„Pax Ottomana“ у сновима младог Зукорлића

Сведоци смо убрзаног и све драматичнијег урушавања тзв. „новог светског поретка”, односно монополарног уређења света после (привидног) престанка хладног рата, заснованог на доминацији америчке моћи и интересима САД, односно америчке империје и њених сателита, називаног и „Pax Americana” – по аналогији са термином „Pax Romana”, којим се у историографији и у студијама цивилизације означава време превласти античког Рима у тада познатом свету.

Од пре неколико година све је очигледније да Хенри Кисинџер није нимало случајно својевремено изрекао опомињућу констатацију да „треба умети бити суперсила”, као и да Америка тај испит, изгледа, није положила. Креатори и спроводиоци спољне политике у Вашингтону, на пример, нису имали слуха за мишљење једног Џона Миршајмера, да велика стратегија САД треба да буде спољно уравнотежавање – а не стремљење либералној хегемонији. Њима су очигледно и даље уверљивије старе лекције Бжежинског.

Сукоби који раздиру свет – укључујући рат у Украјини и садашњу крваву и разорну конфлаграцију у Гази – превасходно су последице доследног, или пре тврдоглавог, опредељења Америке да по сваку цену на сваком педљу планете (а сваки њен педаљ је, по речима Џорџа Буша Старијег, легитиман простор америчког националног интереса, као „незаменљива држава”) има „право, одговорност и мудрост да управља локалном политиком” (Миршајмер).

Цена промене

После мобилисања и дисциплиновања „колективног Запада”, првенствено Европе, у почетној фази украјинског рата и потискивања Русије у међународним форумима – било је ваљаних разлога за закључак да су САД и, на свој дугорочни начин, Кина, једини истински добитници у овом великом ратном сукобу, по много чему без преседана у периоду после Другог светског рата на евроазијској „шаховској табли”. Ипак, како време одмиче, све је више убедљивих показатеља да су Американци први пут дошли у позицију стратегијске дефанзиве, што се можда неће непосредно одразити на токове међународних односа и улогу САД у њима, али слути битним и радикалним променама у годинама које долазе.

Властодршци у Вашингтону ће учинити све да зауставе ту претећу перспективну ерозију своје планетарне моћи и утицаја, што ће додатно, и резултативно неизвесно, узбуркати свет и, посредно, изазвати ланчане ерупције многих замрзнутих или тињајућих регионалних конфликата. То је, заправо, од почетка помињано, преливање и полицентрично ширење украјинског рата, а не, како су неки замишљали, преношење пожара на тло Молдавије или Литваније. У сваком случају, не треба потцењивати способност САД и табора који предводе да се дуго и (привремено) ефикасно супротстављају тенденцији кретања међународног поретка ка, условно речено, мултиполарности, макрорегионалности и већој равноправности актера у светској политици, али нешто се у глобалним размерима – и то нешто веома битно – мења.

Цена промене биће равна њеној радикалности. Оваква ситуација подстиче на то да се сваки случај јачања нестабилности, разбуктавања и избијања локалног и/или регионалног сукоба сагледава и анализира у стратегијским и цивилизацијским координатама, па тако и најновија провала страшног насиља и неспутане мржње између Израела и Палестинаца, после убилачког упада припадника Хамаса на територију јеврејске државе. Неко је подсетио на давнашњу процену имама Хомеинија, али и Ђулија Андреотија, да у свету неће завладати трајан мир све док таквог мира нема у Јерусалиму. А он се чини даљи него икад…

Медији су ових дана преплављени узнемирујућим призорима и вестима из појаса Газе, где је страдање цивилног становништва више него неподношљиво, а у подједнакој мери, премда у неупоредиво мањим димензијама, потресни су били и извештаји о терору којем су претходно били изложени израелски грађани у насељима дуж граничне линије са Газом. Згражање у свету је опште, пљуште осуде насиља, али су политичке оцене узрока, улоге и одговорности двеју сукобљених страна, као и увек у сличним приликама, поларизоване, у зависности од тога ко за кога навија, с извесним померањем тежишта осуда јавности у разним земљама ка Израелу и начину на који је, по многима, непропорционално окрутно, реаговао на бруталан изазов са каквим се, ваља рећи, у свом вишедеценијском обрачунавању са Палестинцима до сада није сретао.

Опсег покренуте спирале насиља неизвесног је досега, па се могу чути и злослутна предвиђања о могућем регионалном пожару, са глобалним импликацијама. Реторика се сваким даном заоштрава. У медијима је тешко пронаћи неко заиста објективно и уравнотежено политичко реаговање, па су стога такви примери драгоценији и заслужују благонаклону пажњу. Ово нарочито важи за одзиве из муслиманских средина, јер је продужена трагедија палестинског народа један од најмоћнијих емотивних и симболичких, обједињавајућих галванизатора политички прилично разједињене „велике арапске нације” и исламске умме, светске муслиманске породице.

У посебно деликатној ситуацији нашли су се они муслимани који се сматрају блиским Америци (и Западу) и који од ње нешто очекују. Одређени број муслиманских држава Блиског истока укључио се током последњих година у амерички пројекат ублажавања непријатељства и нормализацију односа са Израелом, склопљени су већ неки билатерални споразуми са јеврејском државом, а други су били у изгледу, али авај… Експлозија у Гази разнела је ту, још увек крхку, геополитичку грађевину у настајању или бар на неодређено време зауставиле радове на њој.

Немало припадника арапских владајућих елита све би дало да Палестина не постоји, али она је тврдоглаво ту и повремено их, а сада и громогласно, подсећа на моралну обавезу према својој судбини, обавезу које се они декларативно не одричу, али је реалполитички прагматично потискују и маргинализују. Као и Израелу, и њима би одговарало да се палестинско питање спусти на ниво локалног проблема односа између јеврејске државе и Палестинаца и да га они билатерално решавају, при чему нико нема много илузија у погледу пута, начина и средстава за које се у тој ствари определио Тел Авив, односно израелски Јерусалим.

Фројдовска омашка

У нелагодној позицији су и недржавни муслимански следбеници и клијенти америчке спољне политике у појединим регионима света – а међу такве на бившем југословенском простору спадају Албанци и, нарочито, Бошњаци. Дин и срце их вуку да подрже своју браћу по вери у Палестини, неки из верских кругова то гласно и чине, али су, с друге стране, најблаже речено политички обазриви, јер САД и Запад доживљавају као главне покровитеље и моћне савезнике у борби против онога што називају „великосрпским хегемонизмом” и сличним покудним изразима. Незгодно је то кад су газдине руке огрезле у муслиманску крв. Довијају се и грче бошњачки званичници и интелектуалци у немуштом настојању да нешто кажу, а да ништа не буде речено, да своју збуњеност представе као принципијелност, док им је све теже да и овом случају прибегну опробаном репцету – оптуживању Срба као главних виновника свих зала. За сукоб у Бањској то још некако и пролази, али за Газу…

Управо с обзиром на назначену пометеност у бошњачким политичким круговима, пажњу је изазвала изјава, на твитер налогу лидера Странке правде и помирења и потпредседника Скупштине Републике Србије Усаме-а Зукорлића, насловљена једноставно „Палестина”. Млади настављач дела истакнутог оца, рахметли муфтије Муамера Зукорлића, очигледно је оценио, и осетио, да се са бошњачке политичке стране очекује нека разложна и објективна оцена трагедије у Израелу и Гази, као и да се том очекивању мора озбиљно и објективно одговорити, што је за сваку похвалу. Иако на самом почетку наглашава да „жели казати пар ријечи о Палестини, као неко кога је родила мајка Палестинка” и премда му се порука завршава и покликом „Живјела палестинска држава!”, ваља признати да је Зукорлићевих „пар ријечи” највећим делом објективно одмерено и да на углавном неоспорив начин дефинише „исламски покрет Хамас”, сажето резимира питање палестинске државе и констатује да „без обзира на политичке ставове о партијама и државама, сваки хумани човјек на свијету би требао да буде против убијања голоруког ненаоружаног цивила, нарочито жене, дјеце и стараца” (тако аграматично стоји на твитер налогу).

Затим следи оцена која се свакако неће свима допасти, али се, с обзиром на то ко је даје, може сматрати веома коректном: „Критиковање израелских ултрадесничарских странака није антисемитизам. Критиковање палестинских ултрадесничарских странака није једнако антипалестинству. Овај рат у Гази је несразмјеран и неправедан. Страдају недужни људи, док се наоружане кукавице крију иза зидина, без храбрости за борбу прса у прса, војник против војника. Већу одговорност увијек има јачи. Ел Кудс, на арапском значи ‘Свети’, а Јерусалим на хебрејском значи ‘Град мира’. Светост једне невине крви је већа од светости Кудса/Јерусалима”.  С обзиром на све околности актуелног ужег и ширег контекста у коме је одлучио да се обрати јавности својим одважним, друштвено и политички одговорним иступом млади Зукорлић – док многи старији ћуте – несумњиво завређује поштовање и признање. Да је ту стао и да му се само није омакао последњи пасус. Али, ђаво или шејтан не спава…

Ево тих неколико закључних реченица: „Ми муслимани и хришћани Балкана се са чежњом сјећамо времена Османског царства када смо ходочастили Свету земљу, без граничних пријелаза, мирни и безбједни, не страхујући за своје животе и своју част. Желимо Свету земљу као земљу мира!” Док би се, верујемо, многи муслимани сложили са овим носталгичним призивањем османског вакта и земана, онога што се у литератури назива и „Pax Ottomanа” (или ређе „Ottomanica”), није јасно у име којих хришћана то изговара млађани бошњачки лидер?! Не, господине Зукорлићу, за хришћане Османско царство није део њихове прошлости кога се они „са чежњом сећају”, без обзира на то што је, у условима средњовековља, као и све велике империје, обезбеђивало (релативну) стабилност огромних пространстава и што османски допринос цивилизацији треба реално процењивати. Sine ira et studio. Што пре ово, као перспективан политичар на овдашњој политичкој сцени, схватите и избијете из главе у бити заумне неоосманистичке химере, то ћете бити успешнији у деловању и кориснији средини у којој се крећете, а свакако и онима који су Вам на изборима поклонили поверење. Третирајмо ово Ваше поклизнуће као фројдовску омашку, а не одраз промишљеног политичког и идеолошког става (или, не дај Боже, програма). Тако је боље за Вас.

Доктрина неоосманизма

У смутним, неизвесним и прекретним временима, кад се међународни поредак пред очима неке генерације повија пред ударима недокучивих унутрашњих чинилаца и манифестује тектонским површинским ударима и ерупцијама, у страху се јавља склоност носталгичног сећања на неке историјске епохе, у којима је тадашњи „концерт великих сила” обезбеђивао глобалну равнотежу. Најчешће равнотежу снаге и страха, али је и као таква отклањала кошмарне мисли и предвиђања могуће опште катаклизме и краја света. Понекад су се такве прилике рађале у озбиљним студијама, у којима се на основу темељног, свеобухватног и продубљеног сагледавања актуалних појава и процеса долазило до озбиљних закључака и смероказа ка неким новим идејним и развојним обрасцима за превазилажење трауме збуњујућег врћења у круг на одсудним, претећим раскршћима.

Поменимо, на пример, само илустративно, чувени трактат француског историчара и мислиоца Ремија Брага „Европа – римски пут” (1992), којим је Европи на једном од таквих раскршћа предложен модел враћања цивилизацијским начелима и политичкој пракси античког Рима, који су произвели Империју. Стари континент их је, међутим, несамопоуздано напустио и срозао се до вазала у нимало миротворном поретку „Pax Americana”. У већини случајева савременог призивања неког минулог „златног доба” реч је, међутим, о сврховитој инструментализацији која би требало да аргументацијски заснује, образложи и поткрепи остварење неких конкретних политичких циљева и/или стратегијских мета.

Каткад је то прозирно до гротескне карикатуралности, као у случају старог, веома искусног и осведочено рационалног комунистичког лисца Кире Глигорова који је, као први председник независне Македоније, ради тражења подршке за своју младу државу – чак и пре Алије Изетбеговића – августа 1991. године похитао у Анкару и тамо сматрао за сходно да изјави како македонски народ треба да буде захвалан Турској, јер је „у својој дугој историји” (sic!) једино под Османлијама целовито живео унутар једних граница. Знао је он добро коме говори и да ће ова сервилна небулоза бити „музика за уши” турских домаћина, па није оклевао да изрекне нешто због чега би се сваки разуман и достојанствен припадник његовог народа морао стидети или бар непријатно осетити.

Наиме, доктрина неоосманизма, која лежи у основи свеукупног државнонационалног наступања данашње (а и свагдашње) Турске, идејно и вредносно почива на представи о пожељности обнављања, у савременим условима, неке варијанте „Pax Ottomana”-е. Није ли, уосталом, бивши министар иностраних послова и премијер Турске, иначе универзитетски  професор међународних односа, Ахмет Давутоглу својевремено у Сарајеву позвао на обнављање Османског царства, као златног доба Балкана? Давутоглуова концепција „стратегијске дубине”, треоријски заокружена у књизи истога наслова, подразумева компоненте „географске и историјске дубине”, што није ништа друго до легитимацијски дискурс ослоњен на концепт „Pax Ottomana”.

Том дискурсу склони су не само политичари и политиколози, већ и најозбиљнији турски историчари. Тако је, рецимо, 1990-их година на једној дипломатској вечери у резиденцији југословенског амбасадора у Анкари, можда и најугледнији савремени турски историчар Халил Иналџик – иначе инострани члан САНУ – страсно убеђивао присутне да је Османско царство било срећан дом за све претке садашњих посвађаних малих народа и држава, али да то они нису схватали, па су се – под утицајем агената западних сила – побунили и стекли независност. Шта им је она донела – види се, закључио је, у деструктивној и конфликтној „балканизацији” простора, који је накада био спокојна султанова Румелија. Срећом, Иналџик је написао и неке неупоредиво озбиљније, капиталне научне студије.

Чежња за османским царством

Привидно парадоксално, „Pax Ottomana” није привлачан квазиисторијски аргумент само за турске политичаре и интелектуалце, већ и за ововремене „агенте западних сила”. Довољно је, рецимо, прочитати тобоже научну књигу британског аутора Ноела Малколма „Косово. Кратка историја” (1998), написану по наруџбини и индикативно објављену у време прелажења албанског сепаратизма на насилне видове остваривања својих планова. Приказ стања Косова и Метохије у XV и XVI веку овај новопечени стручњак за балканску прошлост у целини осмишљава у складу са премисама концепције „Pax Ottomana”, уз прави хвалоспев мудром и толерантном систему османског управљања покореним земљама и народима.

Ваља напоменути да је тенденцију извесне нежности према османском цивилизацијском белегу и успомене на Балкану могуће – као професионалну деформацију – детектовати и код одређеног броја овдашњих османиста, чак и неких, иначе, стварно компетентних и знанствено скрупулозних истраживача и писаца. Праву меру објективности с којом се у овом погледу ваља односити према улози и наслеђу Османског царства на Балкану, а самим тим и према концепту „Pax Ottomana”, уверљиво је у својој капиталној студији „Имагинарни Балкан” (1997) саопштила Марија Тодорова.

У сваком случају, беспредметно је и контрапродуктивно, поводом сукоба на Блиском истоку, а и било којим и каквим другим могућим поводом, у друштвеном, политичком и социопсихолошком контексту Србије, као и простора бивше Југославије, рачунати на то да би помињање некакве наводне хришћанске чежње за временима Османског царства могло имати икаквих других ефеката сем негативних. То би сваком пролазнику на улици, а камоли професионалном политичару морало да буде јасно. Ако јесте јасно, а ипак му прибегава – онда је ствар много озбиљнија од једне фројдовске омашке.

---

Извор: Нови Стандард