Један предлог за излазак из политичке кризе

Вишемесечни протести студената, који су у међувремену прерасли у масовне грађанске протесте под студентском фирмом, открили су бројне болне тачке у политичком и правном систему Србије. Најозбиљније је свакако то што је видљива дубока криза ауторитета државе, која се манифестује као немогућност њеног апарата физичке принуде да обезбеди делотворну примену закона.

Већ сама ова појава погубна је по државне и националне интересе, независно од тога да ли је таква неделотворност апарата принуде резултат процеса неконтролисане ерозије ауторитета државе или је реч о изнуђеној политичкој тактици „напредњачког“ режима суоченог са масовном делегитимизацијом.

Нема јаснијег показатеља да је правни поредак државе остао без делотворне заштите апaрата принуде од чињенице да на универзитетима већ постоји паралелни „правни“ поредак, који је оличен у „пленумима“ и „правним“ актима које студентски пленуми доносе, а којима се повинују легални факултетски и универзитетски органи. То придаје садашњим протестима и револуционарни карактер, додуше ограничен у обиму, пошто је паралелни револуционарни систем тренутно једино успостављен у високом образовању.

Овде не улазим у додатно питање политичке одговорности за овакав стање, мада је јасно да је највећа одговорност на онима који врше власт. Уместо тога само констатујем очигледну чињеницу да државни органи избегавају да користе право заповедања, јер процењују да би грађани државну принуду сматрали голим насиљем. Тиме се шаље опасна порука, да је не само тренутна влада, већ и државни апарат принуде, остао без ауторитета (=легитимитета).

Обележја кризе

Друга озбиљна болест политичког система у Србији, која је постала видљива током вишемесечних масовних протеста, јесте очигледна криза ауторитета свих неопходних чинилаца представничке демократије, од странака до установе парламента.

Скривање највећег дела опозиције иза студентског протеста или формално нестраначких GOTV иницијатива, каква је ProGlas, најјасније сведочи о дубокој кризи ауторитета кључних чинилаца представничке демократије, пошто је она, а посебно парламентаризам као систем организације власти, незамисливa без снажне опозиције.

Друго лице феномена дубоког неповерења грађана Србије у њихове политичке представнике јесте феномен одбацивања политике, који је снажно дошао до изражаја током масовних студентских протеста. Ову појаву познати италијански политиколог Ђовани Сартори називао је „политиком антиполитике“. Појаву антиполитике у савременим демократским режимима Сартори je пре свега доводиo у везу са масовном политичком корупцијом, због које политичари губе поверење јавности, а грађани решење траже у бекству од политике.

То бекство може бити пасивно, али и активно, при чему „апатичан грађанин“, по Сарторију, чини „политику сувише лаком“, док је активан „осветољубив грађанин може учинити сувише тешком“. Свођење политике на борбу против корупције израз је доминације антиполитике у једном друштву. Највећи ризик „политике антиполитике“, по Сарторију, јесте опасност да се са одбојношћу према странкама и политичарима одбаце и саме институције представничке демократије, односно она сама.

Садашњи масовни протести показали су да је политичком животу Србије својствен још један феномен, који је Сартори такође доводио у везу са деградацијом представничке демократије, односно са појавом „политике антиполитике“. Ради се о претварању класичне политике, посредством телевизије као доминатног медија, у видео-политику, а демократије у видео-демократију.

Речју Сарторија „публика коју је одгајила телевизија јесте, у свим аспектима, високо дезинформисана и лоше информисана публика. Тачно је да телевизија досеже веома широку публику, али њене поруке и њен newscasting (емисије вести) пружају површину, а не суштину информације. Више људи се информише мање (и на све испразнији начин). У исто време публика се храни ‘емотивизираном’ информацијом, коју пружају слике које потресају или љуте, што често прегрева проблеме преко наше могућности да их решимо“. Ове оцене Сарторија добијају додатно на тежини када се узме у обзир и постојећи утицај друштвених мрежа на формирање политичких ставова.

Начин на који сви велики медији (подједнако провладини и проопозициони) информишу јавност о новосадској несрећи и масовним студентско/грађанским протестима потпуно одговара закључку Сарторија, да „видео-политика производи постепени пораст емотивног учешћа, покренутог емоцијама, у условима опадајуће и осиромашене информисаности. А ако је тако, ‘бавити се политиком’ (добром политиком) постаје неприступачно“.

Притом Сартори упозорава да видео-политика подједнако мења и политичара и грађанина. Првог тако што „политичари све више реагују не на догађаје саме по себи, већ на ‘медијске догађаје’, односно на догађаје који су видео-видљиви па чак и на догађаје који су медијски зачети, односно у великој мери фабриковани од стране телевизије“. Истовремено, „видео-политика мења самог грађанина, будући да видео-грађанин који ‘види политику’ у сликама јесте потпуно нов протагониста у политичком процесу“. Не одређују ли и у Србији у овом моменту телевизије списак најважнијих политичких догађаја, али и „наш“ суд о њима?

Криза парламентарне демократије

Овим кратким списком не исцрпљују се, наравно, све акутне и хроничне болести политичког и правног система Србије, али о озбиљности стања у земљи, чини се, већ довољно говори то што се у условима вишемесечних масовних протеста испољава очигледна криза ауторитета државног апарата принуде, као и ауторитета кључних чинилаца представничке демократије, те с њима повезано потискивање класичне политике антиполитиком, чије приоритете, а често и сам садржај, доминантно одређују масовни провладини и проопозициони медији, укључујући и друштвене мреже.

Притом, када се посматра са стране, политички и правни поредак Србије делује као прегрејани затворени систем пред пуцањем, коме је отказао термостат у виду државног апарата и кључних субјеката представничке демократије. Таква ситуација може да радује само оног ко не мисли добро држави Србији и српском народу у целини.

Да би се ови хронични патолошки друштвено-политички феномени лечили, непоходно је да се најпре утврди њихов узрок. Притом ћемо оставити по страни детаљнију анализу оних узрока који су општег карактера, а у вези су са дубоком историјском кризом коју преживљава модерни (=западни) модел представничке демократије. Само у најкраћем, многи, ако не и сви пратећи социјални чиниоци који су у 19. веку омогућили процват западне представничке демократије, у садашњим историјским околностима суочени су са озбиљним искушењима или су у кризи коју тешко могу превазићи.

Наиме, модерна представничка демократија рођена је у индустријском друштву 19. века, у епохи либерализма, национализма и култа масовне просвећености. Масовна политичка култура, као израз ширења бирачког права, била је неостварива без слободе штампе, а ова без масовног просвећивања, чији је израз било увођење обавезног масовног образовања.

Опште бирачко право и обавезно образовање постали су током 19. и почетком 20. века кључни кохезивни инструменти масовних нација. Након очигледног банкрота либералне идеологије, западна представничка демократија остала је и без своје идејне потпоре.

Под притиском четврте технолошке револуције из корена се мења друштво формирано у првој и другој индустријској револуцији, које је било социјална колевка модерне представничке демократије. Постиндустријско друштво показује неупоредиво мањи жар за култ масовне политике и култ масовног просвећивања него што га је показивало индустријско друштво 19. и почетка 20. века. А социјално-психолошком профилу носилаца нових занимања које продукује четврта технолошка револуција умногоме је страно поистовећивање са било којој ужом и широм друштвеном групом (класом и нацијом).

Такав индивидуализам се мора негативно одразити на функционалност представничке демократије. Не само што је од супротстављених воља социјално изолованих појединаца тешко формирати општу вољу, која се изражава кроз законе, него и стога што борба појединаца неминовно деградира политику.

Речју Слободана Јовановића, борба за власт хомогених друштвених група „креће државну заједницу напред“, при чему их држава својом интервенцијом „нагони на миран међусобни саобраћај“ и тако спасава државно јединство. Тамо, пак, где „појединци нису у исто време представници разних група, њихова борба пре значи борбу око положаја него борбу око власти“.

Где је проблем?

Када су у питању специфични домаћи узроци услед којих политички и правни систем у Србији ових дана показује озбиљну атрофију, они се најчешће траже у лошем институционалном оквиру, па се самим тим и лек за болести тражи у институционалним средствима. Да ли је проблем у Србији заиста пре свега институционалне природе?

Према мишљењу једног од најбољих српских уставних правника Ратка Марковића, систем власти у Републици Србији према Уставу из 2006. године претежно има обележја рационализованог парламентаризма. А рационализовани праламентаризам је настао између два рата на европском континенту, како би се помоћу низа уставних средстава и механизама – у државама које нису имале двопартијски систем својствен колевци парламентарног система В. Британији – обезбедила стабилност и функционалност влада, односно спречила превласт парламента, те последична појава нестабилних и нефункционалних влада (као у Трећој и Четвртој француској републици).

Следствено томе, у уставноправној теорији за примере функционисања (успешног) парламентарног система по правилу се узимају оне државе које су имале дуговечне једностраначке владе у више узастопних скупштинских мандата (легислатура), као и појединачне случајеве „срећних прича“ са дуговечним коалиционим владама, у којима је по правилу једна странка предоминантна са бројем освојених скупштинских мандата.

Имајући ово у виду, Сартори закључује, „парламентарна влада функционише (или најбоље функционише) када је њено име ‘лоше одабрано’, односно када парламент не влада, када му се стави брњица“. Слободан Јовановић о истој ствари закључује на следећи начин: „Оскудица јаке владе која се осећа код парламентарног режима, јесте велика мана. Управна власт то је радња државна. Једна држава са слабом владом, то је као један човек који би био неодлучан. За њен успех, држави је јака влада исто тако потребна, као што је једном човеку, за његов лични успех, потребан чврст карактер“.

Ако би теоријска мерила применили на Србију, онда би тринаест непрекидних година владавине коалиционих влада са предоминатном позицијом СНС-а био доказ да у Србији постоји рационални „парламентаризам који функционише“. Друштвена и политичка стварност сведочи, међутим, нешто сасвим друго, да систем власти у Републици Србији није ни стабилан нити успешно функционише, него да уместо тога последњих година константно продукује друштвену и политичку кризу.

Одговор на питање зашто се у овом случају тако драстично разилазе теорија и пракса, налази се у закључку Ратка Марковића, којим објашњава појаву рационализованог парламентаризма: „Цео рационализовани парламентарни систем почива на заблуди да се институционалним средствима могу лечити тешкоће које су, у ствари, политичке природе“.

Наиме, код државе, како указује Слободан Јовановић, „треба разликовати њену спољашњост од њене унутрашњости“. О томе Јовановић даље вели: „Њена спољашњост, то су она спољашња правила и онај спољашњи ауторитет који у њој важе – оно што би се једном речју могло назвати њена правна организација. Њена унутрашњост, то су социјални односи који у њој постоје, – прво, она заједничка уверења и заједнички интереси који њене чланове спајају уједно; затим оне уже групе на које су се њени чланови поцепали због тога, што сагласност њихових уверења и интереса није потпуна него непотпуна. Правна организација и социјални односи стоје једно према другоме као форма и садржина“. А садржина је увек примарна у односу на форму.

Форма, тј. правна организација у Србији показује бројне слабости и стога она захтева реформу, али тек пошто се реше проблеми у ономе што чини садржину државе, а то су, речју С. Јовановића, „социјални односи, то је сам заједнички живот са свим својим унутрашњим сагласностима и несагласностима; то је сама стварност којој правне форме покушавају да наметну једну идеалну форму“.

Најпре се морају формулисати заједничка уверења и интереси, да би након тога они могли да се добију правну форму, кроз посао институционалног реформисања државе.

Садашња криза ауторитета државног апарата, као и криза ауторитета кључних чинилаца представничке демократије и парламентарног режима (парламент, странке, позиција, опозиција), упућују на закључак о постојању дубоког несклада између спољашњости државе и њене унутрашњости, тј. правни и политички систем нису у сагласности са заједничким уверењима и интересима српског друштва. То, међутим, још увек не значи да таква заједничка уверења и интереси постоје у овом моменту као нешто што је очигледно, стабилно и јасно изражено.

У модерној представничкој демократији заједничка уверења и интереси формулишу се у равноправној изборној утакмици кроз слободно сучељавање фундаменталних политичких ставова на слободним медијима. Јасно је да у Србији данас, а заправо од обнове вишестраначја, не функционише у оптималној, а не у идеалној мери, ниједан од наведених инструмената (равноправна изборна утакмица, слободни медији и озбиљна политичка дебата) за формулисање „опште воље“ у условима вишестраначке представничке демократије и парламентарног система.

То што модерна представничка демократија, па и парламентаризам као систем власти, генерално свуда преживљава најозбиљнију кризу, нипошто нас не ослобађа од одговорности за сређивање стања у сопственој земљи. А у послу сређивања прилика морају се определити приоритетни задаци.

За излазак из постојеће кризе, која се манифестује пре свега као криза ауторитета државног апарата и основних чинилаца представничке демократије и парламентаризма, најпре се морају створити услови за формулисање заједничких уверења и интереса, да би се потом добили репрезентативни носиоци представничке демократије и посредством њих васпоставио ауторитет државног апарата.

Чини се да се само тако може превладати очигледан јаз који постоји између српског друштва или значајног његовог дела (студентске протесте по истраживањима јавног мњења изричито подржава више од половине грађана, што се, барем у овом моменту, не може рећи и за опозицију) и актуелног политичког система, који обухвата како власт, тако и парламентарну опозицију.

Нерепрезентативност политичке елите

О нерепрезентативности не само садашњег сазива Народне скупштине, него целокупне постојеће политичке елите организоване у странке, као кључне чиниоце модерне представничке демократије, довољно говори упоређивање резултата истраживања јавног мњења са програмима парламентарних странака који се тичу фундаменталних политичких тема.

Стратешко питање број један у Србији јесу евроинтеграције, јер оне опредељују основни курс спољне, економске, безбедоносне, културне и свака друге политике наше земље. То се може утврдити не само увидом у било који политички стратешки документ Републике Србије, него и погледом на наше законодавство. Наиме, наш правни систем се од 2009. године усклађује са правним системом ЕУ, а Споразум о стабилизацији и придруживању има у Србији статус својеврсног надустава.

А истраживања јавног мњења показују да је подршка учлањењу Србије у Европску унију пала са 73 одсто у 2009. године на 40 одсто у 2024. години. Број грађана Србије који би на референдуму гласали против учлањења Србије у Европску унију према истраживањима јавног мњења у последње две године већи је увек за десетак процената од оних који су за чланство Србије у ЕУ, при чему је очигледан тренд раста противника евроинтеграција Србије.

Ако је услов за чланство Србије у ЕУ признање тзв. Републике Косово, онда се чланству Србију у ЕУ према подацима једног истраживања јавног мњења из јануара 2023. године противи чак 79,2 одстто грађана Србије.

Притом се може основано закључити да би број изричитих противника приступања Србије Европској унији био врло близак броју оних који се изричито противе чланству Србије у НАТО пакт, а то је 83-84 одсто, када би медији у Србији били подједнако доступни поборницима и противницима евроинтеграција и када би начин информисања био такав да омогућава публици да формира свој рационални суд, а не да буде, речју Сарторија, константно „емотивизирана“ (полу)информацијама које подстичу страх или стварају илузију.

С друге стране, странке које су противе чланству Србије у Европској унији имају у садашњем сазиву Народне скупштине 10,5 одсто посланичких места (две фракције Ми-глас из народа и НДСС). Разлог за овакву нерепрезентативност кључних чинилаца (странака и парламента) садашњег политичког система у Србији, свакако ваља тражити у непостојању слободних медија и озбиљне политичке дебате о стратешким политичким питањима (тиме се не исцрпљују сви разлози нерепрезентативности садашње политичке елите).

Политичка елита постојећег полуколонијалног система формирана је у условима замене класичне политике „видео-политиком“, која је, по речима Сарторија, „веома ефикасна у ‘изражавању’ зала и лоше учињених (неучињених) ствари“, јер „веома добро успева да загреје и мобилише јавност за добре (али и фриволне) ствари“, али није способна да формира публику која има свој политички суд.

А без политичког суда свесних и национално одговорних појединаца не могу се ни формирати заједничка уверења и интереси, који посредством слободно изабраних прадставника треба да буду преточени у законодавство, које би било по мери наших веровања, потреба и интереса.

Ваља се сетити, с тим у вези, упозорења Слободана Јовановића о значају јавног мњења у представничкој демократији, које није изгубило на актуелности у мери у којој су западни модел представничке демократије и парламентарни систем власти изгубили од некадашње виталности :

„Када се у странкама угаси унутрашњи живот, и оне претворе у машине за освајање власти, онда још једини спас остаје у независном јавном мњењу. Политички идеали морају се стварати ван странака, од људи који, незаражени страначким егоизмом и слободни од страначке дисциплине, непристрасно и самостално мисле о државним интересима. Ти ће се идеали после наметнути странкама као све популарне идеје, јер, да би само дошла до власти, странка пристаје на све оно што бирачко тело тражи од ње“.

Да би се у Србији формирало такво квалитетно јавно мњење, потребни су, пре свега, слободни и озбиљни медији, чија информативна слика неће бити копија постојеће нерепрезентативне политичке елите, тј. колонијалног вештачког биполаризма српске политичке сцене, него репрезентативна слика ставова, уверења и интереса целокупног српског друштва.

Модели изласка из кризе

Реакција власти и највећег броја парламентарних опозиционих странака на постојећу друштвену и политичку кризу показује, да и једни и други не желе да се превазиђе дубок јаз који постоји између институција и друштва или онога што је Слободан Јовановић називао формом и садржином државе. Притом би и једни и други хтели да јавно мњење оставе у садашњем стању, растрзано страховима и опсенама, а без формулисаних јасних и стабилних заједничких уверења и интереса.

Напредњачки режим за сада не размишља ни о једној другој опцији осим о избору нове владе или новим изборима под истим изборним и медијским условима. Све парламентарне опозиционе странке, осим две фракције проистекле из Ми глас из народа, као једино решење за излазак из садашње кризе нуде тзв. прелазну владу.

Опозиционе странке се, међутим, разликују када је у питању састав владе. За неполитичку прелазну владу састављену од стручњака до сада су се изјаснили Народни покрет Србије и Демократска странка, неке ванпарламентарне политичке организације (Крени-покрени), као и главни заступник неолибералне и евроунијатске политичке агенде у Србији у овом тренутку – иницијатива ProGlas.

Пошто не нуде ништа ново, обе варијанте изласка из кризе за које се залажу „напредњаци“ не могу да елиминишу њене суштинске узроке, па стога не могу ни помоћи у обнови ауторитета кључних чинилаца представничке демократије, а преко њих и пољуљаног ауторитета државног апарата.

Прелазна влада коју предлаже већина опозиционих странака не само да је формално-правно спорна из угла важећег Устава, који познаје једино владу пуног мандата, него је и са политичког становишта некорисна, па чак и штетна.

Наиме, ако су кључни узроци постојећег дубоког јаза између друштва и државе у Србији у нерепрезентативности постојећих кључних чинилаца парламентарног система власти и непостојања елементарних предуслова (слободни медији и јавна дебата о стратешким политичким темама) за формирање заједничких уверења и интереса, као темеља сваке институционалне реформе, онда би тзв. прелазна влада, образована пактом постојеће политичке елите, а без предизборне дебате и изборне утакмице, само додатно повећала нерепрезентативност главних актера парламентарног живота, а посредством њих додатно урушила ауторитет државе.

Најспорнија из угла репрезентативности је свакако тзв. прелазна влада стручњака. Притом, у парламентарном систему, какав постоји у Србији, влада би по природи ствари морала бити политичка, тј. страначка, а не бирократска, састављена од стручњака, јер у парламентаризму бирачи дају подршку конкретним предизборним партијским програмима, на основу којих влада параламентарне већине и води политику земље. Уосталом, на који начин би се утврдило да је неко, како предлаже ProGlas, „особа несумњиве стручности“?

Стручњаци око чије „несумњиве стручности“ (а сада већ можемо са великом сигурношћу одредити круг тих лица) постигну консензус колонијалне корпоративне и политичке елите, нису ништа друго него, Владушићевом речју, „производ концепта leading from behind (водити од назад)“, у коме „несумњиви стручњаци“ представљају овце којима руководе пастири из сенке.

Недавна анализа Слободана Владушића убедљиво је показала да и ProGlas по својој суштини није ништа него производ концепта leading from behind. Иако његови оснивачи и сарадници делују свакако паметније од типичног производа овог концепта политичке технологије – Грете Тунберг, они у суштини на политичкој сцени Србије играју ону улогу која је њој била додељена. Притом, сама њихова појава представља класичан пример изигравања бирача и извртања смисла модерне представничке демократије.

Уместо да пред собом имају лидера који је креатор политичког програма и који је лично политички одговоран за његово испуњење, бирачима се непрекидно нуде „овце“ из непрегледног стада, које ни о чему другом не одлучују осим о колични сена којим ће бити награђене, па је стога и њихова политичка одговорност илузорна. У том „овчијем“ кључу ваља тумачити и предлог ProGlasa о једнократном ангажману министара-стручњака тзв. прелазне владе.

Јер, ratio legis ове мере не може се пронаћи у мотиву појединца да се једнократно жртвује за државу и народ (чак избор таквог појединца не треба искључити као могућност), већ само у моделу политичке технологије – leading from behind, који одређује улогу и политички век „оваца“.

Опасна авантура

Може се истаћи примедба да је нерепрезентативност тзв. прелазне владе политички мање штетна од опстанка на власти увелико делегитимисане „напредњачке“ владе, пошто би прва била ограничена у погледу дужине и садржаја мандата, а нова „напредњачка“ то не би била. Ова примедба не стоји из два разлога.

Како што је изнад речено, важећи Устав Србије не препознаје владу ограниченог, већ само владу пуног мандата, тако да нема никаквих формално-правних гаранција да би нерепрезентативна влада, састављена без избора, вршила само одређени круг послова, нпр. припрема услова за фер и слободне изборе.

Та гаранција се не може дати ни стога што је просто немогуће да таква влада током шест или девет месеци свог мандата не води спољну и унутрашњу политику државе, те да сходно томе доноси и одговарајуће одлуке прворазредног политичког карактера. Из угла ове чињенице види се колико је депласирано објашњење по коме је тзв. прелазна влада техничког карактера, па би због тога и њени чланови требало да буду идејно-политички „неутрални“ стручњаци.

И већина поборника тзв. прелазне владе се до сада изјаснила за то, мада још увек стидљиво, да таква влада има шири мандат од техничког (који, поновићемо, по Уставу и Закону о Влади не може да има). Тако се ProGlas заложио за „незнатно проширени мандат техничке владе“.

Из њиховог Sretenjskog saopštenja, а и из Programa mera za Dan posle, јасно се види да би под режимом тзв. прелазне владе биле предузимане и ванредне мере у борби против корупције, које се у таквим, de facto ванредним условима, лако могу претворити у „политичку метлу“ за чишћење идеолошки неподобних политичких противника. О чему јасно сведочи случај Северне Македоније.

И представници прозападне опозиције већ сада говоре о томе да мандат тзв. прелазне владе не би био ограничен на припрему законских услова за фер и слободне изборе, него да би један од њених главних задатака била борба против корупције.

У садашњим турбулентним међународним приликама, које носе незнане ризике за Србију (нарочито за Србе на Косову и Метохији), као и за српски народ у Републици Српској и Црној Гори, формирање тзв. прелазне владе која не би имала изборни легитимитет, а чији би већински политички ставови, нарочито у случају владе састављене од стручњака, одговарали ставовима једне друштвене мањине (у најбољем случају 1/3 бирачког тела), било би једнако правој авантури.

Будући да је садашње стање неодрживо, јер је довден у питање не само легитимитет владе, већ и угрожен ауторитет државе, мора се наћи решење за брз излазак из кризе. Решење би требало да буде такво да омогући постепену обнову ауторитета кључних чинилаца парламентарног система и државног апарата уопште, те да након тога отвори пут постепеној ресуверенизацији Србије.

С обзиром на такве циљеве, чини се адекватним доношење једног lex specialis–a, кога оправдавају ванредне политичке прилике у земљи. Таквим специјалним законом било би установљено једно посебно тело састављено од чланова парламентарних странака, у коме садашње владајуће партије не би имале већину.

То тело би било дужно да, у року који не би био дужи од три месеца, утврди предлоге нових медијских и изборних закона, који би створили услове за фер и слободне изборе на свим нивоима власти. Потом би ове предлоге закона била дужна да без измена усвоји Народна скупштина. Након тога би у року, не краћем од четири и не дужем од шест месеци, требало расписати изборе по новим законима. Србија мора што пре изаћи из стања „перманентне револуције“.

---

Извор: Нови Стандард