Ко је тај ко свира крај?!

Неронов учитељ и саветник Сенека покушао је да укроти свог оштећеног васпитаника, нарочито кад је овај постао цар. „Нико ми не може ништа. Могу да убијем кога хоћу. Побићу све!“ Тако је беснео Нерон.

„Можеш да убијеш све, осим једнога“ – рекао му је учитељ.

„Могу и њега. Само ми кажи ко је тај!“

„Онај који ће доћи после тебе.“

Чак и као мит о избезумљеним тиранима и њиховој свирепости, ова прича изазива јаку нелагоду. У природи таквих људи је особина да не верују у крај. Њихова је идеја у бесконачности која их изузима од људи и уздиже у просторе опсесивних делузија. Због тога су опасни као сила изван ума настала у околностима које нису довољно познате.

Мало или скоро нимало не мислимо о томе како је све почело. Макар код нас. Можда је неки хромозом код најважнијег заметка у Срба, у критичном тренутку отишао у 3ЛПМ. И онда је настао мутант који је измакао контроли и увек јој измицао. Заобишао је пажњу обичног нормалног света, користио недостатак опште будности, био игнорисан као опасан предзнак у безначајном аутсајдеру.

Развијао се на начин који је у социјалном општењу познат као неповратни ексцес у непрекидној мутацији. Оваква ембрио генеза једног оштећеног хомо сапиенса, могла би да буде стриповска еволуција зла. Одакле нама мала реплика Нерона или ко зна чега а учитељ монструм? Шешељ је био његов Сенека и учио га да свуда и увек поступа без идеје о последицама и без милости.

Да је остао код Анђелка, можда би он то лечио а можда и не би. Његово наслеђе које води у велику несрећу. Данас имамо лице опасних намера и разорних учинака, уздигнуто до нивоа врховног беснила. То лице измиче сваком социјалном моделу: организује хаос да би спасло макар себе у пандемонијуму око свих нас. Опасна лаж о начину на који је повређен полицајац у Абердаревој, јавна је слика трулежа једне владавине. Нечасни полицајац продаје свој живот пред свима да би помогао ономе који га је потпуно понизио. Владар је непосредна опасност по живот у Србији и ваља га спречити да било шта ради, одузети му овлађћења над државном силом и могућност да нас обасипа својом токсичном логорејом и свакодневним претњама. Не знам да ли је већ доцкан, али мислим да није.

Нико му још није одредио рок иако му је време трајања истекло, нити му рекао да пада тачно тог дана, то јест 15. марта. Ако падне – тада или нешто касније, а пада свакако, губи све: слободу, богатство, ароганцију. Последње остатке владавине над собом и својим све гаднијим испадима. Постаје му недохватна животна заблуда да је вољен и велики. Kреатура је у брзом распадању, крајње непогодна за опстанак међу људима.

То је епилог који не може да избегне. Али он можда намерава да пре тога направи велику штету и губитке у људима и добрима, верујући да би свирепост могла да заташка јадни кукавичлук и необуздане плачне експресије. И да одсвира крај 15. марта.

„Студенти који желе да уче“ само су зачетак онога што настаје. Пионирски парк је претворен у паравојни логор, заштита болесника од ноћне панике. Извиђачки шатори су у сенци чадора сивомаслинасте боје. Стигли су лумпенпролетери привучени издашним дневницама, припрости и подучени да ће им противници бити противници српства и најновијег српског Немањића. Доведени су Легијини ветерани жељни животне текућине, изанђали насилници употребљиви у самој завршници.

Лојални паори су изнајмили своје тракторе за блокаде. Негде на Kошутњаку војна полиција увежбава разбијање демонстрација. Из неких праваца запажена су кретања војних колона ка Београду.

Борис Тадић, кога сам често критиковао у свим фазама његове каријере, рекао је јуче неке јако добре ствари. Смисао тога је да Владар спрема агресију на грађане. Не бих рекао „на свој народ“ то ни Борис није рекао, јер тај облик постојања нема народ нити било шта слично. Али Борис је рекао кључну ствар: морамо да будемо спремни да бранимо студенте, нашу децу и унуке од оперетске верзије српског Нерона. (примедба аутора) Морамо да будемо спремни да бранимо себе, наш град, улице и куће од нељудске заразе.

Не можемо да се уздамо у непоуздану претпоставку да Дачић зна шта ради, или да Мојсиловић зна шта ради. Није нам потпуно сигуран ни оперативни кадар: колико њих ће одмах да баци штит, шлем и оружје и пређе на страну хуљиних жртава? Мојсиловић је више опседнут мундиром него животом војске. Ако он покуша да спроведе најужаснију могућу наредбу која је наговештена, надамо се да она неће бити извршена.

Али, да ли је довољна само нада? Одбрана од агресије полуделог дахије морала би да започне одмах, ако већ није почела. Она се састоји од пробојних разговора са припадницима силе, уз њихову гаранцију (обећање) да неће дозволити да буду употребљени. И да у том случају постају савезници грађана. Емисари према војсци и полицији имају пресудну улогу у данима драме.

Све најаве о насиљу над студентима и грађанима, који су предмет френетичне нитковске мржње, могу да буду само трансфер страха: од главе која се налази у свом језивом свету ка грађанима који ће 15. марта изаћи на улице и тргове Београда.

Страшније од идеје да се свевлашће опасног чудака брани државном силом је ћутање оних који би морали да га спутају. Или свежу и ухапсе. Његови сеизи га подбадају, подстичу и надражују, како би својим тешким наплавинама остављао илузију и за њих саме: да би све опљачкано што сматрају својим, могло да траје и да се никада не прекине. Да злочини остану заташкани.

У неким траговима слободног ума знају да то није могуће и да је крај сасвим близу. И да судија сигурно долази по своје. Ако већ није дошао.

---

Извор: Н 1