Отварање Ферхадије и повратак „султана“

„Ово је јединствен случај да Јеврејин говори на свечаности поводом обнове џамије и доказ да је у Босни све могуће“ – рекао је ономад у Бањалуци Јаков Финци на отварању Ферхадије. Други доказ могло је да буде и то што су се истим поводом окупиле политичке и верске вође све три хронично завађене стране у БиХ, а да не буде ружних речи.

Да се тако нешто ипак не деси, побринуо се Ахмед Давaтоглу, турски премијер у оставци, који је у поздравном говору гурнуо прст у око домаћинима. Уздизао је изузетну личност и велико дело Алије Изетбеговића, који је предводио непријатељску војску у грађанском рату у коме је живот изгубило 35 хиљада српских бораца и цивила, те славио његов пројекат унитарне државе у коме нема Републике Српске, а за коју су и пале толике жртве. Најзад, православним домаћинима је пјетио, а истоверне госте соколио са 80 милиона Турака којима у Стамболу крв падне на очи чим њима у Сарајеву порасте крвни притисак.

Добро је што је протоколом предвиђени говорник Милорад Додик препустио реч верским службеницима, али не само зато што њима, како је рекао, и припада да говоре на отварању богомоље, него и зато што на свечаности није било заставе РС и што би се тешко могао суздржати да му не одговори равном мером. Или бар да га пецне да је у оних 80 милиона погрешно урачунао и 20 милиона Курда који неће јединствену Турску, баш као ни Срби у јединствену БиХ. Али, све што би се десило после тога недипломатског дијалога у Бањалуци, пало би на терет домаћина. Овако ће Ферхадија остати у сени Давутоглуове провокације, баш као што је овогодишња Сребреница остала у сјени каменовања премијера Србије. Да и у овом коментару не би било тако, треба ипак најприје рећи …

Ферхат-пашина џамија поново међу Србима

 Бањалучка џамија Ферхадија је сада, по трећи пут, обновљена. Рушена је у бомбардовању 1944, у земљотресу 1969. и током грађанског рата 1993. И сваки пут је поново зидана. Овога пута није ишло лако. Одлука бањалучких и власти РС у мају 2001. да се положи камен-темељац поновне изградње овог муслиманског храма наишла је на бурне и силовите отпоре локалног становништва. Ожиљци из грађанског рата на национално-верској основи, у коме су широм БиХ порушене многе не само муслиманске него и православне и католичке богомоље, били су и сувише свежи. Али, власт је била упорна и стрпљива и камен-темељац је неколико дана касније без инцидената положен. А град и Република су у наредним годинама и помогли да се Ферхадија врати на исто место.

Ферхадија није значајна само за Бошњаке, Роме, Албанце и друге исламске вернике који живе у Бањалуци, него и за остале становнике престонице Републике Српске. Ферхадија је увек служила као топоним за оријентацију у овом граду. Бањалучани су говорили „код Ферхадије“, „лево или десно од Ферхадије“, „преко пута Ферхадије“, и током свих ових поратних година када је није било. То показује да је одавно постала део пејзажа и амбијента Бањалуке, навика њених грађана, независно од вероисповести.

Бројни муслимани су током рата остали у Бањалуци и делили судбину својих суграђана. Није им било лако, не само зато што нису имали своју највећу и најстарију џамију. Још теже је било православнима у Мостару, такође не само без порушене Саборне цркве, која се тек сада обнавља. Али, требало је више од пола века да би у центру Бањалуке била обновљена црква Свете тројице (данас Христа Спаситеља) која је сравњена за време фашистичке НДХ, а владику Платона заклао је усташа Асим Ћелић. Посљедњих година је овде саграђена Синагога, односно Јеврејски културни центар, који носи име српског пријатеља Арија Ливнеа.

У Српској је подигнуто и више нових џамија, иако се број исламских верника није повећао, а муслимани у Српској уживају једнака права као и католици, Јевреји, православни и сви други верници. Једини услов за њих, као и за све остале вернике, јесте да воле Српску, да поштују њен устав и законе. А Бањалука је више задржала предратну мултиконфесионалну структуру него Сарајево, као што није територијално-верски подељена као Мостар. Бошњачким и тзв. међународним пропагаторима мултикултурне БиХ тешко је да то признају.

Ни исламски тероризам ни исламофобија

Муслимански верници који живе у Бањалуци великом већином проповедају традиционални босански ислам који, када је нагодан и комшијски, прихваћен је од већинског православног света. Међу њима нема ни бораца ИСИЛ-а, ни екстремних вехабија, ни одметнутих пара-џематлија, или су барем маргинална појава. Зато у Бањалуци нема исламофобије која је узела маха у европским престоницама. Штавише, Српска је исказала спремност да помогне ФБиХ у превенцији исламског тероризма. Великог зла које се овде заметнуло током грађанског рата на панисламстички позив Алије Изетбеговића , а данас се шири Европом.

За бившег режима верски живот био је заиста под притиском такозваног милитантног атеизма као званичне политике и погађао је мање-више све вернике. У централизованој БиХ проблем тзв. кључа био је и проблем више: колико ће где бити подигнуто цркава, колико џамија, да ли је негде вишак или мањак једних, других или трећих. После Дејтона више не постоји тај проблем. У Српској је удвостручен број православних цркава, у западној Херцеговини – католичких, а у кантонима са муслиманском већином увишестручен је број џамија. И нико никог не омета да у јасно разграниченим ентитетима и кантонима гради шта хоће и колико хоће.

Ферхадија данас зрачи новим сјајем старе архитектуре, попуњава простор у центру града који је био празан више од две деценије и сведочи о појави ислама на овим просторима са османским уништењем средњовековне хришћанске Краљевине Босне. Муслимани Српске имају разлога да се радују обнови Ферхадије, а православни хришћани да буду поносни што српска Република данас није место сукоба цивилизација, култура и религија, што је, како је тачно предвидео Хантингтон, постало глобални проблем. Међутим, неоосманистичка дипломатска офанзива на Босну, укључив и овај провокативни наступ Ахмеда Давутоглуа у Републици Српској, доприносе да и БиХ постане део тог много ширег проблема.

Неоосманизам и панисламизам уз благослов Запада

Као главни регионални партнер САД и протагонист умереног турског ислама, Ердоган је добио сагласност Запада да преузме босанске муслимане и из предворја ЕУ истисне иранске шиите и саудијске вехабите, који су се током рата угнездили у Босни. Био је то међународни оквир у коме је Давутоглу могао несметано да започне остварење своје „теорије стратешке дубине“. Та дубина обухвата све земље бившег Османског царства као природан простор за обнову неоосманског дипломатског, економског, културног итд. утицаја. Тада су председник Гул, премијер Ердоган и министар Давутоглу узели на себе бизарну улогу миритеља Хрватске, Србије и БиХ, те њихове лидере зближавали годишњим окупљањима „у Стамболу на Босфору“. А успут су мирили муфтије у ИВЗ Србије и бошњачке министре у влади Србије Расима Љајића и Сулејмана Угљанина.

Из тог циркуса се најприје повукла Хрватска, па Србија (без Санџака), а остала је једино БиХ (без Републике Српске и „Херцег-Босне“). Корак по корак, неоосманисти су се трансформисали у панисламисте. Све моћнији Тајип Ердоган је све више експонирао своју исламистичку политичку ћуд коју је дуго и мудро скривао у страху од Запада и кемалистичког врха армије, предузетничке средње класе и медијске и интелектуалне елите. Пошто су ове спољне и унутрашње снаге биле уклониле радикалног исламисту Ербакана, који је имао широку подршку у руралној унутрашњости земље, био им је потребан баш неко као Тајип који ће „исламском демократијом“ делимично задовољити обе стране. А онда је кренуо да сатире опозицију, хапси генерале, избацује с посла непослушне новинаре, растерује либералне студенте и професоре са трга Таксим. На реакцију САД, подршком конкуренту, богатом и утицајном америчком имигранту Фејтулаху Гулену, Ердоган је одговорио још жешћом репресијом и спољнополитичким преметом преко главе. Давутоглуова стратегија нула проблема са суседима у широкој неоосманској географији претворила се у максимум сукоба са свим и сваким, укључујући и Русију, САД, ЕУ, Иран, Египат, Сирију и све остале бивше пријатељске земље. Врхунац те политичке лудости било је ракетирање руског авиона, које ће турску економију коштати на милијарде годишње од извоза и туризма. О штети због прекида гасоводног мегапројекта да и не говоримо.

Изгледа да једино Милорад Додик није насео на неодољиви шарм стасом ситног, лукаво насмешеног и оријентално слаткоречивог министра Давутоглуа. Истина, нигде се овај, иначе угледни професор међународних односа, није тако „од прве“ открио као приликом премијерног наступа у БиХ. На предавању за сарајевску политичку, верску, пословну и интелектуалну елиту рекао је како је „Османска империја у Босни била једна успешна прича коју би требало поновити“, и како је „данак у крви“ заправо био облик промоције православне сеоске младежи на високе војне (јањичари) и политичке (везири) позиције у тада светској метрополи Истанбулу. Да ли заиста није знао да после вишевековне османске окупације хришћани Турке сматрају архинепријатељима или је рачунао да ће својом причом променити њихову традиционалну перцепцију? Давутоглу је тиме себи затворио врата Српске али, уместо тактичког престројавања, прагматична и истрајна турска дипломатија фокусирала се на муслиманско Сарајево и кантоне са бошњачком већином те подигла ниво. У главној роли појавио се лично „Султан“, изјавама о љубави према Босни и Бошњацима, Алији и Бакиру, које по патетичном медењу, личе на писма Сулејмана Величанстеног вољеној султанији Хурем.

Алијин аманет Тајипу и одлазак Ахмета

 Након смрти старог Изетбеговића испоставило се да је између Тајипа и Алије постојало присно истомишљеништво, државничко и исламско. Тајип је учио из Алијине „Исламске декларације“ да је „Турска као исламска била империја, а као секуларна – просечна европска земља“, да „најпре треба исламизирати муслимане, а када постану већина, наметнути шеријатску државу“. А „велики пријатељ и велики човјек Алија заузврат му је оставио у аманет да брине о Босни и Бошњацима“, па и политичко туторство над сином му Бакиром. У неоосоманско-панисламској причи о БиХ, Ердогану је и стратешки предњачио и оперативно секундирао Ахмет Давутоглу.

Муњевит успон од премијеровог саветника за спољну политику, преко министра за исти ресор, до премијера и шефа владајуће партије, дошао му је политичке главе. Као што обично бива, диктатор Ердоган, окружен унутрашњим и спољним непријатељима, постао је сумњичав и према најближем сараднику кога је сам учинио опасно јаким и зато га је заменио ћеркиним мужем. Да иза разлаза Тајипа и Ахмеда не стоји сукоб екстремног председника и умереног премијера него параноја апсолутне власти, показао је Давутоглуов иступ на отварању Ферхат-пашине џамије. Његов беседнички поклик да нема Бањалуке без Сарајева, а Сарајева без Истанбула, само ће још више удаљити Српску од БиХ, а Србе од Бошњака. А увођење Тајипове Турске у Босну и њеног амбасадора у Веће за имплементацију Дејтона показало се као још један опасан промашај „међународне заједнице“, читај САД и ЕУ у БиХ.

Чудо о коме је говорио Јакоб Финци ипак се није поновило тог дана. Поновио се наук Иве Андрића да је „у Босни танка граница између љубави и мржње“ и да у „Сарајеву и Сахат кула, Саборна црква и Катедрала исте сате откуцавају у различито време“.

Извор: Фонд Стратешке Културе