Две деценије Малог Зејтинлика (1996 – 2016)

И данас, када прелиставам ратна сећања, често се зауставим на тужним страницама исписаним у јануарским и фебруарским данима 1996. године, када су сарајевски Срби са Грбавице, Враца, Вогошће, Илијаша, Илиџе, Хаџића, Рајловца, центра Сарајева и других места остављали своја родна огњишта и одлазили у неизвесност.

Потписи на Дејтонски мировни споразум су њихов завичај „поклонили“ Федерацији БиХ и осудили их на болну сеобу. Конвоји туге, шибани ветровима и суснежицом, кретали су се преко Требевића, Пала и Романије. Поред оног што се из куће морало у завежљаје ставити за нови почетак у нигдини, очеви и мајке носили су своје мртве синове. Из породичних гробаља их ексхумирали да непријатељима не би приуштили задовољство черечења хумки и рушења њихових спомен-обележја. Умирање својих најдражих за слободу су преживели, а ово друго, што би се могло десити ако их оставе на немилост крвницима, сигурно не би. Плакали су тих дана и небо и земља.

Остављали су сарајевски тамни вилајет да се радује туђој несрећи, кренули тамо где ће њихови најмилији наћи вечни мир. Већина тих стаза, поливених очевим и мајчиним сузама, водила је преко пркосне планине Романије, преко апостолске горе, вечне заштитнице слободе, правде и православља.

У сећањима и данас, након пуне две деценије, чујем мајчин лелек, очев уздах, често у кошмарним сновима додирујем њихове сузе, тешим их иако знам да утехе и лека за њихове отворене ране нема. Слушам како на таласима соколачке Радио-станице Романија у прохладним ноћима позивају становнике малог града да дочекају невољнике да им се нађу при руци, сместе их у своје топле домове, узму крамп и лопату и пођу у Пољак поље, простор где се постављају темељи Малог Зејтинлика, да помогну механизацији која је отварала тврду романијску земљу за другу сахрану хероја са Грбавице, Враца, Илијаша… И, заиста, Соколац није скривао бол у тим тешким данима, показао је невиђену хуманост и доброту, брисао сузе неутешним, храбрио их да истрају, преживе нову голготу, да живе за своје најмилије, за одласке на гробље, молитве за душе јунака, за њихове потомке. И данас чујем баритон свештеника Милорада, чија је молитва небесима предавала најбоље српске синове.

ЗВУЦИ ЈЕЗИВЕ ТИШИНЕ

Данима и ноћима стизали су конвоји туге до Малог Зејтинлика. По други пут, уз уморни и промукли мајчин лелек и потоке суза, у вечност су одлазили они што животе уградише у темеље Републике Српске. Бројне су свјетске ТВ куће и агенције биле запањене сеобом сарајевских Срба. Промрзле колоне су се нашле у ударним вестима. Нажалост, тадашња Србија је немо посматрала егзодус и патњу својих сународника. Ретки су били медији у сестринској земљи који су пренели потресне призоре на путевима у избеглиштво.

Захваљујући Влади РС, Удружењу Срба Сарајевско-романијске области у Торонту, прилозима верника Српског културног клуба Свети Сава, који живе у Хоктон Парку, предграђу Сиднеја, Црквеној општини Соколац, општини Соколац, Борачкој организацији општине Соколац, Борачкој организацији Сарајевско-романијске регије и Скупштини Града Источно Сарајево, у срцу Романије никао је Мали Зејтинлик, најтужнији део српске земље на Балкану. На његовим капијама, у хладу храма Проподобна мајка Параскева, дежура грандиозни крст који симболизује живот вечни (на слици изнад). На сивом крстоликом мермеру утиснуте су ријечи „Чекамо васкрсење мртвих“. Овај детаљ Малог Зејтинлика пројектовао је Бранислав Шаровић.

Када ступите на овај простор, где су најгласнији звуци језиве тишине, обузима вас посебан осећај, оно што ни чувени Андрић у зениту свог стваралаштва не би могао описати. Задрхти перо у руци, срцу тесно у грудима, очи се прикују за колону крстова исклесаних од прилепског белог камена по узору на оне у солунском Зејтинлику. Девет стотина педесет осам крстова казује трагику српског рода у потоњем рату. Ни најразорнији ветрови романијски ту не могу угасити светлост свеће воштанице и отерати мирис тамјана, јер Свевишњи то држи у својим рукама.

Када уђете у свету тишину, притиснути погледом са фотографија јунака, осећате кривицу што сте међу живима, што им се у жртви нисте придружили. На челу бесмртне колоне, одмах уз темеље гробљанске капије, сахрањени су Ђуричићи – браћа Милан и Миломир, отац њихов Борко. Мајка Јела, све до смрти, свакодневно је обилазила њихово вечно почивалиште. У Малом Зејтинлику 33 породице сахраниле су по два члана. Шест породица сахранило је по три погинула, међу којима Цвијановићи и Радоње по три сина, Нико и Милка Кошарац два сина – Спасимира и Миломира, који погинуше у једном дану. Душанка Фржовић из сарајевских Неџарића је дошла у Соколац да буде близу Малог Зејтинлика и својих најдражих – синова Горана и Зорана и супруга. Алекса и Љубинка Барјактаревић тугују у соколачком насељу Мајдани за синовима Гораном и Душком. Међу бесмртницима су и два брата Ћећез. Породица Дамјановић је у бестијалном оргијању џихадиста на Чемерну изгубила два брата, две кћери и сина. И они су вечни мир нашли у каменитој романијској земљи. Међу светлим гробовима су и вечна почивалишта три петнаестогодишњака – Слободана Голубовића, Миодрага Пукете и Саше Перића. Најстарија жртва имала је 74 године. Са браћом, у крилу гласиначке равнице и шумовите Романије, почива и руски добровољац Јуриј Павел Пилипћик. Имао је само 20 година када је погинуо на Нишићкој висоравни.

ИМЕНА 4.000 ПОГИНУЛИХ

Само неколико километара североисточно од Малог Зејтинлика, поред пута Соколац – Кнежина, у насељу Копјевићи, налази се гробље где су сахрањена 53 борца погинула на оловском ратишту. Ту их је најближа родбина из њихових села око Олова пренела након Дејтона. Крстови, као и у Малом Зејтинлику, од прилепског белог стијења. Исте су судбине новомученци који сањају сан праведника уз хуке таласа реке Биоштице.

И на бројним другим местима диљем Романије су хумке ратника, оних који живот дадоше за слободу и будућност српског рода. О великој жртви сведоче манастир Свети великомученик Георгије на Равној Романији, на чијим унутрашњим зидовима, уместо фресака, стоје имена 4.000 погинулих припадника Војске РС са подручја Сарајевско-романијске регије (на слици изнад), централно спомен-обележје у центру Сокоца са 1.170 имена погинулих српских војника са истог простора, те спомен-обележја у Ћаваринама, Соколовићима, Барама и у старом гробљу Градац у Сокоцу. На подручју општине Соколац живи нешто више од 13.000 становника, а у утроби романијске земље у минулим годинама сахрањено је близу 1.500 српских војника.

Гласно опомиње тишина Малог Зејтинлинка све који заборавише на голготу, оне који се данас грле са убицама, лопове и ратне профитере који су на костима погинулих зидали властито богатство. Тих нема на Задушнице да дођу у тај свети простор. Не смеју да сврате. Свесни су да би им се руке окамениле када би покушали да се прекрсте над светлошћу која исијава из хумки новомученика. Долази најближа родбина, пријатељи и саборци у време обележавања дана Прве и Друге романијске бригаде, на крсну славу Војске Републике Српске, Видовдан. Борачка организација општине Соколац, општина Соколац и град Источно Сарајево брину о одржавању овог спомен-комплекса. У томе, гледајући на значај овог парчета свете српске земље, симболично учествује Влада РС.

У мајци Србији још увек не знају колику су цену слободе платили Срби с друге стране реке Дрине. Политичари, лажни пацифисти, жбири, доушници, чланови армије невладиних организација и новинари ничице падају пред нишанима у Поточарима код Сребренице, извињавају се џелатима, а не свраћају у Мали Зејтинлик, где почива младост Сарајевско-романијске регије. Страхују да не увреде убице и светске моћнике.

У предизборно време, у трци за гласачима и гласовима у Српској, Мали Зејтинлик се, нажалост, максимално експлоатише, а заборавља у првом дану када властодршци зајашу удобне фотеље.

Извор: Фронтал