Литијумска грозница и одбрана отаџбине од државе (1)

Када сам пре неколико година сазнао из домаћих медија да је литијум драгоцени метал, као и да се у Србији налазе нека од најбогатијих светских налазишта ове „нафте будућности“, осетио сам како попут надуваног балона лебдим по небу, дариван плодовима изненадне среће.

Као и скоро сви моји сународници и суграђани, било је сасвим природно да поверујем да смо најзад и ми добили неки божји дар у форми литијума, чија налазишта у Србији чине око 10 одсто светског богатства овом рудом, како су нам тада славодобитно говорли из медија.

Као што су пре само неколико деценија бедуински пастири у Арабији пронашли нафту у пустињи и тако преко ноћи постали јунаци бајки из „Хиљаду и једне ноћи“, тако смо и ми себе видели како магичном формулом отварамо Алибабину пећину, препуну блага које нам је донео литијум.

Било је нечег сасвим логичног у овим нашим очекивањима, рођеним на психолошкој потреби за успостаљањем насушне равнотеже у историји, након свих векова погрома и страдања. Носили смо свој крст још од Косовског завета, чекајући светлост неких будућих зора: да ли нас најзад обасјава топло сунце у ово наше праскозорје, са литијумских поречја Јадра и брежуљака Западне Србије?

Али протоком времена, и поред све масивније кампање власти и западних корпорација у прилог експоатацији литијума у Србији, наш ентузијазам је сваким даном полако сплашњавао, као што постепено опада притисак у балону, услед слабљења чвора којим је везан.

Неизвестан расплет

Наши цепелини среће су већ одавно издувани и приземљени, уместо плодова фортуне поново беремо плодове гнева. Након отрежњења од литијумског пијанства, у стању мамурлука праћеног јаким главобољама, чекамо даљи расплет ове националне драме. И по ко зна који пут у нашој историји, супротстављени смо у неким новим, свеже ископаним рововима.

Извештај са фронта би гласио, уз грубо поједностављење, да се са једне стране рова налазе наша власт и западне корпорације, а са друге стране наш народ. Ко је у праву и ко ће победити? Са овом спознајом и са овом дилемом, путујем тога леденог децембарског јутра на самом крају 2024. године према Мећавнику, где ће се одражати „Симпозијум о пројекту Јадар“ (даље: Симпозијум).

Желим да из прве руке чујем аргументе свих експерата из области екологије, рударства, хидрологије, економије и права, који се скупа боре против ископавања литијума у Србији. Њихово знање се оспорава са званичних државних позиција, они су проглашени непријатељима западних корпорација, нема их на списковима гостију у домаћим медијима.

Подршку им је отворено и јасно дао човек који је домаћин на Мећавнику – кога је због признате светске величине немогуће цензурисати у јавности – када је у једном разговору за медије дословце рекао: „Спреман сам да дам живот у борби против оних који желе да копају литијум у Србији!“.  Наравно, то је Емир Кустурица – „принц Дрвенграда“, у новој епозоди против западних корпорација и њихових вазала.

Док се пењем стрмом стазом која води до паркинга испред самог Дрвенграда, питам се да ли ће ветрови, мећаве и олује са Симпозијума на Мећавнику одувати аргументе власти, западних корпорација и њихових експерата који говоре у прилог експлоатацији литијума у Србији?!

Пре него што се усредсредимо на садржај Симпозијума, замолићемо поштованог читаоца за стрпљење због краћаг излета на литерарну територију имагинације и врлине, користећи метафоре из светске књижевности које и сам Емир Кустурица веома често употребљава.

На трен се селимо у хладне и модре нордијске крајолике: Хенрик Ибзен и његова драма: „Народни непријатељ“. Радња овог дела говори о судбини доктора Стокмана који открива да су у популарном лечилишту, од чијег туризма зависи сва егзистенција средине, топлице које се продају као лековите у ствари загађене, и то баш отпадном водом из кожаре чији је власник докторов брат.

Докторова етика се супротставља вољи профита и егзистенције, он креће са јавним упозоравањем о штетности топлица по здравље људи. И тако доктор Стокман постаје „народни непријатељ“, усамљени и правдољубиви појединац-херој против целокупног поретка, јединка која се бори да јавно здравље буде прече од било које праксе матријалне егзистенције и зараде.

Ова метафора данас није примењива на стање у нашем друштву када се ради о литијуму, јер је друштво подељено и не постоји литерарни образац – „сам против свих“. Али, шта се дешавало на самом почетку наше опијености литијумском грозницом, да ли су код нас у стварном животу постојали ликови попут књижевног јунака доктора Стокмана?

Без икакве намере да некога ускратим за признање, и без икакве намере да арбитрирам у поретку заслуга, могу рећи да су у нашем случају постојала два појединца-хероја, односно један херој и једна хероина: Мирослав Мијатовић из Лознице и Драгана Ђорђевић из Београда.

Почетак борбе

Мирослав „Мијат“ Мијатовић, локални новинар из Лознице, у почетку бива одушевљен попут свих његових земљака открићем налазишта литијума у њиховом животном подручју. Оснивач је и „Подрињског антикорупцијског тима (ПАКТ)“, као и уредник портала „Пакт инфо“.

Почетком 2018. године у контакту са еколошким мрежама из Бањалуке, код Мијата се рађају прве сумње у исправност „Пројекта Јадар“, посебно када се ради о утицају на животну средину. Креће са истраживањем ове тематике и убрзо бива запањен – по сопственим речима – колосалном штетом коју овај пројакат доноси Србији и Подрињу у скоро свим аспектима.

Већ током 2019. године ступа, заједно са суграђанима, у контакт са корпорацијом „Рио Тинто“, која је добила право на ископ литијума у њиховом крају. Постављају им питања о одлагању јаловине, али нема адекватног одговора од стране корпорације. Наставља се ћутање „Рио Тинта“ и по другим сличним питањима или им ова корпорација светских размера упућује немуште одговоре.

Тада Мијат на порталу „Пакт инфо“ креће са учесталим текстовима у којима описује све негативне аспекте ископавања литијума на подручју Јадра. Слободно можемо казати да је Мирослав Мијатовић наш српски доктор Стокман, појединац коме је савест наложила да се побуни против огранка светског система.

На његову (и нашу!) срећу, супротно од понашања суграђана у Ибзенвој драми „Народни непријатељ“, људи из Подриња почињу свакодневно да се интересују за ову проблематику. Након кратког времена праве организацију „Не дамо Јадар“, у којој окупљају све више појединаца спремних да по сваку цену бране сопствени крај.

У децембру 2019. године, Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре којим је руководила Зорана Михајловић – по мишљењу буквално свих учесника на Симпозијуму најмрачнија особа у вези послова „Рио Тинта“ у Србији – доноси на предлог корпорације „Рио Тинто“ просторни план за Подрињско подручје и даје само 15 дана за јавну расправу?!

После тога се само распламсава оправдани гнев становника Подриња, који се као епска народна поезија преноси по целој Србији. Подрињце посебно мотивише у њиховој борби чињеница да се на местима будућих ископа руде налазе укопане кости њихових предака, настрадалих током Првог и Другог светског рата. Нема сумње, они су спремни да у овој борби положе сопствени живот, како је рекао Емир Кустурица.

Од грудве до лавине

Тако Мијат постаје грудва која покреће читаву лавину и којој се у самој почетној путањи придружује хероина наше приче: др Драгана Ђорђевић. Ко је ова Београђанка са Дорћола? Она је дипломирани физикохемичар, доктор хемијских наука са Хемијског факултета у Београду, научни сарадник запослен у Институту за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду, који се званично сматра за институт од националног значаја за Републику Србију.

Драгана је, одлуком Министарства науке и технологије, сврстана међу 10 одсто најбољих српских научника. И њена искуства са литијумом су слична скоро свим искуствима у Србији, односно, на прво слушање јој је звучало као добра вест.

Драгана се враћа у земљу почетком 2020. године, после стручних боравака у иностранству. И сама каже да тада не зна много о литијуму, осим да је испратила у медијима како Србија располаже са 10 одсто светских разерви и сагласна је, површно посматрано, са експлоатацијом ове руде у нашој држави.

Случајно добија позив од пријатеља из локалне подрињске заједнице да присуствује предавању о „Пројекту Јадар“ које организује „Рио Тинто“ у Лозници. Позивају је пријатељи као научника који може много боље да разуме стручну тематику и она одлази на предавање са добром вољом и отвореног срца.

Не слути шта ће се догодити у Лозници, очекује само потврду сопствених убеђења. Након одслушаног предавања, када се отвара простор за непосредну дискусију са присутнима, Драгана подиже руку да би се пријавила за разговор. Мало је збуњена, јер је током предавања чула само о технологији ископа руде до које ће се долазити подземним ходницима на дубини од око 700 метара, а ни речи о томе шта ће се радити са ископаном рудом, као и шта ће бити са токсичним отпадом. Због тога се и пријављује за дискусију, а када добија реч поставља високом представнику корпорације „Рио Тинто“ три питања:

1. Који је хемијски састав руде која ће се ископавати, посебно везано за штетне елементе у њему?
2. Шта се догађа са ископаном рудом, где ће се и на који начин прерађивати?
3. Шта се дешава са водом из Дрине и свих осталих површинских река којима је ово подручје богато, везано за повраћај отпадних вода, пошто је најављена употреба великих количина воде?

На Драганино велико изненађење, не добија скоро никакве одговоре. У најбољем случају јој колоквијално саопштавају да се „ради о тајнама компаније“, понављајући, без емоција и без уверења, лекције из корпорацијских уџбеника, где се припремају службеници како да сакрију одговоре на непријатна питања локалаца.

Драгана Ђорђевић је провела значајан део сопственог живота на Западу, тако да јој није страна оваква пракса, јер је и природа њене науке неодвојива од економије. Али, вероватно се Драгана Ђорђевић тада по први пут у сопственом животу обрела непосредно пред мрачним капијама Мордора, осетивши у ноздрвама језу и устајали метални задах бедема испред корпорацијске тврђаве.

Тада је схватила да је њена животна мисија да се обрачуна са господарима из сабласне Уклете планине у намери да у вулканско гротло убаци Јединствени прстен истине. Јер се само уверењима и истином – дакле помоћу речи, логоса – може борити против света у коме корпорације, попут виших бића, имају права на сопствене тајне којима прикривају нечасне намере усмерене против нижих бића – локалних заједница, матичних држава и аутохтоних народа.

Њена подигнута рука са три испружена прста када се јавила за реч, као и три постављена питања, постаће на симоличном плану „свето тројство“ борбе истином против корпорације „Рио Тинто“ у Србији.

Спрега са Владом

Убрзо после овог Лозничког састанка, мислећи да је све пошло по плану јер су предавачи механички поновили лекције из корпорацијског ПР-а, а „домороци“ нису потегли копља, „Рио Тинто“ организује презентацију за медије у београдском хотелу „Метропол“, не слутећи да је бумеранг са Лозничког састанка полетео према српској престоници.

Неки часни новинари који су сазнали за садржај овог састанка позивају Драгану да им се придружи у „Метрополу“, како би им била стручна подршка. Али на самом улазу у свечану салу овог луксузног београдског хотела, Драгана Ђорђевић се, усред сјаног и светлосног атриума, поново одбија о масивне, мрачне капије корпорацијског Мордора.

На масивним улазним вратима непозната госпођа, за коју је јасно да није странкиња, окружена телохранитељима у тамним оделима, забрањује Драгани улаз у салу са образложењем да су позвани само запослени у медијима. Драгана пита непознату госпођу на основу чега закључује да она (Драгана) није из медија, и добија шокантан одговор. Знају да није запослена у медијима, али знају и све остало о њој: ко је, шта је, чиме се бави и где ради.

Тако Драгана Ђорђевић схвата да корпорацијски Мордор ради заједно са српским тајним службама, или бар са неким деловима истих. Ипак, и поред чињенице да не успева да уђе у свечану салу, на самим вратима успева новинарки „РТС-а“ да пренесе три суштинска питања за „Рио Тинто“ – наречено „свето тројство“ истине.

Ова храбра новинарка поставља питања представницима корпорације током презентације – и не добија никакве прецизне одговоре! Мук за говорницом одзвања попут грмљавине истине за представнике медија, који тада схватају да „у свету шпијуна све изгледа другачије од онога што јесте“, како би рекао чврсти човек Илија Чворовић.

Шалу на страну, новинари почињу да спознају другу страну медаље „Рио Тинта“, уочивши да постоје многе мрачне тајне у њиховом будућем пословању у Србији. Овај догађај тако постаје прекретница у српским медијима.

Драгана Ђорђевић након свега сазрева у уверењу да питање копања литијума у Србији постане њена преокупација и упошљава свој целокупни научни капацитет. Почиње са опсежним истраживањима на теоријско-истраживачком плану, али и на самом терену. Прво што уочава је озбиљна опструкција од стране званичника наше државе који, постало јој је јасно, уско сарађују са „Рио Тинтом“.

Драгана доноси чврсту одлуку да њено путовање не престане испред мрачних капија Мордора, већ наставља да их заобилази како зна и уме. Проучава копање литијума свуда по свету, све научне радове објављене на ову тему и схвата да корпорације тенденциозно крију многе релевантне податке, али и поред тога уочава голу истину: копање литијума изазива еколошке катстрофе невиђених размера!

Чак и у Јужној Америци где се копање не врши у земљи, већ из салара, односно сланих раствора у течном стању. У случају копања литијума из земље, односно из рудне стене – као у Србији на дубини од око 700 метара, катастрофа је неупоредиво већа. То се сматра најпрљавијим обликом експлоатације.

Драгана Ђорђевић сазнаје да би се у Србији копао јадарит, који садржи бор-литијум уз коришћење концентроване сумпорне киселине у дневним количинама од неколико тона (и овај податак светске корпорације брижно крију!)! Овај процес се обавља уз загревање до веома високих температура и нигде – буквално нигде – у свету се не обавља у насељеним подручјима!

Обично се експоатација врши у пустињама, као у случају „Атакаме“, пустиње на тромеђи Аргентине, Чилеа и Боливије, где се по проценама налази прекополовична маса светских резерви литијума и где се литијум вади из течних сланишта – салара.

Драгана на самом терену где је предвиђена експлоатација, као и у ширем окружењу, схвата да су житељи неинформисани, често и обманути. У разговору са антрополозима који су испитивали житеље Горњих Недељица и околних села, Драгана сазнаје да је корпорација „Рио Тинто“ направила невладину организацију која се бави „обрадом“ људи на терену.

Повлађује им по многим споредним питањима, даје им неке субвенције, плаћа неке ситне обавезе. Ово још више појачава Драганину сумњу. Након година путовања по западним државама, стекла је искуство о томе шта се крије иза корпорацијских милостиња. Зна да код њих „нема бесплатног ручка“.

Научна обрада

Након ових сазнања, Драгана Ђорђевић креће да се обраћа научној заједници широм планете. Ова стручна јавност, у сарадњи са еколозима, почиње да диже облак медијске прашине који се све више лепи на прозоре кабинета Зоране Михајловић, тадашње министарке рударства и енергетике у Влади Републике Србије.

У намери да са свога кабинетског прозора сачува видик према јадарском руднику литијума, министарка у више наврата позива Драгану Ђорђевић, са циљем да је приволи на сарадњу. Након свега, Драгана нема никаквих резерви када оцењује улогу Зоране Михајловић као најмрачнију од свих у оштрој конкуренцији вазалства и корупције у Србији по овом питању, називајући је „трговачким путником страних корпорација“.

Драгана Ђорђевић истражује стручну литературу коју је због рудника литијума био у обавези да достави „Рио Тинто“, и уочава две константе у њој: намерно изостављање кључних података, као и различите податке о истим стварима у разним документима! Све ово систематично анализира, аргументује и, заједно са колегама, објављује коначну синтезу свог научног истраживања у јулу 2024. године: научни часопис Сајентифик рипортс (Scientific Reports), који је у портфолију најутицајнијег научног часописа Нејчр (Nature).

Овај рад изазива шок у научној заједници и за кратко време постаје међу најчитанијим и најцитиранијим! У реализацији овог научног рада, поред поменуте Драгане Ђорђевић као првог аутора, учествује и група њених колега-научника и експерата: Јован Тадић (Беркли, САД), Бранимир Гргур (Технолошко-металуршки факултет, Србија-Београд), Ратко Ристић (Шумарски факултет, Београд), Сања Сакан (Институт за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду), Јелена Брезјановић (Универзитет Северне Флориде, САД), Владимир Стевановић (редовни члан САНУ) и Богдан Шолаја (редовни члан САНУ).

Драгана Ђорђевић је овиме успела да отвори тешке и мрачне капије корпорацијског Мордора, предстоји јој пут до срца Уклете планине. До тада је написала преко 100 научних радова који су цитирани свуда по свету.

Али, након појаве овог о копању литијума у Србији, корпорација „Рио Тинто“ (преко њеног научника Најџела Стјуарта) и три професора са Београдског Универзитета (Александар Јововић – Машински факултет, Александар Цвјетић – Рударско-геолошки факултет и Никола Лилић – Рударско-геолошки факултет) захтевају повлачење поменутог научног рада, постављајући одређене примедбе.

Империја узвраћа ударац! Драгана и колеге стрпљиво одговарају на све, чак и на бесмислене примедбе у четири наврата, али рад није повучен! Научна заједница је показала моралну чврстину упркос корпорацијској моћи и сачувала образ. Овај научни рад тако започиње свој продужени живот, уз све више читалаца и поштовалаца.

Даљом истрагом и провером лако се долази до закључка да сва три поменута београдска професора, као и корпорацијски научник Стјуарт, скупа имају неупоредиво мање научних референци него Драгана Ђорђевић самостално!

У августу 2024. године, као директна последица овог научног рада, Драгани Ђорђевић стиже позив да посети немачког амбасадора у Србији, госпођу Анке Конрад. Амбасадорка одмах прелази на прави разлог њеног позива изговарајући следеће: „Рад нас је јако узнемирио!“

Али у наставку дијалога љубазним и учтивим тоном покушава да увери Драгану како ће сви еколошки стандарди бити поштовани. Драгана јој одговара, такође љубазно и учтиво, да је таква намера неостварива због долина бујичних река где је предвиђен ископ и прерада литијума. Ова подручја су пребогата водама и насељена људима. Тако се завршава овај протоколарни састанак, где немачкој амбасадорки постаје јасно како су сви Драганини аргументи ослоњени на научне чињенице.

Повратак на Симпозијум

Поштовани читаоче, време је да се вратимо самом „Симпозијуму о пројекту Јадар“ у организацији „ПАКТ-а“, где је Драгана Ђорђевић била само један од десетак стручних предавача. Неке из ове групације научника и стручњака из разних области, хетерогене по свему и концентрисане против реализације „Пројекта Јадар“, недавно је у више наврата јавно обезвређивао лично председник Републике Србије, називајући их шарлатанима и незналицама.

Са нестрпљењем очекујем да чујем њихову аргументацију, да покушам закључити да ли су они „пут што себе прави“ (Матија Бећковић) или безвредна гомила гвожђа као „воз без шина“ и, да иронија буде већа, баш у овом делу Западне Србије где због некадашње пруге уплетене у „Шарганску осмицу“ којом је ишао „Ћира“, постоји велики култ пруге и возова.

Читам редом њихова имена са проспекта: проф. др Ратко Ристић, проректор Београдског универзитета (БУ); проф. др Зоран Стевановић, професор Рударско-геолошког факултета у пензији; проф. др Драгана Ђорђевић, Институт за хемију; проф. др Тамара Миленковић-Керковић, Економски факултет у Нишу; проф. др Марко Јовановић, редовни професор Правног факултета у Београду – међународни односи; др Миша Ђурковић, Институт за европске студије; проф. др Борис Беговић, редовни професор Правног факултета у Београду, проф. др Божо Драшковић, економиста; и Милан Ћулибрк, новинар.

Током овог тродневног симпозијума у медијацији Драгана Добрашиновића из Прокупља, где је планирано да се проблематика копања литијума осветли из више углова, постаће јасно колико су снажни аргументи против ових послова у Србији.

На први поглед ова група угледног света, где скоро сви имају висока академска звања, не делује као да су назналице. Можда је председника наше државе заварала њихова шареноликост, њихова хетерогена естетика или њихове различите обичајности у комуникацији?!

Можда су они модерна „Дружина прстена“, духом склепана дружина на мукотрпном путу заједничке мисије?! А можда су само егзибиционисти, жељни да противљењем властима отму парче сопствене славе и наплате једног дана у политичкој арени?!

Пет чињеница

Закључци са Симпозијума биће представљени кумулативно у овом тексту, односно неће бити линеарног наративног тока, да текст не би личио на сувопарни извештај. Зато неће бити прецизно наведене речи многих учесника, а неће се поштовати ни задати редослед говорника.

Али је све на шта поштовани читалац наиђе у даљем тексту било документовано низом чињеница као и очигледношћу неких појава, упркос томе што је корпорација „Рио Тинто“ тенденциозно мењала податке у својим студијама у више наврата.

Говорници су се својски потрудили да изнесу прегршт доказа из стручне и научне литературе. Њихова предавања, зато, износим као јединствен закључни програм, на који представници власти или корпорације „Рио Тинто“ увек могу да на исти начин изнесу супротна становишта, поткрепљена њиховим доказима. Уколико их поседују, наравно. Прво ће бити набројано неколико неупитних чињеница, које признају и корпорација „Рио Тинто“, као и Влада Републике Србије.

1. „Рио Тинто“ је по власничком уделу мешовита компанија у којој 42 одсто акција поседују акционари из Велике Британије са имовином од око 104 милијарде долара, а по седишту је енглеско-аустралијска корпорација, која има централе у Лондону и Мелбурну, са тенденцијом да се седиште установи само у Мелбурну. У нашем случају, акционарско друштво „Рио Сава“ су основали од две лондонске компаније (удели од 70 и 30 одсто), тако да ће „наша“ централа остати у Лондону.
2. „Рио Тинто“ се никада су сопственој историји није бавио ископавањем литијума нигде по свету и нема никаквих еколошких и технолошких искустава по овом питању. „Рио Тинто“ је рударска компанија која се бави ископом бакра, алуминијума, кобалта, злата, уранијума, дијаманата… Копају у Аустралији, Африци, Канади, Монголији – немају руднике по Европи! – и то искључиво у претежно ненасељеним подручјима.
3. Србија у долини Јадра поседује јединствену смешу литијума и бора (бор-литијум), каква не постоји нигде у свету и коју нико у историји до данашњег дана није рударио и прерађивао у оваквом облику. Дакле, не постоје никава светска искуства за овај посао.
4. Србија има резерве од око 1,2 милиона тона литијума, што чини мање од један одсто светских резерви. Већа налазишта литијума у Европи имају Немачка, Чешка, Аустрија, а Данска поседује на Гренланду новооткривене резерве које су велике и за светски ниво. У Европи га такође има у Шпанији, Португалу, а на Балкану поред Србије литијум поседују у мањим количинама Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и Грчка. У свету више литијума од Србије поседују САД, Аустралија, Чиле, Боливија, Аргентина, Кина, Конго, Канада, Мексико…
5. „Рио Тинто“ је корпорација са лошим угледом свуда по свету, која важи за максимално коруптивну компанију, са многим друштвеним и еколошким катастрофама које је оставила иза себе: рецимо, у Папуа Новој Гвинеји у рату због ове корпорације живот је изгубило преко 16.000 људи; затим у Јужноафричкој Републици, у Намибији, у градићу Борон у Калифорнији, у Аустралији везано за рудник Марандо, и слично.

Дакле, на основу здравог разума и примене очигледности, намеће се јасан закључак: Србија је дозволила експлоатацију енглеској компанији које је тесно везана са британском политиком, иначе традиционално наглашено антисрпској. Зато је разумљиво што је британски амбасадор у Србији подржао овај пројекат, али је подржао и независност Космета,  формулацију о ”геноциду” у Сребреници, статус високог представника Кристијана Шмита у Босни и Херцеговини, спречавање српских странака као победника на изборима да партиципирају у Влади Црне Горе, као и све остале иницијативе усмерене против српских националних интереса.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

---

Извор: Нови Стандард