Моћ речи и реч моћи

Шта је у данашње време код човека још остало од ове новозаветне поуке?

Руси су својом специјалном операцијом у Украјини прекршили међународно право, НАТО својом агресијом на остатак друге Југославије крајем 20. века не? Срби су од тада „геноцидни злочинци“, као што је на Западу проглашено?

Американци су, поред осталог, у шездесетим и седамдесетим година истог века у Вијетнаму просули милионе тона Агент Оренџ, који садржи најотровнији од свих диоксина (ТЦДД), са милионима жртава, потом 1984. платили одштету десетинама хиљада својих погођених војника (197.000.000 долара) и 2005. одбили да обештете вијетнамске жртве, јер се ето само „радило о једном хербициду а не о отровном гасу“.  

Када моћ изговори своју реч, тада сопствена моћ речи креира нову стварност.

Реч као оружје

Човек се просуђује по својим делима, али при томе се исувише олако превиђа да свако (не)дело почиње, бива праћено и завршава се речима. Један пример је злочин геноцида, који увек почиње концертираном, масивном и систематском редефиницијом, дехуманизацијом циљне групе предвиђених жртава, која се у време вршења злочина још потенцира, да би се „пројекат“ окончао релативизовањем, багателисањем и порицањем почињеног зла.

Реч је први геноцидни чин, још пре него што је испаљен први метак, укључена прва гасна комора, севнуо први нож.

Довољно је одслушати говоре Адолфа Хитлера или читати његову расистичку брошуру „Мајн Кампф“, све понуђено јавности пре Холокауста и Самударипена, односно погледати писанија Анте Старчевића (Исидора Кршњавог, Ива Пилара, итд.) далеко пре Србоцида хрватске државе 1941-1945.

И – до данас слушамо поуке из Хрватске, да се геноцид над Србима није десио, док из некад нацистичке а потом денацификоване Немачке учестало стижу поруке, да је Хитлер заправо био не нациста већ комуниста, дакле у извесном смислу талац једне стране идеологије, тако недавно рече Алис Вајдел, која води десно-екстремистичку странку „Алтернатива за Немачку“.

Тја, можда она то сматра позним прилогом денацификацији своје земље?

Реч је оружје, пре свега у рукама моћника, који се не осећају обавезним истини, већ само сопственим интересима, па били они и неморални, подли или злочиначки.

Они су ауторитативно узурпирали власт над дефиницијама стварности и намећу их више или мање приметно јавности, контролишући (и манипулишући) медије, али и академске институције, културу и уметност, као и наравно све политичке и економске полуге моћи (језичко-филозофска теорија дефиниционизма).

Када моћ изговори своју реч, тада сопствена моћ речи креира нову стварност.

„Када моја црква каже да је црно заправо бело, онда морамо бити спремни да то одмах заступамо и верујемо!“, тако говори Игнације Лојола, оснивач језуитског реда и светац римокатоличке цркве.

Императивно правило значи гласи, не само заступати, већ и без икаквог даљег размишљања веровати, идентификовати се са једном таквом парадоксалном којештаријом, лажи, апсурдом, тешком поругом здравом разуму!

Јер реч, језик је у мојој власти и стога ја дефинишем шта је стварност а шта не.

„Рат је мир“, „Слобода је ропство“, „Незнање је снага“, тако Џорџ Орвел даље разрађује ово језуитско правило (прво овладати самим собом а потом другима) и његову конкретну примену у пракси („1984“).

Преведено на свакодневни језик – рат у коме ви гинете је наш мир, наша слобода је ваше ропство, ваше незнање је наша снага.

Истина се девалвира до непрепознатљивости, то је нешто за бесплодне интелектуалне кружоке а лаж је нешто, што само други практикују. Подсетимо се нпр. на тврдње САД, које су њихови министри обзнанили и у УН, да је рат против Ирака преко потребан, јер Садам Хусеин доказано поседује оружја за масовно уништавање људи.

После инвазије, разарања и запоседања Ирака, шеф УН-инспектора је после пажљиве, свеобухватне претраге обавестио Доналда Рамсфелда, тадашњег министра одбране у влади Џорџа Буша, да нису пронађени никакви докази постојања таквог оружја. Рамсфелд је на то само одговорио:

„Недостатак доказа постојања тог оружја није доказ његовог непостојања.“

Он је (зло)употребио моћ речи, да би изрекао реч своје моћи. Нова стварност, тачка, крај дискусије.

Западне фабрике лажи

Како је беше гласило оно НАТО-„образложење“ за напад на Србе 1999?

Ах да, тада је требало „зауставити већ започети геноцид над косовско-метохијским Албанцима“. Када се потом испоставило да није било ни трага некаквог геноцида, то нико није коментарисао, мада би одговор и Клинтонове (Блерове, Ширакове, Колове, итд.) администрације вероватно гласио:

„Недостатак доказа геноцида није доказ његовог непостојања.“

Уска сарадња политике и медија је искуствено у стању да есенцијално формира јавно мњење, да у свом смислу трансформише колективну и индивидуалну свест људи, без да су они тога заиста свесни.

Интернализација, усвајање спољних садржаја и утицаја (Норберт Елијас), изфабрикованих и презентованих података се од стране конзументске групе, значи масе „нормалних“ људи, прихвата као „независне информације“, томе увек следи аутоматска „присила групе“, као и познати феномен „сопствене динамике догађаја“.

Уз то долази обавезна поплава дотичних „информација“ („informational overkill“), која је одликовала и са данашње тачке гледишта прилично примитивну Гебелсову пропаганду („Свака сто пута поновљена лаж постаје истина.“).

Једном бачени први камен одроњава следеће, могућност лавине расте.

Но ни то није све, тзв. одрживи ефекат једне овакве кампање настаје када талас достигне критичну величину и када му (по сопственом разумевању) „критични интелектуалци“ својим акционизмом помогну да достигне ниво цунамија.

Тада наиме конзумент „независних информација“ има осећај да оне долазе са више различитих и разнородних страна, да су у питању плуралистички и међусобно страни, одвојени и удаљени извори а сваки са одређеним легитимитетом и специфичним ауторитетом.

Утисак свестраности потенцира поверење у понуђене садржаје.

У случају дехуманизације Срба са краја 20. века, пример за то је био и један иначе доказани британски хуманитарац, Орсон Велс, који је толико некритички интернализовао сва дифамирања, блаћења и сатанизовања овог народа на Западу, да је закључно пао на испиту најосновније хуманости и 10.06.1993. просветио у лондонском листу „The European“ читалачку публику изјавом:

„Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу!“

То су наравно пренели многобројни западни медији и ефекат је постигнут код милиона људи, дакле и код оних који су иначе више/мање скептични у односу на изјаве и тврдње својих политичара, тако да су ови последњи само могли да трљају руке, јер тешко да би и једна високо професионална ПР-кампања донела боље резултате.

Јер кад и један Орсон Велс то каже…

Исти механизам функционише и данас, актуелно у односу на Русију и Русе.

Значајна и врло популарна италијанска књижевница Франческа Меландри, која је већ написала неколико бестселера и има милионе верних читалаца, посвећује се тој тематици у свом новом делу  („Хладна стопала“).

Она почиње додуше изјавом да су се читаве генерација дословце „осамдесет година клеле у важење међународног права и у недодирљивост међународно признатих државних граница, без чега нема демократије“.

А сад су дошли Руси, на све то пљунули, погазили, поништили…

Признајем, било је велико искушење питати је – где је она била 1999. (већ тада је била пунолетна, са додуше по природи ствари мање животног искуства, али са претпостављено истом интелигенцијом, сензибилношћу, социјалном одговорношћу и књижевним талентом), када је НАТО на све то пљунуо, све погазио и поништио, те почео да разара српске земље и да од српске деце прави беживотну „колатералну штету“?

Но њена тема су ето Руси, који су „нови нацисти“ (иако заправо украјински милитанти из јединице „Азов“ отворено носе нацистичка обележја на својим униформама и славе Хитлеровог сатрапа и масовног убицу Степана Бандеру), „који сравњују са површином земље читаве градске четврти у Украјини и убијају небројено много беспомоћних украјинских цивила; руски официри деле својим војницима бесплатно Виагру, да би силовали што више Украјинки, мада ови радо силују и бебе у колевкама; они разарају, муче, сакате, убијају, пале и жаре…“

Моћ незнања

А када смо већ код „нових и старих нациста“, онај „Хитлеров поход 1941. није заправо био напад на Русију, већ на Украјину, борбе су се у суштини тамо водиле и превасходне жртве су и тада били Украјинци“.

Тја, очигледно да ето нисмо знали ни да је нпр. Стаљинград (основан од стране руског кнеза Григорија Сасекина 1589. на Волги под именом Царицин, данас Волгоград), где је Хитлерова солдатеска после 200 дана крваве борбе и укупно преко 1.000.000 жртава доживела први велики пораз у Другом светском рату, заправо још један древни украјински град…

Биће дакле, да смо учили погрешну историју, да су значи огромну већину од тридесетак милиона Хитлерових жртава из Совјетског Савеза чинили Украјинци, јер када једна Франческа Меландри то каже…

Са свим дужним поштовањем и пијететом у односу на све, многобројне жртве овог непотребног, јер изнуђеног сукоба, но како би Џорџ Орвел вероватно рекао овој списатељици: „Незнање је снага!“

Мада руку на срце, у једном је она сасвим у праву – без поштовања међународног права и принципа недодирљивости признатих државних граница нема демократије. Можда би могла да то посебно истакне нпр. у поздравној речи при једном слављењу од стране „НАТО-демократија“ бесправно, бестидно и насилнички проглашене и инсталиране псеудо-државе Косово?

Да при томе подвуче да је Запад најкасније тим безобзирним империјалним чином проиграо право да се се кити тим идеалом једнакости, праведности и слободе? А најпримереније би било да при томе стане испред оскрнављених рушевина једног хиљадугодишњег српског сакралног споменика.

Да би се избегли неспоразуми, тешко би било означити како Орсона Велса, тако и њу као расисте (недовољно података), а још теже као затуцане идеологе или професионалне пропагандисте, не, они припадају етаблираним, јер успешним, утицајним, јер популарним уметницима тј. књижевницима, који себе сматрају прогресивном друштвеном авангардом, дакле просвећеним, социјално ангажованим и (само)критички настројеним чуварима и контролорима, неподмитљивим духовним преторијанцима своје и сваке друге социјалне заједнице.

И – они чине грдну штету циљној групи, која им је од стране других сервирана.

Јер ово „(само)критички настројени“, то они једноставно нису и то их осуђује на незахвалну улогу „корисних идиота“, који хтели не хтели себе стављају у службу правих моћника, идеолога у сопствену корист, који су одавно препознали моћ речи и употребљавају је, искоришћавају као оружје, као реч сопствене моћи.

Још једном – свако (не)дело почиње, бива праћено и завршава се речима. Тако да кад год процењујемо и (неминовно) оцењујемо неког човека према његовом делању, препоручљиво је претходно сетити се и почети од старе латинске изреке:

„Процењујем те на основу твојих уста, речи, говора“ (Ex ore tuo te iudico).

Нарочито ако та уста тврде: „Црно је бело, рат је мир, слобода је ропство, незнање је снага.“ Јер потом врло лако може да дође тврдња, да је „Агент Оренџ био само један корисни хербицид, који је требало да искорени коров и поспеши пољопривреду у Вијетнаму, али и да Срби радо исецају фетусе из стомака силованих Албанки и пеку их себи за вечеру, док Руси силују украјинске бебе у колевкама“.

Све, што се већ једном догодило. Не наравно као дело, већ као језик, као тешка клевета, сатанизација и нечовечна дехуманизација. Као реч.

Закључно, само пар речи о потреби диференцирања.

Све ове антисрпске, антируске, итд. демонизујуће кампање смишљају, иницирају, организују и спроводе владајуће гарнитуре на Западу. Било би погрешно и као увек контрапродуктивно подлећи искушењу уопштавања и поједностављивања, посматрати значи Запад као један монолитни блок мрзитеља и непријатеља.

Велики део академских и културних посленика, као и велики део масе „нормалних“ људи се перманентно инструментализује и манипулише, њихова свест се програмира по жељи властодржаца.

Циљне групе жртава немају дакле стотине и стотине милиона заклетих, убеђених и апсолутно непоправљивих противника. Дозволити себи такво размишљање и закључке, било би равно постављању једносмерног путоказа ка малодушности и дефетизму.

То даље значи да, напротив, има итекако смисла перманентно ословљавати ту огромну већину, износити аргументе, указивати на чињенице, на узрочно-последичне ланце догађања, разоткривати лажи, борити се против заблуда и предрасуда. Па ма колико тешко било ући у њихове медије, та борба никада није безизгледна.

Јер реч је оружје и када стоји у служби добра, правде и истине.