Лазански – Изгубљена нација

Жао ми је Ма­ке­до­на­ца, све иде ка њи­хо­вом са­мо­по­ни­же­њу. Хо­ће ли при­ста­ти да под при­ти­ском Гр­ка, у име ула­ска у ЕУ и у НА­ТО, про­ме­не име др­жа­ве, из­гу­бе свој на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет и сво­ју исто­ри­ју? Јер, мо­ра­ће да ме­ња­ју и Устав, ко­ји, у кон­тек­сту Ти­ран­ске плат­фор­ме, прак­тич­но ско­ро да ви­ше и не­ма гра­ђан­ски ка­рак­тер.

На­и­ме, до Уста­ва из 2001. го­ди­не ни­је би­ло до­зво­ље­но ет­нич­ко де­фи­ни­са­ње по­ли­тич­ких пар­ти­ја. Због то­га Де­мо­крат­ска пар­ти­ја Ал­ба­на­ца (ДПА), ко­ја се већ по свом име­ну де­фи­ни­ше као пар­ти­ја Ал­ба­на­ца, до та­да ни­је би­ла ни ре­ги­стро­ва­на, а би­ла је у вла­ди. Кон­крет­не од­ред­бе Уста­ва из 2001. го­ди­не, ко­је се од­но­се на но­во ре­гу­ли­са­ње ме­ђу­на­ци­о­нал­них од­но­са, го­во­ре да за усва­ја­ње не­ког за­ко­на ко­ји је ре­ле­ван­тан за по­ли­ти­ку пре­ма ма­њи­на­ма ни­је ви­ше по­треб­на ве­ћи­на гла­со­ва свих по­сла­ни­ка, већ са­мо ве­ћи­на ме­ђу по­сла­ни­ци­ма ко­ји при­па­да­ју јед­ној од ма­њи­на.

Ти­ме је пар­ла­мент из­гу­био сво­ју гра­ђан­ску функ­ци­ју по­зор­ни­це по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња и по­стао чи­ста скуп­шти­на на­ци­о­нал­них гру­па. Чла­но­ви пар­ла­мен­та се де­фи­ни­шу по сво­јој ет­нич­кој, а не по по­ли­тич­кој при­пад­но­сти, а пар­ти­је су пред­став­ни­ци ет­нич­ких гру­па.

Ма­ке­до­ни­ја је већ 26 го­ди­на не­за­ви­сна на­ци­о­нал­на др­жа­ва. Не­ки ци­ни­ци у Ма­ке­до­ни­ји ка­жу – 26 из­гу­бље­них го­ди­на, јер сви по­ку­ша­ји да се из­гра­ди јед­но ма­ке­дон­ско ци­вил­но дру­штво, и по­сле крат­ког гра­ђан­ског ра­та, би­ли су уза­луд­ни. По­што је ра­чу­ни­ца пра­вље­на без Ал­ба­на­ца, чи­ји агре­сив­ни на­ци­о­на­ли­зам ни­је узет у об­зир. На­ци­ја ко­ја се бо­ри за го­ли оп­ста­нак ско­ро да не мо­же се­би да до­зво­ли лук­суз ци­вил­ног дру­штва.

Ма­ке­дон­ци­ма за­и­ста ни­је би­ло ла­ко. Гр­ци их оп­ту­жу­ју за кра­ђу име­на и исто­ри­је, Бу­га­ри за кра­ђу је­зи­ка и ве­ре. Са­да­шње по­сто­ја­ње Ма­ке­до­ни­је при­зна­је се са­мо кроз ње­но ра­ни­је по­сто­ја­ње, „Бив­ша Ју­го­сло­вен­ска Ре­пу­бли­ка Ма­ке­до­ни­ја”. По­сто­је­ћа Ма­ке­до­ни­ја на ме­ђу­на­род­ном пла­ну, што се ти­че име­на, не по­сто­ји. Од­но­сно, она ко­ја ви­ше не по­сто­ји и да­ље по­сто­ји. Да је по Гр­ци­ма, Ма­ке­до­ни­ја би тре­ба­ла да се зо­ве „Ни­чи­ја зе­мља”, или „Бив­ша ју­го­сло­вен­ска ре­пу­бли­ка бр. 5”. Шта су, ме­ђу­тим, Ма­ке­дон­ци ако не по­сто­ји Ма­ке­до­ни­ја? Се­вер­ни Ма­ке­дон­ци? Но­ви Ма­ке­дон­ци?

Ма­ке­до­ни­ја је у свет­ску по­ли­ти­ку ушла на­ив­но, сле­ди­ла је при­ма­мљи­ве по­зи­ве За­па­да и убр­за­ла де­фи­ни­ти­ван крај Ју­го­сла­ви­је. Из да­на­шње пер­спек­ти­ве ма­ке­дон­ски стра­хо­ви од оп­стан­ка у јед­ној скра­ће­ној Ју­го­сла­ви­ји са­да сва­ком објек­тив­ном по­сма­тра­чу из­гле­да­ју пот­пу­но нео­сно­ва­но. И у та­квој скра­ће­ној Ју­го­сла­ви­ји ма­ке­дон­ска по­ли­тич­ка ели­та има­ла би ме­ста на по­ли­тич­кој сце­ни, у ди­пло­ма­ти­ји, у вој­сци. Ал­бан­ски се­па­ра­ти­зам лак­ше би се кон­тро­ли­сао. Иде­ја дру­ге Ју­го­сла­ви­ја по­мо­гла је на­ста­нак ма­ке­дон­ске на­ци­је, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић ни­је имао на­ме­ру да из­вр­ши анек­си­ју Ма­ке­до­ни­је. Она би и у скра­ће­ној Ју­го­сла­ви­ји има­ла све оно што је има­ла у СФРЈ.

Са­да се Бив­ша Ју­го­сло­вен­ска Ре­пу­бли­ка Ма­ке­до­ни­ја на­шла са­ма на ве­тро­ме­ти­ни. Бу­гар­ска ма­ке­дон­ско на­ци­о­нал­но пи­та­ње одав­но сма­тра сво­јим пи­та­њем, Со­фи­ја буд­но мо­три на раз­вој до­га­ђа­ја у Ско­пљу, Гр­ци бру­тал­но уце­њу­ју око име­на, по­врат­ка у Ју­го­сла­ви­ју ви­ше не­ма, од­но­си са Бе­о­гра­дом су при­лич­но хлад­ни, стан­дард ста­нов­ни­штва ни­је на­пре­до­вао ко­ли­ко се оче­ки­ва­ло, у по­љу на­пе­то­сти из­ме­ђу на­ци­о­нал­них пре­тен­зи­ја и за­ви­сно­сти од За­па­да не жи­ви се на­ро­чи­то угод­но. По­де­ла дру­штва на два на­ци­о­нал­на та­бо­ра ви­ше је не­го очи­глед­на, бив­ши по­бу­ње­ни­ци-те­ро­ри­сти да­нас су ува­же­ни и при­зна­ти по­ли­ти­ча­ри на ви­со­ким функ­ци­ја­ма у др­жа­ви, Устав је мр­тво сло­во на па­пи­ру, док се као ре­ал­ни устав за­пра­во на­мет­нуо на­ци­о­нал­ни апарт­хејд. Сви жи­вот­ни до­ме­ни су про­же­ти ет­ни­за­ци­јом, и то је де­фи­ни­тив­ни ко­рак ка фе­де­ра­ли­за­ци­ји др­жа­ве. Спо­ра­зум из Охри­да и Ти­ран­ска плат­фор­ма ни­су не­у­тра­ли­са­ли на­пе­то­сти у ме­ђу­на­ци­о­нал­ним од­но­си­ма, већ су их са­мо ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ли.

Про­цес „Парт­нер­ство за мир” ни­је Ма­ке­до­ни­ји до­нео ни­шта по­себ­но, јер парт­не­ри ни­су по­мо­гли да се обез­бе­ди мир, већ су до­пу­сти­ли ору­жа­ну по­бу­ну, и исто­вре­ме­ним вр­ше­њем ди­пло­мат­ског при­ти­ска на Ско­пље учи­ни­ли да вој­на уце­на бу­де за­и­ста и ефек­тив­на. По­сле су парт­не­ри по­бу­ње­ни­ке-те­ро­ри­сте из Ара­чи­но­ва и Те­то­ва још и спа­са­ва­ли. Ма­ке­дон­ци су се та­да осе­ћа­ли пре­ва­ре­ним.

У вре­ме агре­си­је НА­ТО-а на СР Ју­го­сла­ви­ју 1999. го­ди­не де­сни­чар­ско-на­ци­о­на­ли­стич­ка пар­ти­ја ВМРО је НА­ТО-у ста­ви­ла те­ри­то­ри­ју Ма­ке­до­ни­је на рас­по­ла­га­ње за рас­по­ре­ђи­ва­ње коп­не­них сна­га али­јан­се за рат про­тив СР Ју­го­сла­ви­је. Дат је и ва­зду­шни про­стор Ма­ке­до­ни­је за бом­бар­до­ва­ње Ју­го­сла­ви­је. Уз ко­ри­шће­ње ан­ти­срп­ског рас­по­ло­же­ња, ма­ке­дон­ски по­крет со­ли­дар­но­сти са Ју­го­сла­ви­јом за­др­жан је на гра­ни­ца­ма.

Ма­ке­до­ни­ји пре­ти ко­сов­ски сце­на­рио. Са но­вим име­ном, или без но­вог име­на, вр­ху­нац на­ци­о­нал­не кри­зе тек пред­сто­ји. За­пра­во, ту­жне су суд­би­не не­ких бив­ших ју­го-ре­пу­бли­ка, у БиХ стран­ци су иза­бра­ли хим­ну и за­ста­ву др­жа­ве, у Ма­ке­до­ни­ји стран­ци дик­ти­ра­ју име др­жа­ве. Још јед­на по­твр­да да ју­го­сло­вен­ска кле­тва по­ла­ко сти­же: „што ју­жни­је то ту­жни­је”…