Литијумска грозница и одбрана отаџбине од државе (2)

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Компанија „Рио Тинто“ оставља пустош иза себе и уништава животну средину, док огромном корупцијом купује ћутање јавности. „Рио Тинто“ нема искуства са копањем литијума, а нико на свету га нема са смешом бора и литијума, која је јединствена само код нас.

Србија нема 10 одсто светских резерви, већ бар 10 пута мање, док друге европске државе такође поседују литијум, али га експлоатишу „на кашичицу“ или га уопште не експлоатишу. Литијум се по свету копа у ненасељеним подручјима, док је у Србији предвиђен ископ у густо насељеној области, која је богата бујичним рекама, које је немогуће заштитити! Оволико од здравог разума.

И поред свега, постоји масивна медијска паљба у нашој јавности у прилог „Пројекта Јадар“, иза које стоје удружени западни политичари и наша Влада. Ове аргументе можемо поделити у две основне групе на основу којих правдају пројекат:

1. Примена свих најстрожих стандарда у екологији;
2. Европске државе копају литијум на сопственим територијама.

Дакле, треба да верујемо да ће корпорација „Рио Тинто“ применити најстроже еколошке стандарде, а знамо да је често иза себе остављала пустош. Када год је могла да се понаша бахато и да профит подреди природи – страдала је природа.

Ко копа литијум?

Међутим, од нас се очекује да верујемо у добре намере „Рио Тинта“ и њихову вољу да потроше огроман новац на еколошке мере, што је трошак који објективно могу да ескивирају.

Шта ћемо са безграничним коруптивним потенцијалом „Рио Тинта“?! Шта ћемо са њиховом доказаном праксом да преко „црних фондова“ купују домаће политичаре, управљаче, инспекторе, научнике?! Да ли стварно у Србији постоји особа која верује да ће неки савесни појединац на локалу одбити наређење шефа његове партије у циљу заштите природне средине?!

Ако се за ову дилему можда и може пронаћи неки ретки изузетак, код бојазни да ће „Рио Тинто“ успети да поткупи огромним новцем све надлежне органе и појединце – дилема не постоји: сигурно ће 100 одсто бити успешан! Или можда неко стварно верује да ће напредњачки или „жути“ кадрови (најчешће се ради о једном-истом идентитету), одбити милионе евра од „Рио Тинта“, док у исто време рекетирају мале привреднике по Србији за пар хиљада евра?!

Ко би требао да надгледа и контролише „Рио Тинто“‘? Министарка Дубравка Ђедовић Хандановић? Нека нова или иста Зорана Михајловић? Три поменута професора са „Универзитета у Београду“ који већ стручно сарађују са корпорацијом „Рио Тинто“?

Теза коју износи власт да и „европске државе копају литијум на сопственим територијама“, заслужује више пажње и аргументације од претходне тврдње о примени најстрожих еколошких стандарда. Тачно је да неке европске државе разматрају експлоатацију литијума на сопственим територијама, али у већ постојећим рудницима! Дакле, на местима где је или ретка насељеност, или нема бујичних река, односно где већ постоји пракса копања са примењеном еколошком заштитом.

И, што је још важније, њихова евентуална експлоатација литијума била би много мањег обима од онога планираног у Србији. Затим, нигде у тим европским државама није планирано да се на једном месту групишу рудник, јаловишта и фабрика за прераду! У Јадру се планира управо супротно, да све буде централизовано.

Чешка планира копање литијума у већ постојећем руднику „Циновец“ који датира још из 13. века, а Немачка у „Зинвалду“ који је отворен у раној Хитлеровој ери. Финска планира копање у постојећим каменоломима, али ће прерада бити 70 километара даље у пустом крају; Француска планира да копа у области „Ајиле“, али би прерађивала 700 километара даље у постојећој фабрици за порцелан у Бовоару.

Једино Аустрија у Корушкој планира да отвори нови рудник попут Србије, али би се руда транспортовала у Саудијску Арабију. И све напред побројано – понављам – у много мањим количинама него што се планира у Јадру. Овим аргументима обавезно треба додати и чињеницу да немају све европске државе залихе литијума које би се копале у земљи. Рецимо Немачка поседује у речним токовима, где је примена еколошких норми много мање ризична, као и јефтинија.

Питање здравља

Какво је опште здравствено стање у Србији, да ли она може да се „коцка“ са копањем и прерадом литијума? Можда би, ипак, некако могла да поднесе све ризике с обзиром на добит коју би евентуално имала?

Србија је најсиромашнија држава на Балкану по површинским водама, одакле задовољава 25 одсто сопствених потреба. Преосталих 75 одсто Србија користи из подземних вода, којима је много богатија, а заштита ових подземних вода је кључни ризик код прераде литијума! Расположивост водних капацитета неке државе мери се помоћу модула отицаја, по формули „литар у секунди на једном квадратном километру“. Србија тако поседује 5,7 мерних јединица, Северна Македонија 7,8 мерних јединица, БиХ више од 19, а Црна Гора скоро 40.

Србија је самоодржива са овом количином воде, али није далеко од ивице егзистенције (Београд је некада са мањим бројем становника имао покривено 100 одсто снабдевања из подземних вода, а данас мање од 50; уједно је Београд једини главни град који нема сопствену фабрику за пречишћавање отпадних вода). Зато Србија мора посебно да води рачуна о овом фактицитету, јер би свако – па и најмање – смањење водног потенцијала услед загађења угрозило народну и државну егзистенцију.

Поред тога, Србија прерађује само 11 одсто отпадних вода, док рецимо Аустрија прерађује преко 60 одсто . Србија има мали степен пошумљености од око 36 одсто, док БиХ има нешто преко 50 одсто, а Црна Гора око 60. Годишње око 42.000 људи у Србији оболи од канцера, што је велики број у односу на популацију (увек треба подвући то да је НАТО агресија на нашу државу 1999. године узроковала велики број оболелих!), а од загађења ваздуха умире око 10.000 људи сваке године.

Природни прираштај у Србији је негативан, у износу од минус 5,4 одсто, односно испод границе просте репродукције. Тенденције у Србији показују да нема места оптимизму ни када се ради о смањењу броја оболелих, ни када је реч о мањој смртности; посебно нема простора за оптимизам када говоримо о позитивном природном прираштају.

Дакле, јавно здравље у Србији је угрожено, мањим делом због НАТО агресије, у већем обиму због небриге према природи, као и због непостојања примене озбиљних еколошких норми. Зато Србија не сме да се „коцка“ са ризичним еколошким пројектима, а „Пројекат Јадар“ је свакако најризичнији међу њима!

Очигледно је да се јавност у Србији у последњих неколико година подигла и да се назиру обриси неког новог еколошког устанка. Ипак, и поред овог фактицитета, стране корпорације не желе да одустану од копања, већ посао у нашој држави стављају на врх својих приритета, упркос томе што та иста рудна богатства поседују њихове матичне државе! Због чега је тако? Постоји неколико разлога:

1. У Србији је најнижа рудна рента у свету (еквивалентно са неколико држава), у просеку око 3-5 одсто у зависности од руде која се експлоатише. Рецимо, у Чилеу је рудна рента на бакар 48 одсто, а у Србији је 3 одсто (на Симпозијуму смо чули да „Зи Ђин“ плаћа само један одсто!);
2. У Србији нема адекватних еколошких стандарда, а ако су у некој области донесени, не примењују се у пракси;
3. У Србији је веома јефтина радна снага, што битно умањује трошкове корпорација;
4. У Србији је присутна велика корупција у односу на европски просек, тако да се државни службеници и медији веома лако, за „ситне“ паре, купују;
5. У Србији закони не штите народ (односно грађанство), већ стране корпорације.

Здрава логика упућује на проверу ове последње тврдње да су закони на страни корпорација, а не народа у Србији. Неко ће се упитати: „Како је то могуће, да није у питању грешка?“ На несрећу, после детаљне потврде, остаје тужна констатација да се ради о голој истини.

Модел из Конга

Када је у Народној скупштини Републике Србије, другог децембра 2011. године, донет „Закон о рударству и геолошким истраживањима“, примењен је модел државе Конго, која се сматра најбогатијом на свету по рудно-минералним богатствима и која остварује преко 50 одсто свога извоза преко сирових минерала, а која је у исто време званично на 176. месту од 187. држава по индексу људског развоја.

Дакле, Конго је рудама и минералима богата држава у којој скоро читав век харају светске корпорације, у којој је народ практично најсиромашнији на планети упркос претходној чињеници, а чији је закон о рударству послужио нашим властима као модел?! Сви учесници Семинара као главног лобисту за доношење овог закона виде београдског адвоката Милана Паривидића, који је био министар у Влади Републике Србије у периоду од 2004. до 2007. године.

Закон је донет за време владавине Демократске странке (ДС), у мандату премијера Мирка Цветковића, где је до 2011. године ресорно „Министарство рударства и енергетике“ водио др Петар Шкундрић из редова Социјалистичке партије Србије (СПС). Од 2011. године се ово министарство укида и припаја уз „Министарство заштите животне средине, рударства и просторног планирања“, које добија на управу ДС преко министра Оливера Дулића.

Пошто је закон изгласан на самом крају 2011. године, можемо закључити да је одговорност за ово злодело на Оливеру Дулићу и Мирку Цветковићу. У време владавине Српске напредне странке (СНС) овај закон, који је од струке колоквијално назван „колонијални“, појачава у три наврата положај страних корпорација науштрб државних принадлежности путем подзаконских аката, измена и допуна закона или уредби: у децембру 2015. године, у децембру 2018. године, и у априлу 2021. године.

Овиме се коначно затвара круг колонијалног односа обе наше „проевропске“ власти према страним корпорацијама.

Које су основне, и по Србију веома неповољне одлике овог закона, укључујући све његове анексе? Редом:

1. Републички геодетски завод (РГЗ), као српска државна институција. нема право да на територији Србије врши истраживања, већ се та права препуштају приватним компанијама;
2. Истражна права и радње аутоматски подразумевају и право на рударење;
3. Најављује се експропријација по аутоматизму на земљишту које држава прогласи, на основу захтева корпорација, као јавни интерес;
4. Област за рударење постаје приоритет у односу на све остале локалне планове у областима експлоатације.

Дакле, колико год да звучи нелогично или трагично, ово су основе нашег важећег „Закона о рударству и геолошким истраживањима“. Довољно је да нека страна корпорација добије само истражно право у Србији – и она је завршила посао! А истражно право добија у надлежном министарству!

Излагачи на Симпозијуму говоре како је министар из редова СПС-а, Александар Антић, издао највише оваквих истражних права, а да је ову праксу наставила ресорна министарка Зорана Михајловић из редова СНС-а. Познато је да је ово министарство издало преко 200 истражних права на различите минералне ресурсе, на простору од око шест одсто националне територије, што чини око 536.000 хектара земљишта.

Сада, после ових тврдњи, замолио бих поштованог читаоца да се упита шта је логично: у чијем интересу су радили министри Александар Антић и Зорана Михајловић – у српском или корпорацијском? Има ли реалног основа да закључимо како су ове корпорације покушале да примене коруптивне методе да би добиле истражна права?! Да ли данас адвокатска канцеларија „Париводић“ увелико заступа стране рударске корпорације у пословима у Србији? Да ли постоје професори универзитета и политичари у Србији који су на тајном платном списку „Рио Тинта“?

Вероватно је да се ради о реторичким питањима – оним оних за које је унапред познат одговор.

Сигурно је да после свега, хладне главе, можемо извести закључак: рођендан колонијалне и вазалне Србије је Пети октобар 2000. године! Где год мало загребете, наћи ћете испод површине горке плодове Петооктобарске револуције; у шта год да се мало више удубите, спознаћете труло корење издаје засејане Петог октобра 2000.

Колонијални положај

Колонијални статус Србије почиње од овог датума од када се српски државни суверенитет, који је кроз историју плаћен милионима невиних жртава, масовно умањује због евро-атланских интеграција, у корист западних корпорација и држава, а што се посебно уочава у ресорном закону о рударењу. Али, можда би изузетно повољни економски фактори могли делимично да неутралишу све претходне чињенице? Можда је корист толико велика да и поред свих изречених тврдњи, вреди рескирати и „зажмурити на оба ока“?

На основу рудне ренте Србија би на годишњем нивоу добијала од „Пројекта Јадар“ максимално 16-18 милиона евра! Да, добро сте прочитали: 16 – 18 милиона евра, под условом да цена литијума остане око 12.000 евра по 1 тони (тенденција је пада цене, која је већ дуже време испод 10.000 евра по тони).

Поређења ради, фудбалски клуб „Црвена Звезда“ је ових дана одбио званичну понуду од 15 милиона евра за седамнаестогодишњег фудбалера Андрију Максимовића. Сва су очекивања да ће Звездина управа добити зацртаних 20 милиона евра. Држава Србија би само на основу приноса на планираних непосредних 2.000 хектара за експлоатацију литијума (постројења, рудник, путеви), губила минимално четири милиона евра на годишњем нивоу (минимални обрачун примењив за примитивни принос у пољопривреди износи 2.000 евра по хектару), али уз чињеницу да би уништење овог земљишта било трајног карактера, па би се ови губици од четири милиона множили са бесконачношћу.

Ако би се применили само мало савременији стандарди пољопривредне производње по једном хектару – који су далеко, далеко испод холандских – онда би губитак по једном хектару износио минимално 5.000 евра, што у збиру износи да би губитак државе на годишњем нивоу био око 10 милиона евра!

Али ових 2.000 хектара су само чисти „голи“ губици у плодном земљишту у првом концентричном кругу, постоје и други и трећи концентрични кругови губитка плодног и здравог земљишта, које се девастира природним кретањем воде, ваздуха или биљних елемената!

Већ по овом моделу Србија је у губитку у овом пројекту. Када на ово додамо и логичне губитке у ресурсима воде на овом подручју, од само 2.000 непосредних хектара, затим губитке ресурса биодиверзитета и шума, као и губитке од трајно неоствареног туризма, здрав разум се пита за чији интерес се планира овај посао.

Економисти са Сипмозијума након низа експлицитних формула једногласно закључују: једино и само у интересу корпорације „Рио Тинто“, која би остваривала нето добит од око 350 милиона евра на годишњем нивоу! Истом методолигијом закључују да Србија у „Пројекту Јадар“ има негативан монетарни ефекат од око 16 милијарди евра!

Губици локалне заједнице би били трајног карактера, свеобухватно и трајно би било уништено земљиште, површински и подземни водени токови, пољопривредне делатности, здрав ваздух, туризам, животна станишта, шумска богатства, биљни и животињски свет и слично.

Сви су сложни у тврдњи да би и сам опстанак народа у Јадарским пределима био доведен у питање, уосталом познато је да постоји пројекат расељења становништва из неких подручја планираних за експлоатацију, урађен од стране корпорације „Рио Тинто“ и наше државе.

Основни подаци који се могу прикупити из документације „Рио Тинта“, везано за „Пројекат Јадар“ – уз напомену да ова корпорација тенденциозно мења сопствене податке у више наврата или их свесно прикрива, да би тако дезавуисала потенцијалне критичаре који сопствену критику делимично заснивају и на тако добијеним подацима – базирани су на следећим вредностима.

Планирана количина производње литијума на годишњем нивоу у Јадру износи око 58.000 тона, а почетна калкулација је донесена на основу планиране цене од око 15.600 долара по тони (однос између долара и евра је скоро идентичан, нешто мало у корист евра), да би временом постало јасно да ова цена никако не може бити већа од 12.000 долара, са тенденцијом даљег пада. Тренутно је пала на тек 9.500 долара на кинеској берзи.

Еколошка депонија

Проблем лежи у чињеници да индустрија електричних аутомобила бележи константан пад након почетне еуфорије, због многих економских, производних и безбедносних проблема везаних за употребу литијумских батерија. Неки произвођачи због тога најављују престанак производње електричних аутомобила.

Економски век „Пројекта Јадар“ је планиран на максималних 40 година, али оптимални рок је 20 година. Током овог периода корпорација „Рио Сава“ (кћерка фирма „Рио Тинта“ у Србији) би трошила 1.100 тона концентроване сумпорне киселине дневно, и узимала би неколико десетина хиљада литара воде из реке за производњу једне тоне литијума (рецимо, за производњу из сподумена, која је најсличнија нашој руди у Јадру, троши се 6.000 литара текуће воде за један килограм литијума и процес се загрева на 250 степени Целзијуса)!

Због формирања јаловишта била би подигнута брана висине око 17 метара, унутар које би се таложио отровни отпад. Постоје ризици од попуштања оваквог типа бране, што се већ догодило у сличним случајевима у руднику Баја Маре у Румунији, или у Маунт Полију у Британској Колумбији у Канади, када је у ненасељеним подручјима настала трајна еколошка катастрофа.

У Бразилу је такође пукла брана у којој се таложио рударски отпад, када је најмање 200 људи нестало. На местима додира отровног отпада и природне средине у Јадру, посебно на тлу, била би постављена заштитна фолија дебљине од 1,5 милиметара. Велика је опасност да би временом ова фолија попустила због спонтаног „замора материјала“, па би отровне материје пропуштањем директно и трајно загадиле подземне водене токове.

У исто време и на истом месту, компанија „Рио Сава“ би производила на годишњем нивоу и око 250.000 тона борне киселине! Чак и ако би брана и фолија остале нетакнуте током две-три деценије експлоатације након којих би „Рио Тинто“ завршио посао у Србији, нема никаквих гаранција да се катастрофа не би догодила у наредном периоду, када ова светска корпорација увелико напусти Србију!

Дакле, интерес корпорације „Рио Тинто“ је очигледан. На нашу срамоту, ова корпорација намерава да користи субвенције које страним компанијама бесповратно додељује Влада Републике Србије (иако већ дуже време у свету замире пракса субвенционисања страних компанијама које инвестирају ван матичних држава)!

Поставља се питање да ли још неко (осим „Рио Тинта“) има интерес у „Пројекту Јадар“, пошто очигледно матична држава Србија нема користи, већ само штету? Нажалост, изгледа да интерес има и „Европска унија“ (ЕУ), на чије учлањење свака власт постпетооктобарске Србије гледа као на идеологију.

За кратко време, постали смо сведоци многих полемика које се воде унутар ЕУ, где постоје угледне и стручне снаге које се противе катастрофи ископавања литијума у Србији. Тако смо са највиших позиција у ЕУ сазнали да њене државе не желе да упропашћавају и загађују сопствени простор, па зато не копају литијум масовно, иако су неке богате њиме.

Али су зато одредиле Србију, као еколошку депонију, пошто се наша земља ионако сама нуди да буде контејнер-држава! Србија мора да постане наша рударска колонија – одзвања већ неко време бриселским ходницима. У седишту ЕУ углас поручују: „Од народа Србије се тражи да се жртвује за добробит Европе“!

Србија треба да буде срећна због улоге жртве коју је добила зарад виших циљева, у које спада улазак у ЕУ! Због тога је корпорација „Рио Тинто“ подметнула сопствена леђа, па је добила званично право да постане лобистичка организација која помаже Србији лобирањем да постане пуноправни члан ове „уређене породице европских народа“. Не, поштовани читаоче, није ни Домановић, ни Нушић, ни Душко Ковачевић, већ наша стварност.

Европске државе не желе да копају литијум у значајној мери на сопственим територијама, али очекују да Србија преко „Пројекта Јадар“ задовољи око 90 одсто њихових потреба, и да тиме смање зависност од Кине.

Једна од европских држава која поседује литијум – Португалија, отерала је из своје регије „Монте Алегре“ корпорацију „Савана рисрчис“ која је отпочела ископ, због чега је премијер Антонио Кошта био оптужен за корупцију и изгубио је власт. Као утешну награду је добио функцију председника Европског савета.

Аргументи власти

На крају, преостаје нам да се позабавимо аргументима власти, које веома често употребљавају када им постане јасно да експертски, економски и еколошки аргументи нису на њиховој страни. Ако отерамо „Рио Тинто“ – кажу нам – сигурно ћемо платити одштету од више милијарди долара, додајући да они (напредњаци) нису криви за овај посао, већ претходне власти у Србији.

У аргументима који су већ наведени у овом тексту, јасно је уочљиво да је кривица заједничка, односно да након одласка „жуте“ власти није извршен дисконтинуитет политике у Србији. Напротив, пример рударске законске материје и праксе показује да је све остало исто. Уочљиво је и да је СПС платио одређену цену да би био помилован и да му се дозволи дугорочни повратак у власт: постао је локомотива у издаји српских националних интереса.

На светском нивоу уочавамо закономерност да пуштање рударских корпорација да дивљају по матичним државама – као у случају Аргентине – постаје гарант опстанка на власти политичарима, попут аргентинског председника Хавијера Милеја: од пајаца је постао миљеник у западним медијима.

Шта је са тврдњом власти да би изгон „Рио Тинта“ из Србије довео до сигурно изгубљеног спора пред међународном арбитражом, који би резултирао губитком од више милијарди долара?

Код набрајања учесника Симпозијума у почетном делу овога текста, пописани су и експерти из ове правне материје, чија мишљења нису подударна са тврдњама државних функционера, премда признају да је проблем деликатан и да се ради о комплексном и неизвесном спору пред међународним судовима.

Чињеница је да „Рио Тинто“ може да покрене арбитражни поступак против Србије, без обзира што не постоји уговор о експлоатацији литијума у долини Јадра. Основ за овај поступак би био међудржавни споразум из 2002. године између СР Југославије (чији је Србија правни наследник) и Велике Британије, у којој се налази седиште „Рио Тинта“ (односно „Рио Саве“), као општи оквир за узајамну заштиту права инвеститора.

Овај споразум је неповољан по наше интересе, јер не садржи одредбе које се односе на заштиту животне средине и корупцију, које би нама несумњиво ишле у прилог – још један од горких плодова „Петог октобра“! Али, ова чињеница не значи истовремено да би Србија сигурно изгубила спор, већ би исход првенствено зависио од аргумената које би изнела наша страна, као и од целокупног односа државе Србије према компанији „Рио Тинто“ у периоду који претходи евентуалној арбитражи.

Било би веома важно, на пример, да не буде фактичких поступака који би угрозили њихове активности, нити драстичних измена правног оквира који би ишли на њихову штету. Дакле, далеко од тога да се ради о сигурно изгубљеној борби пред судом.

Отаџбина и држава

Поштовани читаоче, ово би укратко било све што се могло чути тих хладних децембарских дана на Мећавнику, уочи нове 2025. године. У рано јутро, неколико сати пред полазак, небо се ишчистило и уместо чађаво-сиве добило сјајну плаву боју, осветљено драгоценим зимским сунцем („Бескрајни плави круг. У њему звезда“).

Спуштајући се полако пешице низбрдо, према селу Мокра Гора, обасјан сунцем кроз таласе реског, прохладног, горског ваздуха, а главе тмурне и тешке од свих чињеница које су ми ових дана напуниле мождану кору, ја хладим своје узаврело срце спокојном тишином ове чисте, нетакнуте природе.

Док полако газим поред камене обале бистре и брзе речице Камишне, замишљен и забринут, чујем како попут звончића одзвањају њени брзаци, уз тиху шкрипу снега испод мојих стопала. Удишем студени, дубински ваздух који мирише на влажно лишће и пролеће у магловитој даљини.

Удубљен у разне мисли, размишљам и о Ибзену – да ли је он некада ходао оваквим природним рајем када је писао „Народног непријатеља“? – и тако стижем до мале цркве Светог Јована Крститеља, где се недељом служи литургија. Подигнем поглед увис и у равни густих столетних шума видим станицу „Јатари“, где је некада, снимајући филмске сцене, Емир Кустурица у летњој измаглици угледао златно-зелени пропланак, на кога је увек падало сунце оштрим и косим зрацима.

Тада је донео одлуку да на овом парчету благородне земље, које је натопљено трајањем генерација и поштовањем зноја и завета трпљења, направи споменик уметности природи и човеку. Баш на том голом пропланку, коме је Бог даривао све, а човек још није успео да уништи ништа.

Питам се, шта би данас остало од овог пропланка који је касније постао град уметности, и од овога спокоја и хармоније природе да је пре две деценије отворен нови рудник у овом крају – како се увелико планирало?! Да парадокс буде већи, тај несуђени рудник би Србији донео сто пута мању финансијску корист од Мокре Горе заједно са Дрвенградом, а заувек би уништио божју природу километрима укруг.

Успут, возећи се у колима према Београду, док посматрам оштре превоје Таре обасјане сунцем, и густе облаке изнад њих како лењо путују, осећам се као да напуштам благородну Средњу Земљу, рођену у литералној имагинацији Џ.Р.Р. Толкина.

Размишљам о оном свету са Симпозијума који је решио да се, попут „Дружине прстена“, до краја бори против корпорацијског Мордора у име вишег циља. Сабирајући све многобројне утиске са Симпозијума, у помоћ ми однегде пристиже народна песникиња Љиљана Браловић из Прањана, да ми поједностави сопствене згужване мисли: „Дође време да бранимо отаџбину од државе“.

К Р А Ј

---

Извор: Нови Стандард