Црква, струка и политика

Вирус је широм отворио одраније одшкринута врата и „костури испадају из ормара“ одлазећег униполарног светског система. Недостаци на свим нивоима – од међународних организација и наднационалних интеграција, до глобалистичких елита и њихових „корисних идиота“ у (псеудо)независним државама – незаустављиво руше и оно мало илузија слуђеног човека и човечанства. Светски мислиоци много не разматрају шта се догађа сада, док је „угашено светло“ и шта се припрема „испод радара“ због медијске опхрваности пандемијом. Више се укрштају футуристичка копља пред питањима шта то све сутра неће бити исто и ко ће све не само материјално профитирати из новонастале ситуације?

Извесно је да ће се још убрзаније наставити геополитичке промене – САД ће бити све рањивије и готово је немогуће да ће још дуго задржати лидерску позицију; Кина је показала да може да се избори с највећим претњама, али и да ће промовисати сопствени хегемонијски концепт евроазијства и глобализације; Русија је манифестовала државну ефикасност и привлачност чак и за старе чланице ЕУ због спремности да им благовремено помогне; за исту ту ЕУ вирус је био још један индикатор њеног унутрашњег демолирања и нестанка атрактивности за земље на чекању каква је Србија. Шта још треба да се догоди па да Србија одустане од самоубилачког „европског пута“ и уклони заставе ЕУ које стоје уз државне у њеним институцијама иако није чланица?

СТРУКА КАО КАСКАДЕР

С одмицањем ванредног стања, Србија се суочила како са све већим изазовима и проблемима, тако и с питањима која вапијуће траже ургентне одговоре. Наравно, политички прваци свим расположивим пропагандним средствима шаљу оптимистичке поруке како је све урађено на време и на најбољи могући начин, да су уведене мере болне, али неопходне, да смо у поређењу с трагедијом у Италији и Шпанији добро прошли, да ће наш економски опоравак „када све прође“ бити међу најбржим у Европи… Свесни деликатности ситуације, напетости у јавности и неизбежних критика, досетили су се да испред себе и практично и медијски истуре лекаре под фирмом струка.

Струка каже, струка се пита, струка се супротставља, струка ће одлучити… Не стручњаци, научници или (озлоглашени) експерти већ струка. Није него! Идеално покриће за непопуларне потезе и алиби за мање или веће, али неминовне пропусте политичких одлука. И оштрица замерки и незадовољства добрим делом се преусмерила на најекспониранији докторски трио – свеже унапређеног резервног потпуковника, маркантну мис лапсус и претерано духовитог пулмолога.

Нашавши се у небраном грожђу, они су покушали првенствено да обезбеде поверење држећи се статистичких података струке, а изврдавајући објашњења чак и њима, по сопственом признању, мало познатих моћи „невидљивог противника“. Мада, свој кредибилитет су довели у питање од самог почетка износећи неистину. Наводећи приликом свакодневних обраћања новинарима тренутни број заражених, тестираних, преминулих и излечених у Србији, изостављали су укупне цифре за целу државу, укључујући и њен косовско-метохијским део. А могли су да то напомену или да једноставно саберу своје изнете цифре са онима из Покрајине (не само из српских средина). Или су несвесно и без зле намере доприносили националном привикавању на ампутацију?

ГЛАВОБОЉА ОД ВАСКРСА

Ситуација се све више усијавала с приближавањем Васкрса. Прво је, као наменски увод „са одложеним дејством“, за викенд када свој Ускрс славе римокатолици уведена забрана кретања од 60 сати. Одмах се видело да је то ограничавање контаката контрапродуктивно. У петак се направила огромна гужва испред супермаркета, пошта, банака, мењачница, апотека и пиљарница (јер су пијаце биле затворене!?), а у понедељак још већа јер је требало допунити потрошене залихе. Препоручени размак од два метра поштовао се само приликом доласка на зачеље реда, да би брзо почело груписање „чекача“ који су се без икакве физичке и социјалне дистанце лепо дружили и срдачно разговарали. Зар није могло да се предвиди тако нешто? Ту одлуку јесте донела политика, али је препорука стигла од струке, зар не?

Одбијајући да прихвати и исправи грешку, „непринципијелна коалиција“ политике и струке поступила је тврдоглаво, желећи да тиме докаже много тога. По принципу „може нам се“, за Васкрс је увела још дужи кућни притвор за целу нацију – читава 84 сата – тиме улазећи у потпуно непотребан клинч са црквом. Здраворазумски предлог једног од епископа да се у недељу, на Васкрс, на неколико сати суспендује забрана кретања и верницима не спречава учешће у литургији (чак и напољу, испред храмова, под маскама и с рукавицама) – одбачен је.

Истовремено, данима су улице, паркови и продавнице биле препуне људи, велике групе представника струке и политике без икаквог размака дефиловале су и поздрављале се приликом уручивања респиратора, на малим екранима могле су да се виде емисије уживо с бројним учесницима, а исти они лекари који су на ТВ-у колико јуче позивали „остани код куће“ и „нигде без маске и рукавица“, већ данас су потпуно незаштићени блиско седели у студију, истовремено упозоравајући да је корона најопаснија управо приликом контаката у затвореном простору.

ЛИТУРГИЈА НИЈЕ ТВ РИЈАЛИТИ

Како је одмицала Страсна седмица, напетост је расла. Православни верници резолутно су тражили и од цркве и од политике да се изјасне, интелектуалци су потписивали петиције са захтевом да се испоштују верска права грађана која се не смеју доводити у питање ни током ванредног стања, појавиле су се анализе наших водећих правника на тему кршења Устава, у полицију, која је морала да практично спроводи забрану кретања и санкционише евентуалне прекршиоце, постепено се увлачила нервоза, унутар епископата, монаштва и свештенства почели су све јаче да се чују дисонантни тонови, као и оштра неслагања са захтевима струке.

(Пре)дуго се чекала реакција Светог Синода и патријарха, која је уследила Васкршњом посланицом где је истакнуто да „разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе“ и да „све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити“.

Али у њој је исто тако недвосмислено поручено: „учествујмо редовно и активно у светој Литургији“. Дакле, то редовно и активно сигурно није у сагласју са сугестијом да се Васкршња литургија у директном ТВ преносу из храмова без верног народа прати код куће, пасивно. Чему, онда, служи храм? Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредници, а патријарх директор јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе.

СЛАЖЕМО СЕ ДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО

Да је ствар озбиљна, да измиче контроли и да надилази пролазно сучељавање на релацији црква–струка–политика потврдила је ургентна реакција старог спавача – САНУ. Када то нико није очекивао, огласио се њен Извршни одбор, а на основу добијеног става Одељења медицинских наука, да је најрационалније поступање оно које је засновано на поштовању ставова и препорука наших и светских медицинских стручњака. Добро је ако је то промена начина деловања „највише националне научне институције“, будући да су у ранијим приликама и у вези с кључним националним питањима часници САНУ обично истицали како је она скуп индивидуалаца који имају право на свој став и ретко тражили мишљење њених одељења и одбора да би га јавно саопштили.

Добивши и тај суд струке, прва личност политике (председник) је с првом личношћу цркве (патријарх) већ сутрадан по обнародовању Посланице обавила телефонски разговор. На основу њега су два Кабинета издала усаглашено саопштење: прво је, у почетном пасусу, председник био резолутан да, упркос молби Светог Синода, нема могућности да се укине забрана кретања током трајања полицијског часа, потом је патријарх у другом пасусу истакао да је СПЦ до сада (до 15. априла) поштовала (у перфекту) и поштује (у презенту) прописане одлуке и мере Владе, да би у трећем пасусу поново председник изразио уверење да ће СПЦ тако поступати и убудуће (у футуру). Дакле, пажљивом читаоцу било је јасно да није постигнуто експлицитно сагласје и да су саговорници, у ствари, остали при својим ставовима.

МОЖЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ

У најгорој позицији нашли су се верници. Није им било формално забрањено да активно учествују у Васкршњој литургији, али су фактички били онемогућени да пређу пут од кућа до храмова. Последња шанса да се елегантно и компромисно превазиђе проблем било је обраћање политике јавности (председников вечерњи ТВ интервју на Велику суботу), где је, на основу претходних изјава струке у току дана да су предузете мере показале резултате, да активност вируса јењава и да одједном стојимо веома добро, најављено већ од Васкршњег уторка осетно попуштање ограничења у ванредном стању.

Ако је већ тако, није било касно да се чак и у те касне сате цркви пошаље порука да под максимално рестриктивним условима и у рану зору може да окупи вернике на празничну литургију. Био је, дакле, у питању само један дан између ригорозне забране у недељу и релаксације у уторак. Али ништа од тога. Јер таман посла да се дозволи православнима у Србији прослава Васкрса на како-тако нормалан начин, а да римокатолици то претходне недеље нису могли. Шта би нам рекла ЕУ, на чијем смо безалтернативном путу?

Оно мало људи који су се сабрали у храмовима упркос свему учинили су то криомице, тражећи тајне путеве, на немали сопствени ризик, као рани хришћани. Чинило се да полиција, ипак, прећутно и мудро није предузела све што је могла да их спречи, мада је било и супротних примера. Будући да су се претходних дана изван полицијског часа богослужбена окупљања одржавала, зашто је то баш на Васкрс било недозвољиво? Није, дакле, у питању било васкршње окупљање већ васкршње причешћивање као верски чин, симбол привржености и показатељ поштовања ауторитета. Обезбожена струка на причешћивање једном кашичицом гледа само рационално, са згражавањем и објашњава га искључиво као могућност заразе.

Функционализујући је, неверујућа политика је видела добру прилику за стицање примата у борби за људске душе, страхујући да причешћивања и литургије лако могу да прерасту у вирус литија „типа Црна Гора“. А црква? Мораће једном – и то што пре – да схвати како поред нужних, благородних компромиса постоје и они други – трули.

---

Извор: Печат