Дан када је ЕУ престала да постоји

Европска унија је изгубила привлачну моћ. У последњој деценији, под утицајем финансијске кризе, али и сопствених конструкционих грешака, све је учесталије питање — да ли ЕУ и даље постоји?

За већину осиромашених, опљачканих и посвађаних грађана, народа и држава овог донедавног „раја на земљи“, одговор је све очигледнији. Неповерење, као најблажи израз који описује ставове ЕУ поданика према бриселској бирократији и етаблираним политичким странкама које чине европски парламент и владу (комисију), шири се попут незаустављивог пожара.

Сукоби унутар саме ЕУ то додатно распирују.

Једни одлазе, други кују немогуће планове и претварају се да су некакви спасиоци, трећи нападају, четврти се бране… Европска унија се труди да напредује, макар и у две или више брзина, али све су прилике да се мењач заглавио у позицији за рикверц.

Избори за европски парламент који су планирани за мај наредне године представљају се као могућност судњег дана. За овај персонални састав Европске комисије сасвим извесно, али могуће и за целокупну досадашњу Европску унију.

Али, као што обично бива у сличним историјским приликама, унутар Европске уније се не води расправа о стварним узроцима који су довели до садашњег стања. Та чињеница, сама по себи, указује на дубину кризе и ограничене могућности да она буде решавана промишљено и ефикасно.

Кривац се тражи на другој страни и проналази (каквог ли изненађења) у малигном утицају Русије и опасностима које носи грандиозни кинески развојни пројект „Појас и пут“.

Заговарајући опстанак ЕУ, Владимир Глигоров, интелигентни и правоверни проевропски публициста, у ауторском тексту „Кинеске инвестиције“ опредељује се за мање од два зла. Геополитичка позиција Русије, од које он очигледно стрепи, иако не образлаже зашто то чини, била би знатно ојачана ако ЕУ не би било а то је, како закључује, питање које тражи одговор Велике Британије и Америке. С друге стране, по истој анализи, кинеска улагања носе мању опасност јер, боже мој, Кина није у Европи и једноставније јој је да комуницира са ЕУ, него са већим бројем националних држава.

Ма колико се трудио, аутор не може да побегне од грешке да нову стварност тумачи са позиција и претпоставки које је време оповргло. Он ни не помишља да Русија и Кина могу да своје политике воде са другачијим мотивима и на принципима међу којима нису максимизација тренутног профита и доминација над слабијим и мањим. Вјероватно га ужасава могућност да Русија и Кина делују заједнички, усаглашавајући своје регионалне политике, па је доследно прећуткује.

Људи уобичајено мисле да постоје дје врсте стварности. Лична, субјективна је она стварност коју осећам као што је бол, љубав, нада, страх… Објективна је она стварност која не зависи од личног доживљаја и делује мимо човекових сазнања, као што је сила теже, брзина светлости или репродукција ДНК.

Навикли смо, такође, да све што није лична третирамо као објективну стварност, што је грешка, будући да се занемарује постојање треће врсте стварности — интерсубјективна стварност. Она представља веровање довољно великог броја људи да је нека појава стварна и, услед те чињенице, она таквом постаје независно од својих особина.

Долар, берза, па и сама Европска унија, постоје на основу уверења великог броја људи да представљају неку вредност, да имају супстанцу и смисао. Иако не постоји појединац који у целини познаје прашуму евроунијиних прописа и може јасно да образложи њихову сврсисходност, још има људи који верују да је ЕУ корисна, а тиме и постојећа. Или их, можда, више нема у довољном броју?

Недовољно верујућих у ЕУ је довољан разлог за њено непостојање.

Совјетски Савез је био силна држава. Победио је фашизам, отпочео космичку и балансирао нуклеарну еру. Направио је најзначајнији искорак у стварању државе засноване на социјалној правди и једнакости. Осмог децембра 1991. године у државној дачи код града Вискулија у Белорусији, лидери Русије, Украјине и Белорусије потписали су Беловешки споразум у којем пише: „ … констатујемо да Савез Совјетских Социјалистичких Република престаје да постоји као субјект међународног права и као геополитичка стварност“.

Три потписа и — готово. Нестаде силна и моћна држава. Трагедија? Да! Катастрофа? Очигледно не!

Европска унија се, без обзира на велико (статистички исказано) богатство, не може упоређивати са ондашњим Совјетским Савезом. Значај СССР-а је глобално био неупоредиво већи. Кад је свет преживео његово самоукидање, формални нестанак ЕУ и не би морао да буде третиран као велика невоља. Посебно не ако се то већ десило, а бриселске бирократе се још нису осмотриле у огледалу.

Извор: Спутњик