Коме треба оваква БиХ?

Харизматични Председник Републике Српске Милорад Додик ступио је на дужност; члана Председништва БиХ из реда Српског народа и долазећи у Сарајеву, најавио неопходну али готово немогућу мисију успостављања нових партнерских односа између Срба и Бошњака, који би овај пут били засновани на међусобном поверењу и сарадњи.

Као да је желео поручити шта чека Додика у Сарајеву – Бакир Изетбеговић је поручио, на двадесет и шестој годишњици Седме муслиманске бригаде у Зеници 17.11.2018. „Босна и Херцеговина мора да се наоружава…“, стојећи поред ратног команданта те јединице пуковника Амира Кубуре иначе осуђеног правоснажном пресудом у Хашком трибуналу, у заједничком предмету са Начелником генералштаба генералом Енвером Хаџихасановићем због ратних злочина почињених према Хрватима и Србима у Зеници.

Са друге стране одговор Милорада Додика био је: МОРАМО РАДИТИ, правити фабрике, путеве болнице, школе и факултете…али… да бисте радили морате уверити „сарајевску политичку чаршију“ да им се политика коју су формулисали Млади муслимани и која своје извориште има у Исламској декларацији Алије Изетбеговића, просто речено, више не исплати.

И да треба радити и радити… да би БиХ постала макар мало боље место за живот него што је била под управом полу-вехабијске и полу-османске „династије Изетбеговић“.

“Ни један частан цовек не може остати ненаоружан,” недавно је Изетбеговић рекао у Горажду као да језиком силе одговара на апел да се ради. Разлог за ову милитаризацију јесте да обезбеди да “једног дана, читава Босна буде ослобођена”…

АЛИ И ДА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ПРЕ СВЕГА И ПОСЛЕ СВЕГА, БУДЕ ПРЕИМЕНОВАНА, ОБЕСМИШЉЕНА И ПОТПУНО УКИНУТА. ШТА ЈЕ НОВО ОВИМ ПРИСТУПИМА БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА И ШТА ПРЕДСТАВЉА ИЗНЕНАЂЕЊЕ?

Ништа ново, осим осим што се управо на том месту уочава прави проблем: јавност и све институције у Сарајеву, просто су отровани младо-муслиманском идеологијом и праксом, која дефинише непрекидни рат до остварења свих политичких и вјерских циљева. 

Тачније: штеточине под именом „Младих муслимана“, гурнули су Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровали их верском мржњом. У раним почецима њиховог политичког деловања, а посебно у послератној владавини, нису успели пуно учинити, изостао је минималан али важан напор, у културолошком и одгојном прочишћењу народа. У многим случајевима, њихова квази исламска мисао је погрешила или није успела проценити шта су приоритети; не успевајући осигурати ни оно што је неопходно. На крају је то морало имати најгоре последице које ће исцрпљивати снагу друштва, искривљивати његова гледања а у наследство му оставити мржњу, екстремизам, расцепканост, смутње и девијације у организационом устројству.

То је довело до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима Босне и Херцеговине потврдио особеност и специфичност те давао способност обнове и корекције правца кретања друштва и државе градећи претпоставке за макар минимална организациона побољшања.

Жалосно је да ренесансу муслиманске заједнице у БиХ, сво време, отежава то што већина сарајевских владајућих кругова и оних који имају утицаја, своје идеје и погледе на заједницу, његов идентитет и историју, црпи из виђења колонизаторског Запада, Вехабијске Саудијске Арабије, Османске Турске: њихове науке и литературе.

Само зато, Босна и Херцеговина је још увек, нестабилна и конфликтом бременита друштвена и политичка заједница; средина у којој народи или грађани, по мишљењу странаца, нису достигли довољну зрелост, да би могли самостално решавати своје кључне проблеме. У таквом контексту, прва идеја која се непосредно јавља јесте идеја о октроисаном, споњном посреднику; управнику, који би ствари требао држати под контролом. Идеја о „четвртој“, неемотивној и непристрасној страни довољно мудрој донети компромисне одлуке и довољно снажној да те одлуке по потреби наметне. Из овог угла формулисана је и развило се као последица одсуство договора међу политичким субјектима који представљају народе и грађане…

У бити Босна и Херцеговина није држава него протекторат чију привидну кохезију и константне сукобе контролише и продукује тзв. међународна заједница, тачније неколико моћних западних земаља а пре свега; Велика Британија и Сједињене америчке државе. Та квази држава егзистира пуно више у паралелним центрима моћи, организованом криминалу и тероризму, него кроз властито уставно уређење и институције.

Центар за немилосрдно управљање земљом је још увек у Сарајеву, које је већ више од две деценије једнонационално, шовинистичко и привидно бошњачко а у стварности исламистичко и Бакирово. У њему су угрожени углавном Бошњаци јер Срби и Хрвати су давно, или побијени или протерани. Њихова имовина је углавном опљачкана.

Бошњаци у Сарајеву нису, нити могу бити, свесна национална и верска заједница јер нису слободни. Они јесу и могу да наставе бити уплашени пред мртвим вођом кога су сами створили у крви своје деце и богатству својих предака; могу бити лојални и послушни његовом сину. Да буду стадо то је њихов избор који, већ неко време, не прихватају ни у Мостару, Тузли, Бихаћу, Зеници, Травнику, а поготово то не желе у Бањалуци. Сарајлије знају да није могуће бити муслиман ако ниси слободан – да муслимани не могу живети као покорени и уплашени примитивци или као „верско робље“ глумити гротескну жртву пред светом, водити измишљене ратове и борити се за „правду“ и „слободу“, а кукавички испуњавати све налоге из неколико амбасада и из луде главе свога Бакира.

Гомила полтрона, ситних лопова и квази интелектуалаца, лажних опозиционара са црвеном бандом на челу, хорски, тачније као стадо, одало се блејању у ритму Бакирове приче покушавајући блејањем прикрити срамни положај и одсуство властитих стремљења и идеја.

У Сарајеву то називају патриотизмом и подижу на пиједестал жртвовања за државу. А држава је час „СДА“, час Бегова џамија“ или сећија у Конаку на којој седи син највећег злочинца бошњачког народа, творца идеје исламске власти и исламског друштва на Западном Балкану. Шта политичко, оно исламистичко и квази комунистичко Сарајево уопште зна о држави?! Некад је за њих Партија била исто што и држава данас је држава Бакир, син суверена, првог председника и неосуђеног ратног злочинца који је читав бошњачки народ угурао у радикалну композицију којом управља Муслиманско братство и која ће, прије или касније, одвести муслимане у обећану Европу. Иако иде обилазним путем преко: Авганистана, Ирака, Сирије можда стигне већ сутра. Наравно: мало сутра.

Све што је из Сарајева дошло као манифестација правне и политичке воље или свести више припада политичкој и правној филозофији Саудијске Арабије, Ирана или Републике Турске. Свакако, држава која то прихвата или подржава није држава него феуд чија егзистентност је својствена осамнаестом веку а не времену „евро-атлантских интеграција“ и то је практично, прва тачка деловања Додика у Сарајеву: повратак и успостављање уставне државности БиХ, удаљавање протектора из Уставног Суда, изгон ОХР-а и многих других организација и структура које вољом изван БиХ гуше и Републику Српску и БиХ…

Чак и осамнаести век – век просветитељства, разликовао је два облика глупости: први, изједначен с предрасудом, то јест са свиме што је наслеђено без провере а други облик још мрачније бедастоће, онај који прати идолатрију историје, науке и технике а све мери степеном верске свести. Такво „просветитељство“ и „буђење“ крутог, конзервативног Ислама, упустило се паралелно и под плаштом величања природнога стања, у хвалисање блажених незналица, који својом заглупљеношћу бивају задржани у чистој вери, која их опет учи, да сиротињи и сељацима уопште није потребно образовање јер је оно „ипак“, намиењено само богатим сталежима. Па зато у рат: Сирију, Ирак, Либију..

Много од те апологије сировог, у новом се веку задржало у лику „СДА-овог идиота“.

У посткомунистичком СДА раздобљу, привидно оданом политичкој слободи, знању и напретку, важан је само муслимански верник који је пуно више од заосталог човека. У принципу: он је неко коме је затајио ум и само такав је потребан и са сврхом. Њему не треба окретан дух ни ученост; он у својој затупљености говори „изворнијим“ језиком од језика народног разума; измишљеним језиком „босанског срца и душе“ који му је усадила и „даровала“ његова и Алијина СДА.

Само у таквом, хаотичном друштву, Бакир Изетбеговић некажњено може отварати све фронтове према Хрватима и Србима, ширити мржњу и предузимати политичке акције које неповратно руше стабилност земље и доводе у питање опстанак државе у Дејтонском формату. Изетбеговићеве акције су биле највећа подршка екстремним групама и идеологијама, које су на делу настањеном искључиво Бошњацима, могли радити шта хоће, организовати се како хоће, бити део светске терористичке интернационале и некажњено учествовати у ратовима за „браћу“ хиљадама километара далеко од БиХ и Балкана. А управо су радикални исламисти, насиље и тероризам, који користе за остварење циљева, прави разлог зашто се цели исламски свет у оквиру савремених политичких процеса, приказује као униформан, монолитан покрет, несклон миру и претећи, док се у њему, „верски институт џихада“ јавља искључиво као функционални израз тероризма”.

Све те чињенице морају бити узете у обзир жели ли се разумети позиција Ислама у БиХ у односу на глобални тероризам ИСИЛ-а, Ал Каиде, Боко Харама, Ал Шабаба и Нусра фронта: Посебно, ако се жели правити концепт сарадње у БиХ, са дезоријентисаним, конфликтним муслиманским друштвом и радикалним вођама чије су позиције значајно ослабљене због изостанка резултата њихове политике и нереалних амбиција, које су код свог народа, стално будили и подстицали кроз радикалне планове Странке демократске акције овај пут, коначно поражене на Изборима, од самих Бошњака…

Радикални исламизам… терористичка претња целој Европи… мали халифати, вехабијска насеља и параџемати… неколико стотина џихадиста у Сирији и мрежа помагача у самој институционалној структури државе. Свежа историја пуна екстремне мржње, лажи и подметања као и немоћ да се рециклиране лажи наставе узгајати на геополитичкој каљузи као права истина о нашој прошлости и садашњости.

И више од тога: БиХ коју је три деценије „обликовала“ СДА је слика поражених модерних исламиста али и сарајевских комуниста, бивших удбаша и пијаница из „Слободне Босне“ који заједно, у политичком и идентитетском савезништву са ратнохушкачким гласилима Ал каидине „Активне исламске омладине“, попут часописа и портала САФФ, креирају медијску слику о самој земљи. Свакако и откривају стање духа које влада у мржњом отрованој сарајевској касаби кроз писаније медијских касаБалија.

Заједно комунизам и исламизам су само изненеђење за неуке и необавештене – дуалистичко тоталитарно мишљење присутно је у проклетој авлији и њеној симболичкој трансцеденцији сарајевске касабе, кроз изневеравање културе особености, одувек. Чак се посебно манифестовало након привидно, са запада наметнутог, секуларног поретка. Управо је у постратном, привидно секуларном животу ове огавне политичке махале, дошло до узајамне искључивости између иманенције и трансценденције, нарави и наднарави, вере и невере, верског и секуларног фундаментализма, те између религије и науке – вере и разума. Та међусобна и теоријска искључивост, између ексклузивнога хуманизма и ексклузивнога Ислама, представља функционалну обману и највећу несрећу у својим практичним политичким манифестацијама, у којима се Алијин син, дојучерашњи калиф из Председништва БиХ, нимало, не разликује од сељака из Прњавора и комунистичке битанге из Зулфикарпашићевом Бошњачког института; док заједно сарађују и мрсе политику са наводним Хрватом из Демократског фронта. Сви заједно наличе на идеолошке бојовнике из исте касабе који су три стотине бошњачке деце, за ситну пару и са товаром идеолошке мржње послали да убијају народ тј. сиротињу Сирије.

Трагове те политике Додик треба протерати из свих тзв. заједничких институција а посебно из криминалног наследника АИД-а, који под кишобраном заједничке Обавештајно безбедносне агенције, проводи специјалне, антиуставне операције којима се руши могућност договора Срба и Бошњака по било ком питању, на било ком месту и послу. Протерати заувек СДА, Бакира и Осмицу са јавне сцене и места на коме се одлучује о будућности државе, заједно са њиховим менторима – трећеразредним дипломатама, који су БиХ, довели до понора, најважнији је услов опстанка и постојања те државе. Сваку опцију која у пракси доприноси оваквом циљу, просто, треба подржати.

Ако се жели радити и градити земља те реализовати идеја и политика новог али и првог Председника Председништва БиХ Милорада Додика, сарајевско политичко подземље оличено у тзв. „чаршијској халки“ мора се окренути послу који јесте у заједничком интересу.

Ако тај план пропадне… па Додик неће ништа изгубити: сва његова енергија, политичка визија и патриотизам су усмерени и даровани Републици Српској и она ће се развијати, напредовати и бранити без обзира на то, који ће пут изабрати поражени паразити СДА.

У том случају, то ће бити тек привремени посао за најважнијег и најоданијег функционера Републике Српске – најважнијег стратега њене државности.

Република Српска ће свакако напредовати а шта ће бити са Босном и Херцеговином зависи и од других а то у „Европи отворених врата за БиХ“, свакако одлично разумеју.

---

Извор: Српски став