На исток иде сатнија или Хрватска на Русију

Зашто упућивање хрватске јединице на границу Русије изазива еуфорију и одушевљење код већине Хрвата?

Хрватска предсеница Колинда Грабар Китаровић не крије своје одушевљење по повратку из Варшаве, где је присуствовала самиту лидера НАТО. Она само репрезентује одушевљење комплетне хрватске нације, јер, како сама каже, очекује консензус око слања контингента хрватских војника на руску границу. Под насловом На исток иде сатнија објављена је ударна вест на Хрватској телевизији. Шта је то дефектно у овом наслову и које су његове скривене пруке хрватској нацији? Ради се о елитној јединици Хрватске војске, која је интегрисана у немачко-холандски контингент стациониран у Немачкој и која ће вероватно бити распоређена у неку од балтичких земаља у скаду са најновијим одлукама челника НАТО.

Шта је то сатнија и да ли ће та јединица значајно увећати снагу НАТО на Истоку? Многима ван Хрватске овде треба објашњење јер је ова држава усвојила формацију, назив јединица и чинове у војсци по узору на усташку војску НДХ Анте Павелића. Тако је сатнија јединица величине чете а официр који њом командује има чин сатника, што је у рангу капетана. Значи, хрватско учешће у престројавању НАТО снага према границама Русије са циљем војног притиска на ту земљу је симболично, јер једна чета може променити однос снага само када би била сучељена два батаљона а не две најјаче војне силе на свету – НАТО и Русија. Чему онда толико одушевљење у Хрватској?

Симболика је у питању. Да би се разумело хрватско одушевљење новом улогом у глобалном војном сучељавању, у помоћ би требало позвати хрватску историју и традицију. Јер није њима први пут да шаљу војни контингент на Исток, и тога се већина Хрвата са носталгијом и, како знају да кажу, „са посебним пијететом“, сећају. Прва јединица која је својевремено из Хрватске упућена на Исток била је 369. појачана пјешачка пуковнија усташке војске. Пуковнија је 1941. године, такође из Немачке, као и садашња сатнија, упућена на Исток, у сучељавање са Русима. Додуше, не као сада у балтичке земље (Естонија, Летонија и Литва), него много јужније – под Стаљинград, где је немачка нацистичка војска водила једну од најтежих битака у Другом светском рату. Али симболика је иста.

ЛЕГЕНДА ТРАЈЕ

Била је то најелитнија јединица тадашње Павелићеве војске и као таква понос проусташког дела нације. Није случајно да је ову јединицу на бојишту у Русији обишао Павелић лично у друштву са најпознатијим и најопеванијим усташким командантом Јуром Францетићем. Хрватско учешће на Источном фронту са Вермахтом и тада је требало бити симболично. Међутим, да ли због пропаганде или стварног хрватског расположења у то време, на позив поглавника за одлазак на Источни фронт јавило се 5.000 добровољаца, далеко више него што су очекивали, јер се знало да иду у тешке битке. Тако је пала одлука да се формира већа јединица – пуковнија. Изабрано је 3.865 добровољаца који су распоређени у три бојне (батаљона) ове јединице. Прва бојна је формирана од добровољаца из Сарајева, а друге две из Загреба и Вараждина. Војну обуку су завршили у Немачкој а затим упућени под Стаљинград у састав 100. лаке ловачке дивизије, 17. немачке армије у Групи армија југ. Били су познати под именом Хрватска легија, са геслом: „Шта бог да и срећа јуначка“.

Ова јединица је у проусташком корпусу Хрватске постала легендарна, са угледом који ни приближно никада није имала ниједна друга. О њој су певане песме и испредане приче. Иако је ју је комплетну (или оно што је од ње остало) заробила 1943. године Црвена армија, ушла је у легенду. Има ту један апсурд, јер у том величању никада се не прича шта се десило са овом легијом након заробљавања. Чак би се могло рећи да је то лажна хрватска легенда. Њен последњи командант, који је заробљен са око 700 легионара, био је артиљеријски пуковник Марко Месић (на слици испод у црвеном кругу) – стриц далеко познатијег Стјепана Месића, хрватског политичара који је био последњи председник Председништва СФРЈ и који је на крају рекао: „Мој посао је завршен, Југославије више нема“.

Марко Месић је са већином својих војника преврбован у заробљеништву, тако да је постао командант Прве југословенске бригаде која је са Црвеном армијом под борбама са Немцима дошла на подручје Југославије и где је ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ. Тако су се Месић и његове елитне усташе на крају рата, као партизани, борили против своје усташке сабраће, док су их они славили и величали и од њих направили легенду. Било је помало и смешно што су усташке главешине у Загребу доделиле Месићу једно од највиших одликовања, јер су били убеђени да је погинуо под Стаљинградом. Тако је потпуни апсурд да је ова легија у Хрватској постала легенда јер од тада постоји термин „Црвене усташе“. Али управо тако се догодило – то је најцењенија и најпоштованија војна формација у Хрватској свих времена.

„ЦРВЕНЕ УСТАШЕ“

Њену популарност код Хрвата није тешко доказати. Већ у Другом светском рату једна домобранска војна формација носила је име ове контроверзне пуковније, да би јој проласком времена популарност расла. Нису тачна нека писања да је легија била домобранска јединица, једноставно зато што су домобранске формације чинили мобилисани људи, а усташке јединице добровољци. До грађанског рата у Хрватској легенда је вишеструко надувана, тако је у Хрваткој и БиХ било више јединица под називом 369. бојна. Сматрало се за велику част распоређивање у такве јединице. Већ то је био сигуран знак и показатељ да нова хрватска власт у лику ХДЗ неће бити опредељена за антифашизам, него управо за фашизам и усташке традиције. Чак ни левом крилу ХДЗ, које је предводио Фрањо Туђман, није сметало што се њихова борба ослања на усташке легенде јер су са усташком емиграцијом ушли у чврст савез на идеји стварања независне Хрватске државе. Када се размишља и анализира како је уопште могуће да су се повезали и договорили усташка емиграција и партизански и левичарски део Хрватске, требало би имати на уму следбенике Марка Месића и такозване „Црвене усташе“.

И не само то. Веза усташа и комуниста у Хрватској датира још из времена Краљевине Југославије, значи још пре Другог светског рата, јер су се истовремено и заједно налазили у затворима по основу истих кривичних дела против државе. Без обзира на политичка определења, од ултралевих до ултрадесних, у затвору су успостављана пријатељства која су настављана по изласку из затвора. Ако се нису могли дружити због различитих политичких погледа, тајно су се веома поштовали и увек су били спремни да помогну једни другима, па и да тајно постижу договоре и савезе. Нема ту ништа чудно. Нешто слично се недавно дешавало у притвору Хашког трибунала, где су високи официри и политичари, који су у рату били на супротним странама, у притвору склапали пријатељства, међусобно се поштовали и били спремни да помогну један другоме и у приватном животу и у одбрани пред судом.

Зато не би требало да чуди одушевљење у Хрватској због слања сатније на границу Русије, јер је већинско мишљење у тој земљи да ова јединица наставља традиције „славне“ Хрватске легије. Сувише је примера да је то управо тако, а навешћу само један – однос према војсци Краљевине Југославије и касније према ЈНА у СФРЈ. Ниједну од ове две војске већина Хрвата никад није сматрала својом и увек су је притајено сматрали непријатељском. Војску Краљевине Југославије (Краљевине СХС) искористили су да врате своје изгубљене територије које су заузели Италијани, Аустријанци и Мађари. Војску СФРЈ искористили су да прикрију своју искрену активну улогу у фашистичком покрету. Зато је у време Југославије био латентно присутан проблем одзива Хрвата и пријављивање у војне школе. За ЈНА је то био велики проблем због фамозног кључа и дефинисаних процената официра и подофицира у складу са бројношћу нација у Федерацији. Конкретно за Хрвате тај проценат је пеглан тако што су далеко више од дефинисаног процента примани у Ратно ваздухопловство и Ратну морнарицу, јер је једино у тим видовима одзив био прихватљив. Солуција је била – ако већ неће у копнену војску, примај их тамо где хоће. Наравно да је то пеглање ишло на штету других нација.

ХРВАТСКА ПРЕД НАТО ДИСКРЕДИТУЈЕ СРБИЈУ

Општа је оцена да недавни самит лидера земаља НАТО пакта у Варшави није формалног карактера и да су донесене веома значајне одлуке – на Западу их представљају као искључиво одбрамбене, док се у Русији гледају као изразито офанзивне, до нивоа припрема за напад на Русију. Учињено је доста на општој мобилизацији и увезивању снага НАТО, као и пропагандном деловању на бољем разумевању опасности од Русије. У свему томе има и симболике – град у коме је основан Варшавски уговор сада је угостио шефове НАТО пакта.

Амерички председник Барак Обама био је веома конкретан и потпуно одређен када је позвао челнике НАТО да не попуштају пред све већом претњом Русије. Предложио је наставак санкција према Русији „док потпуно не прихвате прекид ватре у Украјини“, тако да нема дилеме да ли ће се санкције наставити иако неке земље под притиском властитих економских губитака стидљиво најављују њихово укидање. Ипак, најважнија ствар коју је самит донео јесте размештање нових НАТО снага на граници Русије, пре свега у балтичким земљама (где се нашла и хрватска сатнија), јер је то конкретан и провокативан војни потез који мора изазвати реакцију Русије. Управо тако се и догодило, јер је председник Русије Владимир Путин одмах потписао указ о повећању армије. Истовремено, врши предислокацију и распоред јединица Руске армије у складу са потезима НАТО.

Јавио се и гробар Совјетског Савеза Михаил Горбачов, који успаничено каже: „НАТО прича о одбрани, а припрма напад на Русе“. Горбачову би требало веровати, јер је увек имао добре везе на Западу, где је веома цењен. Његова узнемирност конкретним догађањима требало би да забрине. Он још каже: „Реторика у Варшави вришти од намера да практично прогласи рат Русији“.

Ко би рекао да ће хрватска председница, Колинда Грабар Китаровић у тако сложеној ситуацији покушати да усмери пажњу овог великог скупа, који увезује бар четвртину света, према Србији. Разрадила је тезу преко које је нашла начина да учесницима самита прикаже Србију као реалну и надолазећу опасност, која посебно забрињава Хрватску. Није то ни мало наиван напад, јер не може да се мери било која Колиндина изјава у Загребу са оним што је рекла о Србији пред 2.500 званичника, 2.000 медија, 28 чланица НАТО и 26 земаља партнера овог пакта. Овај потез се може третирати не само као перфидан него крајње злонамеран и подмукао, тако да заслужује адекватан одговор Србије. Инсистирала је да се мора зауставити продор Русије на Балкан преко Србије и образложила зашто је посебно брине војно повезивање Србије са Русијом. Према њој, та војна веза расте јер се најављују велике заједничке војне вежбе, међу којима је посебно поменула војну вежбу „Словенско братство“, која је најављена за октобар.

ГАЂАЈУ РУСИЈУ, ПОГАЂАЈУ СРБИЈУ

Основно питање није шта то Хрватска ради, него зашто то ради. На то питање Србија мора наћи одговор. Јер, ако неко у тако сложеној ситуацији, која би се без резерве могла назвати широка припрема за рат две најаче светске силе, које су истовремено светска опасност јер држе прст на нуклеарном окидачу, истакне Србију као светски проблем, његове намере нису чисте и треба их озбиљно схватити. Који је то интерес и који план Хрватске који може бити толико важан да занемарује своје тренутне економске интересе ради њега? Јер требало би знати да је број руских туриста у Хрватској последњих година увелико повећан. Да су они рекордери по просечном броју ноћења по једном туристи и галантни у трошењу новца. Сем тога, порастао је интерес руских купаца за некретнине у Хрватској. Зашто онда држави коју дрма и економска и политичка криза то није важно, него и даље одапињу отровне стреле према Русији. Уствари, када год у својим изјавама гађају Русију испадне да успут погоде Србију.

Ономе ко добро познаје усташки покрет и његове стратешке циљеве јасно је шта се крије иза сталних и перфидних напада на Србију – територијалне претнензије према Србији и Републици Српској. Само то је довољно важно да би се занемаривали важни економски интереси. Међутим, забринутост Хрватске није измишљена, она је стварна. Не зато што се плаши некаквог напада из Србије, него што осећа да би нека већа сила од Србије могла да осујети њихов прастари план – Хрватска до Дрине.

Није се у Хрватској пробудила носталгија само према 369. пуковнији на основу бојне која иде на Исток. Најмање пола године проусташке снаге и њихови познати ставови поново су потпуно овладали независном Хрватском, као пре 75 година. Симболи и узори младих постали су усташки хероји и викари а клерофашизам основна идеологија. Ствари су отишле до нивоа потпуне неприхватљивости не само од стране српског корпуса, који је тиме угрожен, него и неких поузданих хрватских савезника. Њихови савезници још увек толеришу понашање хрватске власти, али су све мање спремни да и сами учествују у фашизацији Хрватске. У последње време нема их ни на једној хрватској прослави где славе своје „велике победе“, у којима су почињени масовни ратни злочини.

Зато не би било исправно закључити како је антисрпски иступ Колинде Грабар Китаровић искључиво везан за предизборну кампању у Хрватској и очајнички покушај да ХДЗ задржи власт. Наравно да све то јесте везано за предизборну кампању и све што се у Хрватској буде рекло и дешавало до септембра биће у тој функцији. Али проблем је у томе што то нису лажне предизборне изјаве и обећања које ће се након избора заборавити. Ради се о трећем неоствареном циљу усташког покрета – проширењу граница Хрватске на границе бивше НДХ. Сви то могу заборавити, занемарити и сматрати утопијом, али усташки покрет неће, јер то је суштина његовог оснивања и постојања.

Извор: Нови Стандард