Чији ће Србија бити савезник

Када у наше време на велика врата одеш у Берлин код немачке канцеларке Ангеле Меркел, а непосредно ти предстоје посета и сусрет са руским министром иностраних послова Сергејом Лавровим, по логици ствари мораш у међувремену добити закаснелу, обавезујућу и упозоравајућу честитку и подршку америчког потпредседника Џоа Бајдена.

Ту честитку, са таксативно набројаним захтевима и условима, немогуће је одвојити од оне амбасадорске, ОЕБС и медијске показне анти-Вучић вежбе о цензури и аутоцензури, на основу које би неко ко је до апсурда или голог лицемерја наиван могао закључити да је реч о сукобу српских власти са неким страним и домаћим заточницима слободарства и борцима за правду и истину.

Дало би се закључити да амерички потпредседник има и неке проблеме са немачком канцеларком, а посебно поводом Украјине и неувођења оштријих санкција Русији, али зашто да, овом приликом, бринемо туђе бриге.

И Бајден ће, као и Меркелова, истаћи значај јединства у Европи. Бајден ће чак употребити и термин „целовите Европе“, са сугестијом да, тако целовита, мора бити непријатељски настројена према Путину. И Лавров ће изрећи приврженост европском јединству. Речи су исте али не подразумевају исто значење. Напротив.

Англо-америчко становиште налаже да Европа буде уједињена у конфронтацији са Русијом поводом Украјине и не само поводом Украјине. Украјина је само шифра под којом се може наћи и много шта друго, од енергије па надаље. Англо-америчка преостала моћ почива на чврстој подршци антируској украјинској десној хунти и држању централног дела ЕУ као таоца тог сукоба. Опадајућој моћи Империје би свака даља еманципација Европе и напредак у односима са Русијом били готово смртни ударац. Бескрајни низ ратова по другим деловима света, ратова са увек поражавајућим исходима не може наудити англо-америчкој моћи колико измицање Европе испод контроле. То се не сме допустити чак и по цену ратног исхода, о чему, ето, сведочи и „Њујорк тајмс“. Без рата нема излаза из економске кризе и рецесије, каже њихова анализа. Тако је било и у прошлом веку па што не би поново.

Није овде само реч о економским користима за привредно захукталу Немачку и поновно моћну Русију. Није реч ни о томе што је Русија поново израсла у велику силу. Овде је реч пре свега о томе што њој, Русији, више нису узори и критеријуми либерална прагматична демократија, идеологија људских права, демагогија и популизам. У Русији, наиме, сада није само реч о сувереној демократији већ и о отварању хоризонта алтернативе.

У свему битном овакви односи у свету и Европи одређују нашу судбину. Или морају одредити ваљану политичку стратегију националног и државног опстанка. У ту сврху неопходно је, поред увида у савремене прилике, извлачити и историјске поуке. С правом каже Бернхард Шлинк да само „онај ко марљиво ради на сећању не жели да остане везан за прошлост“. За ову прилику и подсећање на историјске поуке наводимо речи нашег најистакнутијег историчара, Милорада Екмечића, из његове књиге „Дуго кретање између клања и орања“:

„Наполеон ће… дати две дефиниције које ће се за касније деценије, можда векове, показати као мртвачки ковчег за српску будућност. Најпре, вели, да би само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом, био раван општем расулу Османлијског царства. Затим каже да је ¸Аустрија географски непријатељ Србије‘. То је историјско проклетство, ¸oracolo Napoleonico‘, над целом будућношћу српског народа. Утиснут му је на чело белег вечног савезника Русије.“

Учестало се ових дана у медијима прича да много тога данас подсећа на догађања из 2003. године која су претходила ликвидацији тадашњег премијера Зорана Ђинђића. Када смо већ код те врсте подсећања или аналогија, прилика је, и није наодмет, да се помене и то да су се од Карађорђа до Ђинђића, у кобним тренуцима по њихов живот, непосредно уз њих налазили енглески шпијуни или агенти. Неће бити да је та фатална учесталост само пука игра случаја.

Свака генерација политичара у Србији треба да се труди да са себе скине било какво историјско проклетство или учинке пропаганде. И свака генерација српских политичара треба да потражи нека нова савезништва. Наравно, у свом интересу. При томе је неопходно да се у савременим приликама процени да ли се то некадашње проклетство, или белег „вечног савезника Русије“, у међувремену претворило или може претворити у велику привилегију. Истовремено се мора имати на уму да је пут успостављања нових великих савезништава дуготрајан и мучан и да успут никада не треба изгубити поузданог и провереног савезника, а поготово не зарад неизгледне добити или неке евроатлантске идеолошке заблуде.

Немачка је веран и поуздан савезник, који импонује, што се најбоље може видети по њеном односу према Хрватској. Последњих година се то види на примеру пријема у ЕУ. Ми баш нисмо имали нити имамо среће са западним савезницима. Наши некадашњи западни савезници су нас бомбардовали два пута, и 1944, и 1999. године. Хрватска то није доживела од наших а поготово не од својих савезника. Није овај случај никако пример за углед, већ више напомена или опаска. Можда је време да се активније окренемо некадашњим агресивним љутим противницима а поготово сада када је у изгледу да ће односи на релацији Москва – Берлин можда доживети своје пресудно историјско унапређење. Неопходно је чути и схватити то што се наговештава у најновијим изјавама комесара Европске комисије за енергетику Гинтера Етингера, који „Јужни ток“ више не везује нужно за стање у Украјини (у којој неонацистички злочини над Русима постају све драстичнији и ужаснији). Ваља имати на уму и то што тај исти комесар сада говори да се код „Јужног тока“ ради о „процедуралним проблемима“ који се могу исправити.

Указује се права прилика да се ослободимо гвозденог завојевачког англо-америчког загрљаја и диктата, те свакојаке вестернизације, а што свакако спада у задатке овог и следећих нараштаја. Како српских политичара тако и српске интелигенције.

За то се мора бити спреман.

Извор: Печат/Интермагазин