Глобални медији и удар на слободу говора

Ментална и хумана деструкција почеле су много пре Трампа. Они су везани за владавину, као одговор елите на све проблеме и извор њиховог идентитета и моћи. Елите су данас најжешћи заговорници војске и обавештајних служби, лишене икаквог здравог отклона према системском насиљу и лажима. Актуелна фаза неолибералног глобализма своди се идејно на више власти, пореза, закона, администрације, прихода, моћи, надзора, ратова и програма; укратко, на више контроле.

Неолиберали и репресивна владавина су више од брака из користи. Неолиберални политичари и њихова корпоративна клијентела верују у моћ са убеђењем равним религиозним догмама. Свесни да иза себе остављају зло, они знају да, лишени контроле над владавином, они остају лишени свог суштинског елемента и огољени у јавности. Суштинска грешка сваке опозиције неолибералним глобалистима није у идеолошком утемељењу, већ у уздржаности да се инсистира на контроли над соспственом влашћу. Како су освајали и институционализовали своју доминацију, неолиберали су престали да се брину и чак да питају да ли влада функционише рационално. Владавина  је постала вежба управљања у патронажи, системима потплаћивања и изговорима, а ефикасност услуга грађанима је нестала са листе интереса, осим демагошки. Апотеоза некомпетентности, коју протежирају неолиберални глобалисти, постали су огољени огромни дугови држава, неоснована обећања и катастрофални милитаризам и секуритатизација. Власт изнад свега постала је света за своје вернике.

Доба централизације и репресивне владавине је на измаку, узрок томе су центрифугално преношење информација, рачунарство и трансфер комуникационе моћи ка индивидуама. Власти ће и даље монтирати кампање како би легитимисале репресивне акције, али не могу се борити против централне реалности тренутка: оне су пропале, масовно и нису у стању да спрече назадовање. Глобализам – сведен на још више истог, само изазива већи отпор који још добија енергију. Окидач би врло вероватно могао бити урушавање глобалног финансијског поретка и националних економија.

Елита неолибералног глобализма, а са њима и њихови корисни идиоти, су у колима која падају. Када им чињенице не одговарају, прибегавају фантазији. Они избацују све чудније и невероватније идеје и конструкте, нe марећи да ли имају основа. Већина њих чак више нема никакве резултате иза себе, информативне кампање су и пропагандистичие и неспретне, крунисане увредама за здрав разум и истину, а како се све више открива и за људскост.

Интелектуална авангарда, у виду академске заједнице и и невладиног сектора, отишла је далеко. Они испостављају захтеве, а не решења и није их брига на чију су штету и трошак. Од некада признатих институција дошло је до открића нових родних варијација, са одговарајућим називима, и сексуалним девијацијама. Ниједна мањинска група која тврди да је жртва није сувише мала за забринутост интелектуалних војника „друштвене правде“. Свако ко сумња у политику идентитета или мандатну толеранцију изложен је нетолеранцији који често прелази у насиље.

ПОЈАВНИ ОБЛИК АКТУЕЛНЕ ФАЗЕ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА

Теме које намећу неолиберални глобалисти интересују све мање људи, али су оне ипак горуће у владајућим корпоративним медијима, чак и када се испоставе као најобичније фантазије без икаквих доказа. Малтретирани смо проценама, тврдњама, претпоставкама, уверењима о појавама и односима за које сами видимо да немају везе са реалношћу. Медијске кампање заснивају се на сталном убацивању импута, који разумни људи прихватају очекујући минимум пристојности оних који имају терет доказивања, Временом, остаје прича само као мит, али протагонисти патетичних лажи бивају експонирани у својој испразности и слабости. У том смислу, имајући обавештајне службе и корпоративне медије у функцији репресивних владавина, може се разумети Трампов слоган “исушивање мочваре!”

Посматрајући нападе на Трампа, Путина, Орбана јасно је да снаге неолибералног глобализма не презају од корупције, крађе, трговине утицајем, уцена, малтретирања и, према испадима неких бивших безбедњака, ни убистава. Системски криминал и корупција постали су заштитно лице неолибералног глобализма и интеграционистичке варијанте ове идеје. Претња су они који не желе такав начин живота, а њих тренутно предводе Трамп, Путин и Орбан. Сва тројица доводе неолибералне глобалисте до лудила. Разлог је то што демонстрирају колико се ради о залуђеној гомили која је бесповратно изгубила релевантност. Зато је дошао тренутак за културну и моралну офанзиву свих обичних људи. Ако не буде економских потреса до представничких избора у САД и ако САД не нападну неку земљу, талас – како га неолиберални глобалисти пежоративно називају – „популизма“ постаће незаустављив. Надобудни обавештајни и информативни кловнови, који већ пар деценија злоупотребљавају моћ над људима, мораће да се определе, а за њима и корисни идиоти поретка репресије који су покушали да успоставе глобално.

Овај расплет носи и поуку да издаја народа мора да се обије о главу издајницима. Завереници су се, на пример, у САД претворили у кабалу која је умислила да је изнад државе и народа. Ко може да сумња да су њихови корисни идиоти и партнери широм света ишта бољи? Да су били другачији не би били толерисани. Ова, како се испоставља опасна, арогантна, лажљива и корумпирана кабала представља највећу опасност по остатке правне државе претекле у неолибералном глобализму и институције држава, као и животе сваке индивидуе на планети. Зато они нису само проблем Трампа и Путина, већ свих народа.

КОРПОРАТИВНИ ГЛОБАЛНИ МЕДИЈИ – ДОБОШАРИ СУКОБА

Ниво дезинформација и отворених лажи корпоративних медија, које је свет данас принуђен да трпи, није такав случајно. Неолиберална елита је одлучила да свој монопол над информативним простором претвори у резервни положај, али је проблем што та елита није већински потрошач друштвених медија. Мотив из којег је неолиберална глобалистичка елита прибегла неморалном и разоткрила информативни аспект свог домашаја постаје све очитији. Из Бриселске декларације евроатлантске интеграционе творвине НАТО, од 11. јула,  види се како се иза фраза а о „одбрамбеном савезу“, „демократији“, „заједничким вредностима“, „поштовању међународног права“ и лажи о „руској агресији” у ствари прикрива фактичка објава рата.

Обичан човек налази се затечен, јер је ратну пропаганду, која је постала свакодневна, све теже ажурно пратити. У информативном простору бесне функционери обавештајних служби и корисни идиоти неолибералног глобализма, чије иступе каналишу морални криминалци, уз мантру да су они глас истине а да би сви остали требало ћутке да прихватају све што кажу. О пропагандистичкој природи неолибералног естаблишмента илустративно сведочи пример да је британска полиција наводно идентификовала осумњичене у афери Скрипал, наравно инсинуирајући на Русе, а да је такав податак прцурео у јавност. Бестидна британска влада је, очито у намери да привуче пажњу на саму инсинуацију која је пуштена, упозорила како ту тврдњу не може да потврди.

Доживели смо да су амерички медији оптужили председника Трампа за издају зато што је разговарао са председником Путином о миру и сарадњи, уместо рата и уништења. Председник САД, који тврди да жели да реши односе са Русијом, притискао је чланове НАТО банде да издвоје више пара за ратне припреме против Русије. Осим тога, сведоци смо да САД подржавају неонацистички режим у Украјини који би да истреби грађане Донбаса, да подстичу гомилање НАТО снага на границама Русије, да подржавају покушај државног удара против легитимних власти у Никарагви и у Венецуели, да у тајној операцији преко Израела из Сирије евакуишу Беле шлемове и са породицама пресељавају у Канаду, САД и Британију како би избегли правди, а узнемиравају Кину трговинским ратом како би Америка поново могла бити „сјајна”.

За односе међу народима требало би да важе једноставна правила морала и правде, који уређују односе између индивидуа. Морал је, међутим, сведен на експедитивност и цинични опортунизам. Чак је и кинески председник недавно писао афирмативно Полу Кагамеу, лидеру Руанде, игноришући масовна убиства у тој земљи. Велике силе креирају међународне споразуме и стварају институције које привремено утврђују како ће уредити своју конкуренцију за пљачку у свету, а народима како буде. Када је Кина прихватила владавину капитала, САД су то искористиле да прокламују Нови светски поредак, у оквиру којег су планирали да доминирају и искористе људе глобално. Уследили су напади на Ирак, Руанду, Сомалију, Југославију, Србију, Авганистан, поново Ирак, Либију, Сирију и томе се не види крај. Али покушај стварања овог поретка наишао је на отпор у сваком делу света (осим у Европи) и данас када се квалитет живота људи погоршао, а посебно у САД, реакција постаје очајничка и све више ирационална. Како нас постиндустријско друштво доводи до ивице цивилизације, почињу бубњеви рата.

Сукцесију глобалног поретка континуирано ремете услови и околности које елите производе у глади за капиталом и начинима за све већу експлоатацију ресурса, укључујући и људских бића која се сматрају само још једним ресурсом за већи профит. И тако у свакој новој фази неконтролисаног финансијализма, нова равнотежа успоставља се новим војним сукобима, праћеним новим споразумима, па опет новим сукобима. Међународни односи одражавају супротности у глобалној економији конкурентских држава и подела унутар тих држава. Економија је глобална по својој природи, па је борба за што већи део глобалне добити постала акутна међу главним економским силама, с којима се САД, гао глобална нееоимперијална сила, суочавају уз финансијску кризу која се чини тако дубока да чак и светски рат делује као излазна стратегија. Капитал је у проблему широм света, а капитал САД у још већем проблему јер је су финансије и утицај глобалног полицајца, упркос опоравку привреде, све слабији. Данас је капитал је тај који индукује логику рата.

Ратна руља је окупирала информативни простор. Они нису тирани само глобално, него и на националним нивоима. Њима не требају грађани. Они вређају здрав разум људи својим лажима и лажним конструкцијама које не престају да пласирају, крађом новца и живота, да би могли да се бахате. Њима не требају грађани, него бирачка база, која ће из сопствених циљева и немоћи бити спремна да фингира како је њихов привилегован положај народна воља. Европа и САД, на пример, прихватају кризу идентитета подстакнуту смањењем стопа наталитета и девијације својих култура због миграција, које су им потребне као бирачко тело које могу да подвргну свом утицају.

КРАЈ АМЕРИЧКОГ ВЕКА

Не треба журити са закључцима. Оно што је на жалост глобалистичке елите, а посебно европске која је заборавила да функционише без америчке чизме, је то да је амерички државни дуг достигао је 21 трилион долара, што је више него бруто домаћи производ центра неоимперијалног неолибералног глобализма. Злогласно звучи то да ће ове године америчка социјална и здравствена заштита морати да повуче своје резервне фондове како би могли да измире накнаде. Ускоро ће банкарски фондови темеља друштвеног благостања Американаца банкротирати, што ће додатно оптеретити амерички буџет и пореске обвезнике. Прекомерни дугови због претеране потрошње неминовно ће изазвати економску кризу у целом свету. Па ипак, америчка елита нема намеру да смањи потрошњу. Конгрес је повећао војну потрошњу за 82 милијарде долара, што укупне издатке глобалног полицајца за одбрану доводи до 716 милијарди долара. Амерички Конгрес је, штавише, усвојио и закон о пољопривреди који такође повећава потрошњу и не предвиђа укидање субвенција богатим фармерима, већ их чак предвиђа и за нефармере.

Социјално и здравствено осигурање и повећање федералног дуга САД нужно ће вршити притисак на емисиону установу, Федералне резерве, да задрже ниске каматне стопе како би спречиле плаћање камата на федерални дуг. Монетизација дуга ће на крају генерисати хиперинфлацију и одбацивање долара као светске резервне валуте. Питање је када ће овај процес довести до краха друштвене стабилности и система декретних валута у САД и свуда где се протеже амерички формални и неформални домашај. Тренутно, светска економија је иза фасаде ишла наруку искључиво развијеним и богатим државама, а осталима евентуално привремено, а углавном никад. У доба глобализације и универзализације, међутим, само међународни поредак заснован на моралу и правди може бити прихватљив. До таквог се може доћи само еманципацијом обичног радног човека. Питање је да само каква ће бити борба којом такав поредак може да се оствари. Како ствари стоје, како год звучало, тешко да ће бити могуће остварити га договором.

Као и све империје у историји, систем САД је послужио одређено време. Био је искоришћен као средство ка одређеном циљу. Сада, финансијске и банкарске елите се окрећу новом поретку, у којем Америка има све мању улогу. Организације попут БИС-а и ММФ-а теже да постану нови центри финансијског света. Доналд Трамп повлађује том следу, притиснут односима моћи унутар САД, али највећа жртва неће бити он, већ идеал либералне демократије (који се јавности данас представља као популизам, конзервативизам, десница). Трампова реторика, додуше, углавном садржи оно што слободарски свет заговара и жели да чује, али његове акције нису увек сагласне речима.

Оно што је извесно је да је, тренутно, стварно лице актуелне фазе неолибералног глобализма, на чијем бранику је западни обавештајни естаблишмент, оличено у корпоративним масовним медијима. Сведоци смо  нове генерације информисања јавности, а сви други конфликти, укључујући трговински рат и локалне сукобе, само су позориште које одвраћа пажњу од ове реалности. Нови нацизам претендује да окупира свест људи и не бира средства. Отпор постоји, али, како смо били у прилици да се уверимо након састанка Трампа и Путина, сведен је на снаге које не управљају глобалним информативним простором. Како се види из цензорске акције Фејсбука и Јутјуба, технолошких фирми које не би могле да зараде за живот у реалној привреди те зависе од уговора са обавештајним службама и глобалним конгломератима, на удару су слобода говора и објективно информисање. Ако неолиберални глобалисти успеју, следе нам још гора времена. Игнорисање ових претњи једнако је опасно као и планови да се оне остваре.

Извор: Нови Стандард