Његош и право човека на свој гроб

Исход културно-политичких расправа, које се периодично обнављају у вези Његошевог завештања, осветљава битан аспект наизглед општеприхваћеног концепта владавине права.

Истински повод за грађанску бригу представља то што политичари и друштвено-културни посленици ову тему унилатерално присвајају и експонирају искључиво као ствар културне политике, плебисцита о националном идентитету и политичког консензуса. Сви ти слојеви, наравно, важни су и неизоставни у поменутом дискурсу, али се не сме дозволити да сасвим замраче примарни хоризонт ове теме – (не)поштовање аутономије људске личности, њеног достојанства и основних права.

Стога, пре него што се упустимо у дебату о било каквом „праву на Његоша”, треба одговорити на питање да ли Његошу признајемо било каква права? Другим речима, треба одговорити на питање да ли се тренутком смрти неповратно укида аутономија личности у корист неког колективног ауторитета оличеног у званичним државним институцијама, чија се надлежност над постхумним третманом покојникових остатака морбидно простире готово до гробовласничког права, еквивалентног праву државне својине?

Поштовање последње воље

Судска пракса на Колективном западу већ одавно је препознала важност и неповредивост законите и разумне последње воље покојника којом одређује место и начин сахране јер се њом изражава идентитет и есенцијални интерес преминулог да слободно одреди сопствену постхумну меморијализацију.

Новија јуриспруденција у Уједињеном Краљевству приклонила се становишту да упутства за сахрану често изражавају одређена трансцедентна и религиозна очекивања покојника, те да као сегмент корпуса слободе вероисповести на основу Закона о људским правима (Human rights act 1998) уживају судску заштиту од било каквог мешања државе.

Неприкосновеност последње воље покојника у пракси се релативизује само ако постоји нејасноћа у њеном тумачењу или спор у одређивању њених извршилаца или око подмирења трошкова извршења. То овде није случај, јер допадало се некоме или не, израз Његошеве последње воље несумњив је и јасан. Његови посмртни остаци по сопственој вољи треба да почивају на Ловћену, у цркви коју је сам и изградио.

Према томе, лажна је дилема јесмо ли за „капелу или маузолеј”, јер само се једно питање у вези са тим поставља: живимо ли у друштву и држави која личности признаје право на аутономију и достојанство, и у вези са тим, поштује ли се јасан исказ њене законите и разумне воље која се односи на сахрану и гроб?

Уколико се отимање Његоша самом Његошу правда чињеницом да је посреди конститутивни чин формулисања националног идентитета, утолико је видљивији апсурдни парадокс према коме крајње непоштовање најзначајније личности националне историје ваља тумачити као неопходан услов националног самопоштовања. Елаборација тезе да се рушење храма и државна апрехензија посмртних остатака супротно вољи покојника чини градивним елементима неког колективног идентитета, заслужује посебан осврт другом приликом.

Овде треба рећи тек толико да је Мештровићев маузолеј сам по себи вредно и аутентично уметничко дело. Маузолеј је, нажалост, талац контроверзе која му је наменила улогу погребне тамнице и инструмента херостратског идентитетског инжењеринга. Јер рушење Капелице и утамничење Његошевих посмртних остатака у Маузолеју не припадају уметничком регистру, него каталогу тоталитарног поништавања личности кроз безумни монолог који изриче пуки памфлет Моћи.

Ако се појам аутентичности изводи из човековог односа према смрти (Хајдегер), последња воља, нарочито у вези сахране, увек представља важно сведочанство тог односа, па је према томе и слободан, правно заштићен, израз аутентичности личности.

Колективистички наметнута представа

Апологије маузолејског ерзаца Његошевог гроба, део су систематских и континуираних напора да се поништавањем аутентичног и личног канонизује брутални идеолошко-политички фалсификат у корист одржавања колективистички наметнуте представе.

Последња подлост на том фону је, такође, и аналогија која право на непоштовање Његошеве последње воље изводи из тобожње потребе очувања вредне уметничке и културне баштине. Франц Кафка је од Макса Брода тражио да спали све његове необјављене рукописе, што овај на сву срећу није учинио.

Тешко је пак, замислити да би се Макс Брод оглушио о Кафкино завештање да буде сахрањен у некој синагоги или било ком другом достојанственом мјесту као што аутор ове подвале жели да верујемо. С обзиром на то да је Капелица један од ретких Његошевих градитељских подухвата, само тај разлог био би довољан за њену обнову уколико нам је заиста стало до културне баштине и непосредног сусрета са аутентичношћу уметника.

Како Његош није био концептуални уметник, његова смрт и сахрана зацело нису перформанс, нити су његов гроб, и посмртни остаци уметнички експонат изложен у оквиру некаквог бијенала. Ако Његош и није био само православни епископ, то још не значи да имамо право да свој доживљај песника и владара изразимо тако што ћемо редуковати његову опоруку, ускраћујући му право да буде сахрањен у цркви, примерено православном епископу.

Са друге стране, нововековна мисао је одавно докинула било какву једнозначност уметничког дела, „културни ратови” битно обликују нашу свакодневицу, идеолошка преиначења, рецепције и (ре)интерпретације духовног наслеђа свакодневно дислоцирају његове кључне топосе, фрагментирајући монолитност културних подручја.

Према томе, све да је сам Његош својим гробном местом настојао прописати обавезујући канон читања сопственог дела и разумевања своје личности, у данашњем свету такво нешто не би било могуће. Стога је тврдња да заговорници обнављања Капелице и повратка Његошевих посмртних остатака желе тим чином симболички кодификовати и асимиловати културно значење његове појаве, бесмислена је и бламантно депласирана фантазма.

Заправо, таквим тврдњама опоненти поштовања Његошевог завештања изражавају бојазан од симболички израженог губитка културног монопола и идеолошке хегемоније једнопартијског тоталитаризма чијим се наследницима и заштитницима (само)проглашавају.

Ако се у поштовању неспорног права личности назире пораз читавог једног система мишљења, вредновања и понашања, онда је о карактеру таквог система већ све речено. Стога се и питање извршења Његошевог посмртног завештања мора контекстуализовати у оквиру норми којима се дефинишу права личности mortis causa.

(Не)испуњен завет

Просто речено, поштовање личности преминулог је универзална морална, правна и културна норма независна од епохе и цивилизацијских условљености, која се примарно артикулисала у форми пијетета према посмртним остацима у складу са узусима културе којој је преминули припадао или сходно посlедњој жељи коју је изразио. Изостанак таквог поштовања увек се сматрао као недопустиво варварство или пак, чин личне освете и друштвене казне.

О томе можемо читати већ у Хомеровој Илијади (Ахилејев поступак са Хекторовим телом) или Софокловој Антигони. У Антигони, пре-нормативни номос дужности супротстављен апсолутној вољи монарха који такву дужност проглашава незаконитом и кажњивом, заправо изражава и антиципира стандард уставних ограничења воље суверена: није краљ закон, него је закон краљ.

Из те перспективе посматрано, реферирајући се на садржај последњих полемика, једина „црвена линија” јесте она која је, нажалост, одавно пређена гажењем не само Његошевог завештања, него и основних принципа човечности и грађанске пристојности. Јер о последњим жељама преминулих можемо имати властити вредносни суд и доживљај, али поштовање би морало бити – осим уколико таква жеља није у супротности са принудним прописима, јавним поретком и моралом друштва– неспорно.

На овом месту не можемо а да се не сетимо и Данила Киша, који је опоруком, изненађујуће, наложио да се његова сахрана обави по православном обреду. Неки његови најближи пријатељи, стварни и они који су желели таквим да се представе, тај део његове последње воље су доживели као личну увреду и својеврсну издају. Књижевно-политичка чаршија и пристави разних идеолошких кухиња ни до данас то не могу да му опросте. Ипак, упркос гласном неодобравању, његов тестамент је неопозиво извршен.

На крају, ми не треба да испунимо Његошев завет јер је одавно испуњен од стране оних генерација које су знале за стид и поштовање; треба само да престанемо да га газимо пристајањем на хрпу камених блокова уместо Капелице и Његошеву постхумну конфинацију у Мештровићевом маузолеју. Дакле, ако смо заиста одлучни раскинути са тоталитарним наслеђем и збиља привржени владавини права, наша људска и грађанска обавеза је да Његоша вратимо Његошу. Због поштовања према њему, али и дужности заштите права свих оних који немају могућност њихове одбране у смрти.

---

Извор: ИН4С