Неподношљива лакоћа промена (у Војводини)

„Љутио се на самог себе, али онда је помислио како је, сасвим природно, да не зна шта жели.“ Животна дилема чувеног јунака Милана Кундере, Др Томаша, политичког дисидента шездесетих, сводила се својевремено на ову мисао. Избор између необавезне авантуре са Сабином и брака са Терезом учинио је Томашеву егзистенцију неподношљиво лаком.

Незаборавна филозофска сатира Милана Кундере написана у препознатљивом духу чешке школе иза себе је крила крупне политичке поруке. Читалачка публика у Југославији гутала је редове исписане пером познатог новелисте на пристојној географској дистанци, која је уливала довољно поверења да сатиричне приче егзотичних предела Источне Европе неће прескочити ограду наше брижљиво уређене авлије.

А онда је Кундера постао наша стварност.

Деценијама уназад, српска политичка сцена служила је као слободно тржиште идеја и идеологија, које су рециклиране и препродаване у различитим амбалажама. Неподношљива лакоћа манипулисања учинила је своје, те се временом гласачко тело уморило од једноличне понуде и почело да препознаје замке политичке елите. Политичке партије су коначно изгубиле поверење грађана који нису могли да забораве празна предизборна обећања, негативне кадровске селекције у државним институцијама, корупцију и тенденциозно девастирање привреде, све у свему, одсуство било какве визије и стратегије код водећих актера овдашње политике. У очима бирача, локални политичари се виде као неморални људи, спремни на сваку лаж и манипулацију како би одбранили постојећу или се докопали жељене позиције, што је формирало својеврстан консензус у нашој јавности – да су политика и политичари нешто са чим се пристојни и лепо васпитани људи не мешају.

Немачка пословица „Einmal ist keinmal“ послужила је Кундерином јунаку да разјасни животну недоумицу. Грешка може бити опроштена и исправљена једанпут, али не и више пута. Наша политичка свакодневица, међутим, скоро да не познаје вредносни систем или идеологију која би била обавезујућа. Постало је потпуно уобичајено да странке и њихови лидери могу мењати своје базне идеолошке и програмске поставке, од избора до избора, а да за то не доживе морални презир јавности. Одговорност због вођења погрешне политике не правда се аргументима него причом о Марковим конацима која изнова, услед бескрајне количине тривијалних информација којима су свакодневно изложени, треба да придобије бираче који ће, у стању испровоциране амнезије, пружити нову прилику посрнулој политичкој елити да се врати на сигурне јасле власти.

Изјава Бојана Пајтића, председника Демократске странке, да је „пре формирања европске Србије потребно створити српску Србију, која ће бити поштена, праведна и у којој ће се ценити факултетске дипломе“, иде директно у прилог горепоменутој тврдњи. Ову изјаву Пајтић је разрадио и проширио у ауторском тексту под називом „Десет теза о Србији“, који претендује да буде програмског карактера, где између осталог каже: „Прошло је скоро двадесет пет година од обнове вишестраначја у Србији. Сви смо се измењали на власти и сви су са сваким били у коалицији, а стање у привреди, култури, образовању и здравству је горе него пре четврт века. Зато сви треба да одемо. Демократска странка је изгубила изборе 2012. године зато што је кренула у Европу, а грађане оставила на перону.“

Ово су, на први поглед, ставови које свако ко држи мало до себе може да прихвати. Јасно је да се мора уложити велики труд како би се наша држава подигла и ојачала и тако постала утицајнија и респектабилнија. Тека тада можемо да размишљамо о потенцијалним наднационалним интеграцијама. Никоме није потребна држава која је зависник од туђе финансијске помоћи и кредита. Пожељан партнер се постаје тек када и сами имате нешто да понудите и пружите. Шта је онда проблематично у изјавама Бојана Пајтића?

Проблем је у орвеловској позадини текста, где се позивамо да „треба да одемо“ јер смо једнако заглибили у политичко блато, али пошто међу нама има „једнакијих“, неки би можда требало да преузму „тешко“ бреме останка. Двосмислени карактер поруке која је послата и деценијска заоставштина странке којом руководи чине поменути текст парадигмом савремене политичке манипулације.

Зар није, подсетимо се, управо Пајтић током свог управљања Војводином постављао темеље који су супротни стварању „српске Србије“. Покрајинска администрација је, управо под палицом Бојана Пајтића, утемељила интересни сталеж замишљене парадржавне структуре. За време његове владавине свесно је донесен Статут Војводине, који је у супротности са Уставом Србије, не би ли се подстакла антагонизација између централне и покрајинске власти. То је период када је фаворизована промоција неуспелог конструкта локалног квазиидентитета, и ако су великом већином становници Покрајине дубоко укорењени у своје националне, конфесионалне и регионалне заједнице, а чија је интеракција дала један од најуспелијих примера суживота на просторима ширим и од ове државе. Његова локална влада је, када год је то била у могућности, покушавала да интернационализује положај Покрајине, иако је познато до чега је довело инволвирање страног фактора током трагичног распада СФРЈ. О њеним економским и социјалним резултатима, јачању кримогених структура као и погоршаном безбедносном стању, сваки грађанин Војводине би могао да да свој негативни суд. Најмање што се таквој политици може приписати је неодговорност према грађанима које представља и деструктивност према држави у којој делује.

Своје мишљење о овој политици бирачи су дали током овогодишњих парламентарних избора на биралиштима у Војводини, утврђеним упориштима Демократске странке, где је ова странка доживела пораз катастрофалних размера. Када се томе додају континуирани порази на изборима за локалне самоуправе у овом делу Србије, јасно је да Покрајинска влада којом управља први човек Демократске странке нема више никакав политички и морални кредибилитет да би наставила свој мандат.

Упркос свему, бенифиције које доноси власт у Војводини су довољан мотив за велике идеолошке промене, које је Пајтић најавио када је постао лидер странке на националном нивоу. Целокупно политичко деловање и наслеђе протеклих година нестале су у једном дану. Поново се води рачуна о интересима целокупне Србије, као у време политичког ангажмана из прве половине деведесетих. Често посипање пепелом због грешака које је странка чинила у прошлости требало би да најави нову епоху ДС као носиоца националних интереса, упркос чињеници да је Војводина послужила као покусни кунић управљачких амбиција првог човека Покрајинске владе. О моралном праву да предлаже нове форме за афирмацију нашег народа и земље, против чијих је интереса радио, да и не говоримо.

Einmal ist keinmal.

No pasaran, Бојане!

Извор: Данас

Коментари

Један коментар на Неподношљива лакоћа промена (у Војводини)