочито ако узмемо у обзир историјске чињенице:

Пројекат Велике Албаније је у директној вези са последицама турских освајања у југоисточној Европи, нарочито у вези са ратовима европских хришћанских сила против Турске крајем седамнестог века. Овај пројекат је био продужена рука османског духа у Европи. Хришћанско становништво европске Турске, на првом месту Старе Србије и северног дела данашње Македоније, масовно се прикључило борби европских сила, након опсаде Беча 1683.године, не би ли потиснуло Турке из Европе. У знак одмазде, након пораза Хришћанске коалиције 1690.године, хришћанско становништо је изложено масовном терору. Тако је започео процес освајања, који је укључивао злочине над хришћанским становништвом, пљачке, рушење верских храмова, насилну исламизацију и друге облике терора. Вероватно није случајно да је за место заседања Албанске лиге изабран град Призрен, односно варош у Старој Србији, коју су насељавали Срби и Албанци.

Албанска лига је ставила себи задатак да спречи освајање “албанске земље“ од суседних народа, али и инсистирање на исламу, што касније доводи до инсистирања на етнички чистој албанској држави. Такође, Албанци су под Турцима насељавали грчке земље, посебно Епир: како је јачао грчки ослободилачки покрет, Турска је користила Албанце да би преко њих осигурала владавину над што већим делом Епира и Тесалије. На сличним идејним поставкама почивају програми још две Албанске лиге: Пећке и Друге призренске лиге. Очигледно, идеја Велике Албаније има корене у далекој прошлости, али данас, као и тада, она је оруђе у рукама великих светских сила, које се служе њом да би оствариле своје циљеве, па самим тим је јасно да се “морални тријумф“ ОВК састоји у томе што су се косметским Албанцима у борби за независно Косово придружили и сународници из Албаније.

Но, можда баш зато је борбени српских војника, којих је било неупоредиво мање, био на високом нивоу и граница је морала да буде одбрањена по сваку цену: није се радило само о одбрани државне границе, већ о одбрани границе која дели две цивилизације, била је то битка за опстанак хришћанског света на Космету и можда је баш зато почела на велики православни празник када се обележава страдање Исуса Христа, његово распеће на крст и жртва за спасење.

Војници који су се борили на Кошарама нису само “пали борци“ и “ратни ветерани“, него христолики ратници. Многи од њих су данас заборављени, остављени да труну на друштвеној маргини што говори о нама, не и о њима. Док други измишљају оно што немају, ми се лако одричемо онога што имамо, што припада само нама. Но, јунака са Кошара се не треба сећати, заправо, не смемо доћи у ситуацију да их се сећамо, јер би то значило да смо на добром путу да их заборавимо: о њима треба говорити, тихо и стидљиво, сваког дана, јер је прича о њима много сложенија од оне која може стати у свега неколико реченица и редова, нарочито зато што је реч о јунацима, а јунаци не умиру, они само одлазе да се не би вратили.

Извор: Видовдан