Хоће ли Српска издржати удар?

У актуелној вишој фази агресивног хибридног рата Колективног запада против Републике Српске и, у ствари, српског народа, његов представник за јавност – који се неистинито представља као „високи представник” – Кристијан Шмит отворио је пут без повратка Босне и Херцеговине.

Својевољно наметање закона једној формално независној држави и то од никада бираних странаца може само да значи да та држава, у овом случају Босна и Херцеговина, у ствари и не постоји. У Шмитовом случају ваљало би се присетити једне, у симболичком смислу, сличне историјске ситуације из другог дела света. Наиме, египатски лидер Гамал Абдел Насер je 1956. године национализовао Суецки канал.

После одбијања његовог предлога да Велика Британија и Француска – које су као колонијалним наслеђем управљале Суецким каналом – подигну ренту за контролу Суеца, он је једноставно национализовао канал и вратио га земљи којој и припада. Велика Британија и Француска су онда војно интервенисале и доживеле понижавајући дебакл. То је био и почетак краја колонијалних империја Француске и Британије. Исте године је британска колонија Гана – до тада Златна обала – прва у Африци стекла независност.

Тада се распало и послератно британско-француско савезништво и Француска се окренула тадашњој Западној Немачкој. И то је отворило пут стварању прве европске интеграције која је као Европска економска заједница (ЕЕЗ) формирана годину дана касније. После формирања прве европске интеграције, у Европи се јавно говорило да није било Насера не би се десила ни ЕЕЗ и дa зато сви њени заговорници треба да Насерову бисту држе у својим спаваћим собама.

Закон и правда

У симболичком смислу, сличан би могао да буде и исход мисије Кристијана Шмита. Ма како звучало невероватно, Шмит би, на крају, са својим ирационалним и у основи деструктивним одлукама, за Републику Српску могао да буде пресудан у њеној борби за аутономију и, коначно, и самосталност. Нико није победио народ и његову одлучност да брани своју слободу и своје право.

Шмитове измене изборног закона сведоче о накарадном ставу који је старо искуство у тоталитарним као и колонијалним друштвима формулисало да избори нису ни потребни ако се добро припреме, као и једној мудрости која се злонамерно приписује Стаљину – да није важно ко гласа него ко броји. То је део истог плана са оптужбом против председника Републике Српске Милорада Додика коме се у нелегалном суду у Сарајеву суди због тога што врши своју уставну функцију одбране уставног уређења и Босне и Херцеговине и Републике Српске.

Али у, хибридни рат Запада се укључују и неки бивши, тада легални, високи представници који у великој мери разоткривају и део позадине најновије агресивне кампање, као и у чему је пробем. Тако бивши (легални) високи представник у БиХ – аустријски дипломата Волфганг Петрич – каже да је „стрпљења на Западу све мање” и да је могуће да ће „људи одговорни за кризу бити доведени пред лице правде”.

А шта је та правда и у чему је кривица? У вршењу уставних обавеза изабраних политичара, о каквом је стрпљењу реч и са којим правом се то Запад устоличује као господар који нема стрпљења за своје поданике? У којем то свету живе они који се представљају као Запад?

Петрич је, вреди подсетити, у недавном интервјуу америчком Радију Слободна Европа оценио „да је Милорад Додик стигао до крајњих граница стрпљења и толеранције које су за њега имале Европска унија и САД” а поводом недавне одлуке Кристијана Шмита да наметне измене изборног закона и реакцијама из Републике Српске.

А онда је открио карте – Петрич каже да „Европа, ЕУ и САД неће прихватити да Путинов блиски пријатељ покушава да води свој мали рат против цивилизације, против свог народа, против Европе. То је апсолутно неприхватљиво”. И наставља да на Западу „неће бити дозвољено да неки, који су пријатељи господина Путина, сада раде Путинов посао на Балкану. То дефинитивно неће бити дозвољено”.

Хобридни рат против Републике Српске траје већ дуго – од самог почетка мира – али Петрич још једном потврђује да је најновија енергија рата повезана са антируском политиком Запада и ратом у Украјини. Председник Додик, Република Српска и српски народ су – како открива Петрич – криви због тога што су пријатељи Русије и њеног предсједника Владимира Путина. И зато, како најављује тај бивши аустријски дипломата, „треба да буду доведени пред лице правде”.

Ментални склоп Запада

У светлу антируске политике би требало гледати и на нелегалну иницијативу да се Генерална скупштина Уједињених нација изјашњава о наводном геноциду у Сребреници. Антируска политика јесте актуелни изговор агресивности, али суштина је што Запад по сваку цену жели да задржи колонијални статус не само Републике Српске него и Босне и Херцеговине. Другим речима, данас је то Путин а сутра може да буде било шта, можда и летња киша у Бања Луци.

Петрич ипак признаје да се у Босни и Херцеговини, и после четврт века од формирања државне заједнице, одлуке које свака влада у Европи доноси сама морају да се намећу. И оценио да би „демократски изабрани политичари морали да раде свој посао”. Али је такође и приметио да би неки могли због тога да буду „доведени пред лице правде”. Шта би то могло да значи?

Петрич каже да би „изабрани политичари морали да раде свој посао”. А председник Републике Српске, члан Председништва БиХ и председник Скупштине Републике Српске управо раде посао и на изборима су изабрани за то да њихов посао буде заштита уставног поретка и Републике Српске. Али, каже Петрич, неки би могли да буду „доведени пред лице правде”. Зашто? Зато што раде свој посао? А они управо раде свој посао али то се не допада колонијалним управницима и зато су „криви”. Невероватан апсурд.

Тај апсурд сведочи у каквој су очајној ситуацији колонијални управници у Босни и Херцеговини а у том очају, међутим, може свашта да се деси. Ма колико све то изгледало готово сулудо, западне бирократе су спремне да ураде шта год би им пало на памет јер они више немају много кечева у рукаву. Можда и нове санкције чак и конобарима у бифеу Скупштине Републике Српске или у неком ресторану на путевима где се сврати на освежење па ће им, конобарима, бити блокирани рачуни у некој америчкој банци.

Професор Универзитета у Кардифу, Фабио Виги је недавно у својој анализи упозорио да су они који воде западну политику и управљају Западом у ствари психопате које не живе у реалности и зато је од њих могуће свашта очекивати. У преводу, ни једну идеју, ма како била бесмислена и апсурдна, не би требало искључити. То је једноставно ментални склоп Запада и ту нема промене.

Последице рата у Украјини

Република Српска, формално није држава али је, као полунезависна, одавно у политичком смислу интернационализована. Њена судбина, наравно, пре свега зависи од снаге и одлучности њених грађана али је добрим делом, како то сугерише и Петрич, везана и за промене у свету. Симбол тих промена и њихових последица је рат у Украјини а то не иде на руку западној колонијалној власти у БиХ.

Једног дана ће се, наравно, рат у Украјини завршити, а већ сада је јасно да су Колективни запад и НАТО поражени и да је Русија победник. Без обзира на званична западна негирања таквог исхода и гомилање НАТО трупа на источним границама његових чланица, слом украјинске ратне политике ће довести до, како се то обично каже, нове безбедносне архитектуре Европе – о чему ће, ипак, пресудну ријеч имати победник у Украјини. Наравно, русофобија ће и даље да буде званична политика Запада али са знатно мањим утицајем.

Америка се, како изгледа, постепено извлачи из Украјине и тај пораз ће препустити Европској унији. Политички Вашингтон ће углавном смањити своје интересе у Европи и све капацитете усмерити ка Кини и Пацифику. И то ће се десити много брже него што се претпоставља. Наиме, то је старо америчко стратешко опредељење које је рат у Украјини само успорио. Тај процес де-европеизације Америке се покушава објаснити и могућим поновним избором Доналда Трампа али то нема везе са Трампом, то је стара стратешка одлука још из времена председника Барака Обаме.

Невоља је, међутим, што ће онда ЕУ и Велика Британија, тако поражене и остављене, тражити простор за одржавање привида своје важности, у реалности свог иживљавања, а једно од ретких преосталих таквих места је тзв. Западни Балкан, тачније српски национални корпус. Али, без утицаја и са урушеном економијом Европска унија и Британија немају више ту моћ, без обзира на њихову безобзирну политички машинерију. И то у Републици Српској, пре свега, треба да се зна и да се она чврсто држи своје одлучности.

---

Извор: Све о Српској