Историјске поуке европске геополитике

Пре седамдесет пет година у Европи је букнуо други светски рат – нов крвави пожар који је однео десетине милиона људских живота. Два светска рата – то је цена коју су народи читавог света платили за злочине, болесну амбицију и грешке сопственог руководства. Али ако је први светски рат стварно био неочекиван за већину Европљана, то се за други не може рећи. Од самог почетка 30.година  20.века у различитим ћошковима  Европе, па и читавог света, буктали су конфликти, али њихово глобално усмерење није могло тачно да  се одреди.

Истина, доцније се испоставило, било је и оних који су успевали! Лидери западних држава, у првом реду Велике Британије и Француске, уместо стварног супротстављања агресору који је сваким даном бивао све јачи,  а био је оличен у Хитлеровој Немачкој, покушавали су да га „смире“. Кривицом те две земље је крајем 1930. године пропуштена последња стварна шанса да се формира превентивна јединствена антихитлеровска коалиција. Уместо тога Европа је постала сведок срамотних договора у којима су учествовале чак и оне земље којима је било суђено да буду нове жртве нацистичке Немачке. Уместо да у самом зачетку пресеку јачање немачке војно-политичке моћи, Хитлеру су препуштени Аустрија, Судети, затим и комплетна Чехословачка, кроз прсте се гледало како се у земљи појављују концентрациони логори и како букти и бесни најпримитивнији антисемитизам, те су допринели и да у Шпанији на власт дође један од савезника фашистичке Немачке – генерал Франко. А неки савремени активни критичари Русије, конкретно – Пољска, чак су и сами учествовали у растурању Чехословачке, не заборављајући да при том своје оптужбе адресирају на Москву која је Прагу понудила и  војну помоћ.

Позната је изјава пољског амбасадора у Паризу из маја 1938.године који је уверавао свог америчког колегу да ће, уколико Москва покуша да предислоцира своје војне јединице у Чехословачку преко пољске територије, Пољска одмах објавити рат Совјетском Савезу. Тада је министар иностраних послова Француске Жорж Етјен Боне убедио Варшаву да „Герингов план о подели Чехословачке између Немачке и Мађарске са предајом Тешинске Шлезије Пољској не представља тајну“. У Тешинској Шлезији је у том моменту живело 80 хиљада Пољака и 120 хиљада Чеха.

Још је циничнија била позиција тадашњих лидера Велике Британије, између осталог и премијера Невила Чемберлена. Како сведочи заменик министра иностраних послова Велике Британије Александер Кадоган, шеф кабинета је тих дана изјавио да ће „пре  поднети отказ него што ће са Совјетима потписати савез“.[1]

А већ 10.септембра 1938.године, уочи одлучујућег састанка Чемберлена са Хитлером у вези   проблема Чехословачке, премијеров најближи саветник  за политичка питања, сер Хорације Вилсон, предложио је Чемберлену да немачком лидеру изјави да високо цени мишљење да „Немачка и Енглеска представљају два стуба који одржавају мир реда против рушилачког притиска бољшевизма“ и да зато он „не жели да учини ништа што би могло да ослаби  супротстављање  који ми можемо  заједно  да пружимо  онима што угрожавају нашу цивилизацију“.[2]

Цена овакве попустљивости се врло добро зна: 1.септембра 1939.године Хитлер се обрушио свом војном снагом коју је поседовао, али – не на СССР како су се у Лондону или Паризу потајно надали, већ на – Пољску. Затим је дошао  ред на друге западноевропске земље. Ојачали немачки фашизам је прекорачио   све претходно постигнуте договоре и почео да прекраја карту Европе онако како му се допадало,   осуђујући у том налету  на смрт милионе људи.

Али ни после тога западне престонице нису журиле да измене свој прилаз међународним пословима, по навици одговорност за све проблеме пребацујући на Москву. Већ  1946.године  је администрација америчког председника Трумана донела одлуку да је, без обзира какву политику води СССР, једноставно: само постојање Совјетског Савеза  неспојиво са интересима америчке националне безбедности. Наведена одлука је управо продужавала напред поменуту линију Чемберлена која се своди на то да, да би Велика Британија живела,  „бољшевички“ Совјетски Савез мора да умре.

Данас је у Европи, у Украјини, на иницијативу САД и низа западноевропских лидера, опет на сцени   цинични антируски геополитички сценарио. Становништво источно-украјинских области се приноси на жртву плановима за „изолацију“ и „кажњавање“ Русије, прерасподелу утицајних сфера и јачање сопствених позиција. „Ми нисмо у стању „новог хладног рата“, али јавне оптужбе, захтеви и претње   наших политичких руководилаца очигледно доприносе обнови такве атмосфере“ – врло тачно је ових дана на страницама америчког TheNationalInterestизјавио Џек Метлок-млађи, бивши амерички амбасадор у Русији, који је сада професор на Институту за перспективна истраживања у Принстону.  Он каже да  «ако влада САД жели да се избори за смањивање незаконитог економског и војног притиска Москве на Украјину, или руске  подршке  сепаратистичким расположењима, она треба да чини све што је могуће како би се руске сумње    да Сједињене Државе и њени европски савезници  плету интриге јер намеравају  да Украјину одвоје од руске сфере утицаја и да је претворе у санитарни кордон ради  «уздржавања»,  а као крајњи резултат и поробљавања Русије, смањиле.

Али америчка званична лица и администрација својим поступцима и изјавама, посебно откако су се појавиле демонстрације на кијевском тргу – «мајдану», као да теже да појачају руске сумње, а не да их смање»…[3]

На лекције  ратне и послератне Европе подсећа сада и ауторитетни  француски политичар, бивши комесар ЕУ за трговину и бивши генерални директор Светске трговинске организације Паскал Лами. Он је убеђен да је   од почетка било погрешно терање Кијева да донесе једносмерну одлуку између интеграције са ЕУ или придруживања евроазијском економском простору: «На крају крајева, мени се чини да треба да се дозволи да на извесно време Украјина буде са обе стране. Па ми не захтевамо ни  од Мексика да се одлучи шта је он: северноамеричка или јужноамеричка држава. Нико не помиње да Мексико треба да се одлучи. Исти је случај са Украјином, ја мислим да је идеја да изврши избор између Европе и Русије лош.»

Паскал Лами смата да Украјина треба макар привремено да добије «међу-статус», као што се то већ дешавало у историји међународних односа у Европи: «Неопходно је да се за Украјину нађе неки статус за следећих 10 – 20 година. Имам осећај да је требало да урадимо  углавном оно, што смо урадили са Финском  педесетих година, када је речено: Финска је и поред Европе, и  поред Русије, али   ћемо се у следећих 20 година некако договорити, да се то питање више не поставља».

«Украјина је земља која је једном ногом у Европи, а другом у руском свету, што су условили историјски разлози, и ја мислим да је потребно наћи равнотежу полазећи од тога» – врло тачно подвлачи бивши старешина  СТО. Осим тога «Украјина се мора реформисати. Украјина данас није «држава»: «О тој земљи се може дискутовати онако како се дискутује о Конгу или Сомалији. Све су то државе које не функционишу, то су корумпиране и изнутра развлашћене земље».[4]

Ето тако данас све чешће размишља Запад. Не треба заборавити ни традиционалну  осетљивост западних престоница на финансијски фактор. «Геополитички ризик поново диже своју злослутну главицу. Новости о напрегнутости у руско-украјинским односима узнемирују инвеститоре, који су и без тога довољно заплашени» – констатује аналитичар финансијске компаније IGLtd. из Мелбурна Стен Шејму [5]  да постоји и овај, за Запад важан економски аспект ситуације.

Како видимо: и историјске лекције и конкретна економска промишљања од Вашингтона и Брисела захтевају да измене своју политику која се односи на Украјину и Русију. Уколико то не буде учињено – Европу чекају тешка времена.

Извор: Фонд Стратешке Културе